Boško Mijatović – Intervju

Istorija beogradskih kafana neiscrpno je vrelo zabavnih priča

Boško Mijatović

Uobičajeno savremeno poimanje kafanske istorije dobrim delom pogrešno. Po njemu je tipična beogradska kafana do duboko u XX vek bila turska straćara u kojoj boemsko umetničko društvo ispija pića i vrca duhom. A istina je drugačija: umetnička boemija osvojila je tek nekoliko kafana, dok je ostale stotine beogradskih lokala zaposedao radni narod različitog profila: od palilulskih seljaka i savamalskih lučkih radnika do industrijalaca, profesora, rentijera i ministara.

Beograd, 11. marta 2016.

Razgovarala: Tamara Lakić

Naš sagovornik Boško Mijatović i njegov kolega Boris Belingar godinama su prikupljali građu i pisali knjigu Ilustrovana istorija beogradskih kafana koju je nedavno objavio Arhipelag. Na 250 strana, sa mnoštvo fotografija, od kojih su neke praktično nepoznate ili jedva poznate, u kolornoj štampi, sa obiljem novih istraživanja i činjenica, Ilustrovana istorija beogradskih kafana je za jedva nešto više od mesec dana privukla veliku pažnju javnosti i postala čitav društveni događaj.
Razgovaramo sa Boškom Mijatovićem o nastanku ove knjige koja na dragocen način osvetljava privatnu i javnu, društvenu i kulturnu istoriju Beograda i Srbije u XIX  i u prvoj polovini XX veka, kao i o tome kako su Belingar i on skupljali građu i fotografije.

Kako su tekla istraživanja iz kojih je nastala knjiga Ilustrovana istorija beogradskih kafana?
– Budući da smo kolega Boris Belingar i ja ljubitelji starog Beograda i poznavaoci kafanskog života u teoriji i praksi, nije čudno da smo se odlučili da napišemo ovu knjigu. Poseban razlog je naše nezadovoljstvo većim delom literature o starim kafanama koja se sastoji od prepisivanja novinarskih prepričavanja, začinjenih romansiranim prenemaganjima, garniranih slabim fotografskim materijalom i lošom štampom.
Stoga smo rešili da napravimo knjigu koja će imati kvalitetne fotografije i pouzdanu činjeničku osnovu i koja će biti kvalitetno štampana. U tom cilju potrošili smo 5-6 godina rada, a građa su nam arhivski podaci, ondašnje novine i adresari, sećanja starijih, sekundarna istorija literatura, mape i sve ostalo što se moglo smatrati pouzdanim. Verujemo da smo uspeli da popravimo naše poznavanje kafanske istorije: da dosta poznatog samo potvrdimo, da podosta novog saznamo, ali i da ispravimo brojne netačnosti koje su se nagomilale u beogradskoj kafanologiji.

Zašto ste se odlučili da napišete jednu „paralelnu istoriju“. Da iz ugla istorije beogradskih kafana osvetlite društvenu, političku i kulturnu istoriju Beograda i Srbije u XIX veku, pa sve do početka Drugog svetskog rata.
– Nas interesuje odgovor na pitanje „kako si živeli naši preci“, tj. kakva je bila zemlja Srbija pre 80 i 150 godina. Znamo da su topovi važna stavka istorije, kao i kraljevi, partije i sednice centralnih komiteta, jer bitno utiču na život narodni. Ali političkom istorijom se ne iscrpljuje istoriografija, pa se čak u dužim vremenskim periodima politička zbivanja pokazuju manje važnim nego što se misli.
Naša knjiga, nadamo se, daje mali doprinos društvenoj istoriji, jer je kafana oduvek bila važna društvena institucija. U njoj je vođena politika i zasedali partijski štabovi, održavani balovi i koncerti, igrane pozorišne predstave, uživalo se u prijatnom društvu, sklapani trgovački i bračni poslovi, uređivane novine, pisane pesme… Uzrok takvoj poziciji kafane u starijem vremenu nije, kao što bi se dalo pomisliti, genetska ljubav Srba prema kafani već banalna činjenica da su to bili jedini javni prostori, osim nešto malo državnih. Gde se može odigrati pozorišna predstava? U kafani, naravno, jer je to jedino mesto koje već poseduje dosta prostranu salu i stolice, dok je kafedžija veliki ljubitelj umetnosti koji će za nešto prometa u jelu i piću besplatno omogućiti pozorišnoj družini da održi predstavu.

