Boško Krstić – Intervju

Iz zgrada kao znoj izbija prošlost

Boško Krstić

O svemu se može pisati, ali u teškom vremenu i posle teškog vremena, pre pisanja ditiramba i lakih komada, ipak neko mora napisati Limeni doboš.

Beograd, 24. decembra 2020.

Razgovarala: Tamara Lakić

Novi roman Boška Krstića Paranoja Barona Aldina nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga. Krstić je svojevremeno s romanom Kaštel Beringer bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine. U međuvremenu je napisao nekoliko romana i knjiga eseja, a u svima njima se povlače teme Subotice i bačkog severa. Godinama je organizovao međunarodni književni festival KIŠobran, posvećen Danilu Kišu. Počasni je član mađarske Akademije za književnost i umetnost „Sečenji“.

Vaš roman Paranoja Barona Aldina odigrava se, na prvi pogled, u dva grada. Jedno je Subotica, stvarna i moguća, drugo je Šapata, fantazmagorijska, ali nipošto ne i nemoguća. Ali iz romana vrlo brzo vidimo da nije lako, nije ni moguće povući granicu između Subotice i Šapate?
– Subotica je dramatično mesto. Između dvaju reka, Dunava i Tise, oduvek je na putu seoba i živi neko istorijsko vreme. U romanu sam to izrazio kratkom rečenicom: „Iz zgrada kao znoj izbija prošlost.“ To kao da određuje i njenu sudbinu. Svojevremeno je mađarski istoričar umetnosti Janoš Gerle napisao: „…iz subotičkih podruma još izbija vazduh stare monarhije“. Sve se ovde prelama kao u kaleidoskopu i svakom nudi drugačija slika grada. Komešaju se i vreme i ljudi. To je i najveće bogatstvo ovog grada. Ali… često došljaci ne dolaze kao što dolaze gosti, niti ih ovde dočekuju kao što dočekuju domaćini. Žive zajedno ili jedni pored drugih u večitoj napetosti. I kao da su u njoj svi stranci. Zato je i u romanu grad s dva lica – Subotica i Šapata. Ali, možda, ne samo grad već i nešto šire i veće.
Bosko Krstic Paranoja Barona Aldina
Ko je Baron Aldin? Kako je njegov život postao metafora modernih vremena u kojima se dodiruju svakodnevica i prošlost, stvarno i moguće, proživljeno i fantastično, biografija i istorija, različitost i progonjenost?
– Baron Aldin, ne plemeniti iz prošlosti preostali plemić, već zlurado proglašena seoska luda, suočava se naivno s drevnom nevoljom – može li se pojedinac suprotstaviti većini, sistemu, ideologiji, religiji… Zato je negde u ofu legenda o Simonu Čudotvorcu, nesrećnom istraživaču te teze. Ali i mala groteska s početka, predstava istoimene predstave, s gorkim prizvukom na šapatske gadne igre s jednim od svojih najznačajnijih sugrađana, autorom te priče Danilom Kišom. I neizbežan kraj: ponovni Aldinov pokušaj da pobegne od vladavine mase, sa izvesnim krajem, ali i uvek živom nadom da je to ipak moguće. Šta bi bilo da ne verujemo u to. U vrtoglavoj igri između stvarnosti i sećanja javlja mu se prošlost poput iscepanih papirića – kao pokušaj da pronikne šta mu se i zašto događa, ali i kao provera da li je sve što je proživeo bilo istina. Kao da jedno drugo preispituju, proveravaju, potvrđuju ili demantuju. A sve je osporeno, pa i on sam.

Vaš izdavač najavljuje roman pitanjem: „Gde se završava stvarnost, a gde počinje paranoja?“ Da li je u savremenom trenutku uopšte lako razgraničiti i razlikovati stvarnost i paranoju?
– Izmaknuta, izlomljena slika sveta bez stabilnih obrisa, boja i smisla, podložna brzopletim efemernim tumačenjima, oteti ili lažni životi, cirkusanerski pokušaji da se prave vrednosti nadomeste bukom i vašarom, brišu granice, ma brišu sve granice ljudskog poimanja života i smisla i bacaju Aldina u košmar paranoje. Sudbina knjiga u romanu metafora je pretvaranja delića nas samih u Frankenštajne, ljude u delovima, paranoike. Ima vremena kada ljudi ne žive svoj pravi, istiniti život ili, možda bolje – žive dvostrukim životom. Ne vređaju se kada ih vređaju, ne pokazuju odvratnost prema odvratnima, javno se oduševljavaju glupostima, dive budalama i zločincima, kriju svoje misle a razmišljaju tuđima. Ali, pri svemu tome, moraju paziti da ih taj pretvorni život na obuzme potpuno, da ne nagrize njihovu tajnu filozofiju i lukavstvo pa da zbilja pomešaju istinu s lažima. I da se ne izgube u svemu tome i ne postanu oni drugi, lažni. A ako pak uspešno nastave tu igru, da se ne smuče i samima sebi jer su se drugima već odavno smučili.

Napisali ste nekoliko romana i nekoliko knjiga eseja u kojima je govori o misterijama, sudbinama i iskustvima Subotice i bačke ravnice. Da li je to prostor koji najbolje poznajete, koji Vas najviše podstiče ili taj prostor naprosto ima priču u sebi?
– Pišem stalno o Subotici ili Šapati kao o nekakvom gradu koji može biti svaki i svačiji. Lakše je, kao u filmovima, za scenografiju izabrati Pariz, Rim, Madrid, u bedekerima pronalaziti toponime, kao „baš sedim u kafeu na Bulevaru Sen Mišel“; za junake izabrati Ričarda Lavljeg Srca, Mariju Magdalenu, čuvene umetnike; za teme velike ratove, živote slavnih, prvu ljubav, poslednju ljubav. O svemu se može pisati, ali u teškom vremenu i posle teškog vremena, pre pisanja ditiramba i lakih komada, ipak neko mora napisati Limeni doboš (ne mislim na sebe). Ne mičem odavde, jer se na drugom mestu ne bih snašao, ako se uopšte i ovde snalazim. Jer grad svako vidi na svoj način, ima hiljadu lica. I samo kada se spoje možda stvore njegov pravi lik. Ali je to nemoguće, onakav je kakvog ga sam vidiš, uostalom kao što i svako vidi tebe.

9. Beogradski festival evropske književnosti_Online izdanj_logo 2020

U jednom intervjuu ste kazali da vam se „pomešaju život i tekst…“ Recite nam nešto o tom umetničkom i egzistencijalnom postupku.

– Da, pomešaju mi se život i tekst. Priželjkujem da se odmaknem od samoga sebe, od svega, i pišem nešto izmaštano, iz prošlosti ili budućnosti, nešto daleko. Ili da, kao veliki svetski majstori, samo smislim nekakav zaplet, a onda ostavim sjajnim mladim profesionalcima da popune dvesta-trista strana, prevedu na neki od svetskih jezika i puste na velike sajmove knjiga. Ali nisam taj niti to mogu. Otimam tekst iz sopstvene patnje, misli, uspomena i teško sastavljam nekakakvu knjigu nalik samome sebi i sopstvenom životu.

Izvor: Nova