Branko Milanović – Kolumna

Duga senka 1989. godine

Branko Milanović

Jaz između Istočne i Zapadne Evrope je prekriven. Ljudi iz Istočne Evrope nisu više sistematično nesrećniji od svojih savremenika sa evropskog Zapada

Beograd, 18. marta 2017.

Kada sam čitao novi izveštaj EBRD o životu u tranziciji, pažnju su mi privukle dve upečatljive činjenice, jedna pozitivna, druga negativna, koje su proistekle iz detaljne analize istraživanja. Ne negativnoj strani, generacija rođena početkom devedesetih, koja je sada dostigla zrelost, u proseku je za oko 1 cm niža od prethodne generacije. Objašnjenje nije samo to, tvrdi se u izveštaju, što naglo padaju prihodi (ruski prihodi tokom Velike depresije smanjeni su više od prihoda u SAD), već su to i dodatni faktori kao što su roditeljski stres, alkoholizam i narkomanija, i sve vrste patologije koje su učinile da ljudi ne budu sposobni da brinu o svojim porodicama.
Dobra vest je da je, srećom, jaz između Istočne i Zapadne Evrope prekriven. Ljudi iz Istočne Evrope nisu više sistematično nesrećniji (u smislu samoprojekcije sreće) od svojih savremenika sa evropskog Zapada. Veće nezadovoljstvo postoji na Istoku zbog razlike u prihodima; štaviše, u ironičnom obrtu, jaz je takođe premošćen zbog masovnog nezadovoljstva na Zapadu, gde su efekti Velike depresije doveli stanovništvo na niži nivo zadovoljstva.
I gubitak visine i priča o sreći ilustruju značaj traumatičnih događaja kao što su ekonomski kolaps tokom tranzicije odnosno Velike recesije u životima ljudi. Ponekad se čini da se prava trauma kao plod ovakvih događaja više oseća kada ovakvi događaji jednom postanu prošlost.
I kao dostojan podsetnik na ove događaje, pročitao sam tekst Sajmona Kupera u Fajnenšel Tajmsu o različitim sudbinama Merkelove, Putina, Kačinskog i Orbana, koji su na različitim mestima i pozicijama u 1989. i čije iskustvo iz te godine ima veoma mnogo uticaja na njihova današnja verovanja i politike. Njihove različite lične priče su dobro poznate i nije ih potrebno prepričavati ovde, a ko je zainteresovan za njih, ionako može pročitati Kuperov članak.
U Kuperovom članku našao sam dva zanimljiva pitanja koja se veoma retko nalaze u zapadnoj štampi u vreme revolucija 1989-1990, a kasnije još ređe. Prvi je stav da su preokreti 1989. godine u suštini bili nacionalističke revolucije ili revolucije nacionalističkog samoopredeljenja. Kuper to dovodi u vezu sa Viktorom Orbanom i Jaroslavom Kačinjskim, ali ista tačka se može dovesti u vezu sa svim tadašnjim aktivistima i kasnijim postkomunističkim vođama. Čak je i Jeljcinova revolucija bila neobična revolucija nacionalista, pri čemu je većina naroda odlučila da izađe iz federacije. Četvrt veka pre Bregzita, Jeljcin je uradio istu stvar: on je bio nacionalistički „Rusegziter“.
Za ostale lidere, od Baltika do Balkana, očigledno je da im je nacionalizam glavna ideologija. U značajnoj meri, oni preziru internacionalizam, jer je to bio deo komunističke ideologije. Tako je povratak nacionalizmu na Istoku, što se takođe poklapa s nacionalističkim preokretom u Zapadnoj Evropi, izgledao sasvim prirodno liderima revolucija iz 1989. godine.
Korisno je napomenuti da je zapadna (i pogotovu američka) podrška antikomunistima tokom Hladnog rata prvenstveno usmerena ka nacionalističkim aktivistima za koje se činilo, zbog sirenske pesme nacionalizma, da imaju izrazitu sposobnost da organizuju delotvornu opoziciju komunističkoj vladavini. Postojale su dve grupacije koje su podržavali: oni čiji je cilj bilo nacionalno oslobođenje od sovjetske dominacije, i oni čiji je cilj bila nacionalna emancipacija za koju je bio potreban raspad zemalja u kojima su živeli. Drugi od ovih ciljeva imao je očigledno mnogo dramatičnije posledice jer je uključivao ratove, i u Jugoslaviji i na većem delu teritorije Svojetskog Saveza. Povratak nacionalizma kod Orbana ili Kačinjskog danas samo je još jedan primer kretanja unazad, koji se principijelno ne razlikuje od talibana u Avganistanu.
Druga zanimljiva tačka je uvid Sajmona Kupera, na osnovu života četiri političara, o raznolikosti iskustava izazvanih tranzicijom. On je prepoznao da je zbog trijumfalizma čitav proces iz 1989-1990. izgledao kao veliki festival slobode i dobrog humora. Ali to nije bilo sasvim tako, i pogotovu nije bilo u multietničkim društvima podeljenim prema etničkim i verskim principima. Značajne manjine, koje su bile mešovitog porekla ili su imale identitet u vezi sa zemljom koja je sada postala podeljena, ostale su potpuno izgubljene. (Da bi ironija bila potpuna, raspadi prema nacionalističkim principima na Istoku dogodili su se u vreme dok je Zapad slavio zoru novog doba multikulturalizma.)
Znam mnoge ljude, uključujući i sebe, koji su nekoliko decenija imali jedan nacionalni identitet, a zatim su za samo nekoliko meseci morali da počnu da veruju da su imali još jedan. Svako ko misli da je to jednostavan proces i da ljudi mogu, najednom, da počnu da veruju suprotno od onoga što su verovali tokom nekoliko decenija zavarava sebe. Svako ko smatra da se zemlje lego kocke koje mogu biti, s lakoćom, spojene ili razbijene duboko greši. Samo pogledajte škotski referendum, Begzit ili katalonsku težnju nezavisnosti.
Razdvajanje Indije i Pakistana 1947. godine bilo je i ostalo ključni trenutak u životu mnogih indijskih i pakistanskih porodica, bez obzira na činjenicu da je od tada prošlo skoro 70 godina. Raspadi zemalja (ili ujedinjenje, u slučaju Nemačke) takođe ostaje odlučujući trenutak za mnoge ljude koji su živeli posle 1990. u Istočnoj Evropi. Uprkos svom pro-federalnom i pro-jugoslovenskom osećanju u to vreme, drago mi je da danas Jugoslavija više ne postoji, jer sam postao ubeđen da je upravljanje njom bilo nemoguće. Od svih knjiga o raspadu Jugoslavije za mene je najuticajnija Tejlorova Habzburška monarhija. Ona pokazuje neuspeh svih ustavnih aranžmana između 1809. i 1914. godine koji su pokušali da reše čuveni „nacionalni problem“ u carstvu. Svaki dogovor o rešenju jednog problema imao je za cenu stvaranje novog problema. Tejlor završava knjigu ističući da će uspeh ili neuspeh Titove Jugoslavije dati odgovor na večito pitanje da li je moguće imati multietničku federaciju u Istočnoj Evropi. Mi danas znamo odgovor.
Međutim, mišljenje o neminovnosti raspada ne može da nas navede da zaboravimo koliko je to bio traumatičan i krvav proces, ali i koliko je u novonastalim zemljama, od Ukrajine do Bosne, mir ostao potpuno krhak i, čini se, trajno suspendovan zbog mogućnosti ponora još jednog rata. I kako prošlost proširuje svoju dugu senku na sadašnjost.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs