Barbi Marković – Intervju

Superherojke su roman o gradovima, siromaštvu i migraciji

Barbi Marković

Nedeljama i mesecima sam stajala na trgovima i prepisivala u svesku rukom sva pravila, sve zabrane, grafite, cene proizvoda itd. Tek iz tog materijala (i iz meni poznatih iskustava) nastala je priča o tri nezadovoljne žene sa posebnim moćima koje očajnički streme srednjem sloju društva.

Beograd, 9. decembra 2017.

Razgovarala: Tamara Lakić

Barbi Marković je rođena Beograđanka, ali već godinama živi u Beču. Koliko su različiti gradovi važni za njen pogled na svet, čitalac će najbolje videti u romanu Superherojke koji je upravo objavljen u izdanju Arhipelaga u prevodu Marije Glišić.
Pored Beča i Beograda, Superherojke se odigravaju još i u Sarajevu i Berlinu. Svaki od ovih gradova snažno je utisnut u lično iskustvo tri neodoljive junakinje ovog provokativnog romana o izazovima savremenog evropskog trenutka: od ekonomske krize do ličnih egzistencijalnih drama, od migracija do izmeštenosti, od konkretnih gradova do osećanja da nijedno mesto nije sasvim naše.
Prvi roman Barbi Marković Izlaženje napisan je na srpskom. U godini kada je objavljen, 2006, ušao je u izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine i izazvao veliko interesovanje čitalaca i kritike.
Superherojke su pak napisane na nemačkom. Roman je odlično primljen u nemačkoj javnosti, a dramatizacija romana se sa uspehom prikazuje u jednom bečkom pozorištu.
O svemu tome razgovaramo sa Barbi Marković koja je nedavno boravila u Beogradu, na Sajmu knjiga, na kome je predstavila srpsko izdanje romana Superherojke i učestvovala u više programa na štandu počasnog gosta.

Prvi roman „Izlaženje“ napisali ste na srpskom. „Superherojke“ su najvećim delom nastale na nemačkom. Srpsko izdanje je prevedeno s nemačkog. Koliko su te promene u jeziku menjale i Vašu perspektivu?
- Nisam sigurna da je promena jezika bila presudna za promenu perspektive. Za tih deset godina se ceo svet izmenjao u svim mogućim pravcima, a ja sam se preselila u Beč i pokušala da izgradim neki život na mišiće i usput mi se događala književna karijera. „Promena jezika“ nije baš jednostavna i traje dugo, ali jezik je samo sredstvo. U principu se služim rukama i nogama, kradem, prodajem ljude, radim šta god mi padne na pamet da bih stigla do teksta.
Barbi Markovic SuperherojkeU „Superherojkama“ junakinje su opet u javnom prostoru grada. One se sreću u kafeima i iz njih promišljaju svoj svet i obnavljaju svoje iskustvo gradova.
- Superherojke su roman o gradovima, siromaštvu i migraciji. Priča je nastala iz 200 strana sirovog materijala koji sam prepisivala sa trgova Sarajeva, Beograda, Berlina, Beča (i drugih gradova koji nisu ušli u knjigu). Nedeljama i mesecima sam stajala na trgovima i prepisivala u svesku rukom sva pravila, sve zabrane, grafite, cene proizvoda itd. Tako sam dobila grad kao tekst koji možeš da prevedeš, montiraš, uporediš sa drugim gradom-tekstom. Tek iz tog materijala (i iz meni poznatih iskustava) nastala je priča o tri nezadovoljne žene sa posebnim moćima koje očajnički streme srednjem sloju društva.

Odnos tri prijateljice – superherojke u romanu nije nimalo jednostavan. Da li taj odnos možemo čitati kao spoj bliskosti i napetosti?
- Prijateljstvo je komplikovana igra, slažem se. Od tog intenziteta živi pozorišni komad po Superherojkama u režiji Berenike Hebenstrejt… Da :)

Opisali ste četiri grada u Superherojkama: Beč, Berlin, Beograd, Sarajevo. Recite nam nešto o izboru gradova. Mogu li se ovi gradovi smatrati nekom vrstom junaka Vašeg romana, nekom vrstom kontrapunkta Vašim „superherojkama“?
- Birala sam veće gradove koji su me se na neki način ticali. Beograd i Beč (i Grac) – u njima sam živela. Sarajevo u kome sam više puta boravila i koje me je fasciniralo. Berlin u koji su svi hteli da se odsele… Zagreb kako bih upotpunila zbirku. Onda su Zagreb i Grac otpali.
Roman kao junak itd, sve to mi je, naravno, prolazilo kroz glavu, budući da je projekat prepisivanja gradova bio zamišljen kao neka vrsta ponovljenog Berlin, Aleksanderplaca. Ali takva tumačenja su u sustini posao književnih kritičara i ja ne mislim da postoji jedno ispravno ćitanje teksta.

Vi ste se odlučili da u romanu koristite vidljive reči upisane u telo grada (grafite, fragmente političkih i marketinških kampanja). Kako razumeti jedan grad?
- Sviđa mi se to „vidljive reci upisane u telo grada“. Ideju o čitanju gradova preko njihovih natpisa sa fasada sam prvi put dobila kad je 2006. u Neubaugasse jedna grupa umetnika oblepila celu ulicu žutim platnom s namerom da prekrije svaki logo i svaku reklamu. Odjednom je ta ulica ućutala. Super projekat. Ali ja sam se tek bila doselila u Beč i shvatila sam, idući kroz mutavu ulicu Neubaugasse, da su za mene svi ti natpisi način da naučim pravila, kodove, želje i strahove grada i poželela sam da prevedem celu ulicu za svoje prijatelje. Deset godina kasnije su izašle Superherojke. Nigde ne žurimo.

Junakinje u romanu obnavljaju svoja iskustva gradova u kojima su živele, ali nastoje i da osmisle svoju egzistenciju u novim gradovima, da promene svoj život, da izađu iz nekog zadatog kruga. Da li ta drama egzistencije postaje sve više i jedno generacijsko pitanje?
- Meni se čini da je egzistencijalna drama klasno pitanje, proteže se kroz sve generacije. Za one koji imaju sreće borba je ograničena na određeno životno doba.

Koji grad biste voleli da opišete?
- Prepisivanje je bilo uzbudljivije nego što zvuči. Ljudi su izlazili iz prodavnica da popričaju sa mnom, neki su hteli da zovu policiju, neki da mi pomognu. U Beogradu mi je tokom prepsivanja odjednom pored noge prošao mali beli zec… Ali ta faza je gotova. Za novu knjigu gubim vreme na drugi način.