Šta smatrate najvažnijim unapređenjem dosadašnje predstave o kafanskom životu nekadašnjeg Beograda?
– Nadamo se da smo dokazali da je uobičajeno savremeno poimanje kafanske istorije dobrim delom pogrešno. A po njemu je tipična beogradska kafana do duboko u XX vek bila turska straćara u kojoj boemsko umetničko društvo ispija pića i vrca duhom. Takvom razumevanju doprinose kako neki materijalni ostaci (skadarlijske kafane, Znak pitanja), tako i sklonost mnogih autora ka romansiranju života i kafana i umetničkog sveta. A istina je drugačija: umetnička boemija osvojila je tek nekoliko kafana, dok je ostale stotine beogradskih lokala zaposedao radni narod različitog profila: od palilulskih seljaka i savamalskih lučkih radnika do industrijalaca, profesora, rentijera i ministara.
Zatim, uglavnom nije tačan utisak da su zgrade beogradskih kafana bile male, turskog tipa, čak ni većina iz XIX veka. To jasno pokazuju fotografije u ovoj knjizi. Praktično svi hoteli iz XIX veka bili su solidne građevine, što je posledica tadašnjih uobičajenih građevinskih i ugostiteljskih standarda. Od nešto starih „turskih“ kafana iz prve polovine XIX veka mali deo je preživeo, ali je veći deo tokom vremena zamenjen novijim zgradama ili bitno preuređen. A velika većina onih koje su podignute na ledini u drugoj polovini XIX veka predstavljaju solidne, dosta prostrane građevine, kao, primera radi, mnoge palilulske kafane (Orač, Sablja dimiskija, Velika Makedonija, Belo jagnje, Sokolović, Stara Srbija, Ribnica), ili savinačko-čuburske (Savinačka kasina, Novi Beograd, Čubura, Kumanovo, Sokolac, Hercegovina, Toplica).
Sala u Grand hotelukafana Zora

Šta je za Vas same bilo posebno uzbudljivo otkriće tokom rada na knjizi?
– Najuzbudljivije mi je bilo otkrivanje istorije muzike kod nas. U XIX vek varoška Srbija ulazi sa orijentalnom muzikom čiji su nosioci Turci i Cigani. Vremenom se muzički život razvija u više različitih pravaca, s paralelnim životom ozbiljne, zabavne i narodne muzike. Počev od dvora, brzo se u najvišim krugovima širi evropska muzika, bilo kroz zapadne kompozicije, bilo kroz dela komponovana na srpske narodne motive, što se obično svira na balovima koje organizuje prvo kneževa porodica, a potom i mnogi drugi.
Narodna muzika doživela je revoluciju oko 1880. godine, kada je mađarski Ciganin Ferdinand doneo u Beograd, sa velikim uspehom, potpuno drugačiji način sviranja, daleko sentimentalniji mađarski. Sa Ferdinandom je neko vreme svirao mladi Mija Seferović Jagodinac i – narodna muzika je zauvek promenjena, kako kaže Mika Petrović Alas.
Oko 1880. započinje era zabavno-kabaretske muzike sa slobodnijim igračicama i pevačicama, što je skandalizovalo konzervativne duhove. Sasvim drugu granu plesa golišavih žena predstavljale su orijentalne igre, tzv. čočeci. Od 1890-tih nadalje, po francuskom uzoru, izvesnu popularnost stiču i kafe šantani, odnosno koncertni kafei, u kojima mali orkestar svira popularnu laku muziku.
Vesela atmosferaSvelosvenki bal u Oficirskom domu 1938.
Zabavna i narodna muzika nastavljaju svoj život, često toliko isprepletane da ih je teško odvojiti. Tako i kod izuzetno popularnog Mijata Mijatovića, koji peva starogradske i slične pesme i svojim lirskim tenorom očarava slušaoce. U Skadarliji su često pevale i Sofka Nikolić, tada verovatno najpopularnija pevačica narodnih pesama, i čuvena sevdalinka Vuka Šeherović.
Tu su i pevači šlagera, kao Milan Timotić i Edo Ljubić, i pevačica ruskih romansi Olga Jančevecka. Početkom 1920-tih pojavljuje se i džez, doduše, ne onaj koncertni već plesni (čarlston, fokstrot, šimi) i postaje vrlo popularan kod beogradske mladeži. Nije sve počelo s rokenrolom.

Kada čitamo Vašu knjigu, vidimo da su sve tadašnje kafane imale boju. Znalo se gde ko sedi, kakva se hrana jede, koja je muzika izbor koje kafane, pa čak i politički izbor kafane.
– Tako je. Budući da su privatne kuće tada bile privatan zabran u koji su se primali samo najbliži, to se druženje odvijalo u kafanama. Jedni su se okupljali po partijskoj liniji, pa su liberali sedeli kod Zlatnog krsta, naprednjaci kod Kasine, radikali kod Pariza, a demokrate kod Barajeva ili Tri seljaka. Drugi su se samo družili ili zajedno lumpovali, treći igrali karte ili domine, a četvrti održavali sastanke. Tada se znalo gde ko obično sedi i s kim, pa ga je lako bilo naći. A i kafane su, pored glavne sale, imale zasebne sobe za pojedina društva, kako zaverenička, tako i umetnička ili novinarska.
Tako je, na primer, hotel Imperijal u Vasinoj imao razne stalne goste. Tu je višegodišnji ministar finansija Laza Paču često večeravao, a stanovao je preko puta. Voleo je pivo i, kao gurman, mezetluke kao što su ražnjići, ćevapčići, slane kifle s kajmakom, užička pršuta i suve kobasice. A u pokrajnjoj sobi se kartalo stalno društvo u kome su bili profesori Univerziteta Giga Geršić i Velimir Bajkić. I društvo radikalskih prvaka imalo je ovde svoje mesto.

Mnogi ministri i predsednici vlada Srbije u XIX veku imali su svoje kafane. Šta nam ta činjenica govori: koliko su kafane bile važne ili koliko su bile privlačne?
– Da, vlasnici kafana bili su predsednici vlada Ilija Garašanin i Nikola Pašić, ministri Aleksa Simić, Milutin Garašanin, Jovan Belimarković, Stojan i Jovan Veljković, Konstantin Nikolajević, pa predsednk Državnog saveta Stefan Stefanović Tenka i neki savetnici, a da o predsednicima sudova, sveštenicima, bogatašima (kapetan Miša, Vajfert, Bajloni) i mnogim drugim ne govorim. Ali jednako zanimljivo je što su vlasnici kafana bili i trgovački kalfa, žandar, gajdaš, kovač, seoski kmet, ribar, lađar, a da ne pominjemo tadašnje uobičajene zanate – terzija, papučar, sarač, fišekdžija, boltadžija, kantardžija, simidžija, leceder, lončar, dunđer itd, znači ljudi iz praktično svih zanimanja. Ali i krunisane glave: knez Mihailo je bio vlasnik hotela JelenVelike pivare, a knez Aleksandar Karađorđević hotela Srpska kruna (danas Kinoteka).
Oni su, u stvari, bili vlasnici imanja koje im je donosilo kiriju koju su im plaćali zakupci, tj. kafedžije. Stoga su bili rentijeri, a nisu sami vodili kafanu ili hotel. Nije ih zanimalo da li se u lokalu nalazi kafana ili trgovina, već koliko mogu da zarade. Važnost rentijerstva posebno stoji za ministre i druge političare koji su lako mogli izgubiti posao i platu posle političkih promena, tako da im je ova imovina pružala finansijsku sigurnost.

Kafana u XIX veku je jedan od glavnih javnih scena na koju izlaze krunisane glave, političari, trgovci, zanatlije, umetnici. Koje su beogradske kafane u tom smislu posebno upečatljive?
– Još iz prve polovine XIX veka potiče tada impozantna zgrada hotela Jelen, čak dvospratna, sa dve kafane i drugim salama i stanovima za izdavanje. Za finiji svet su još dva hotela pored Kalemegdana – Srpska kruna (druga, danas gradska biblioteka) i Srpski kralj – bili mesto gde se može izaći sa porodicom i posedeti sa prijateljima, s tim da su za svoja okupljanja prvi koristili masoni, a drugi rotarijanci.
Tako je Srpski kralj od osnivanja 1867. bio prvoklasan hotel sa rafiniranom kuhinjom i restoranom, gde su najčešće svirali vrhunski salonski muzičari. Kelneri su bili u svečanim odelim, stolovi prekriveni damastnim stolnjacima, na kojima se presijavalo posrebreno posuđe. Atmosferu u restoranu Nušić je opisao kao „pristojnu, tihu i odmerenu… te je u stvari oduvek ličila na kakav klub, no na kafanu“. Stalni gosti bili su i bivši predsednici vlade Piroćanac i Čumić. Srušen je u nemačkom bombardovanju 1941.
Hotel KasinaHotel Srpski kralj
Znatnu popularnost u građanstvu imali su prostrani Kolarac (na Trgu Republike), Velika pivara (u Gepratovoj), Bajlonijeva pivnica na početku Sarajevske, potom Oficirska kasina i mnoge druge. Brojne terazijske kafane zadugo nisu posebno cenjene zato što su bile previše narodske, pod uticajem stočne pijace na mestu današnje skupštine. Za večernje izlaske i lumpovanje služile su prvo skadarlijske, a kasnije i savinačko-čuburske kafane.

Neke kafane su preživele sve do danas. Većina, naravno, nije. Danas mnoge kafane koje su dugo trajale nestaju, zamenjuju ih nova univerzalna i bezlična mesta zabave. Koje kafane biste voleli da su se održale iz vremena o kome govori Vaša knjiga?
– Bilo bi lepo da su preživeli već pomenuti hotel Srpski kralj i Kolarac. Zatim Ruski car, kafana bečkog tipa, namenjena otmenim izlascima, a u suterenu varijete, sa odgovarajućim plesom, muzikom i dansingom. Oprema oba lokala bila je prvorazredna: masivno drvo, kristalni lusteri, biljurna ogledala, mermerni stočići, plišana sedišta, srebrni poslužavnici. Postoji i danas, ali se još nije oporavio od nacionalizacije iz 1945.
Pomenuo bih još Novi Beograd, prvorazrednu čubursku kafanu, sa odličnim ambijentom, kuhinjom i uslugom i prvorazrednom muzikom, kao i Borču, kafanu i pivnicu na donjem Dorćolu, gde su držane alaske slave i gde su umeli da dođu prestolonaslednik Đorđe Karađorđević i njegov prijatelj matematičar Mika Petrović Alas.
Istorija beogradskog ugostiteljstva neiscrpno je vrelo zabavnih priča o tome kako je nekada bilo i kako se lepo živelo, bez sumnje stoga što je za mnoge Beograđane kafana u starim vremenima bila najvažniji prozor u svet, mesto gde se odvija socijalni život u svim svojim manifestacijama.