Branko Milanović – Kolumna

Da li je liberalizam kriv?

Branko Milanović

Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas?

Beograd, 4. maja 2018.

Pod „liberalizmom“ uzimam ono što se pod ovim pojmom smatra u SAD. Pod „krivicom“ mislim na „uspon Trump i sličnih nacionalista-populista“.
Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Mislim da se oni mogu podeliti u tri grupe: ekonomija, lični integritet i ideologija.
U ekonomiji, liberalizam je zagovarao „neo-liberalizam“ koji je bio zamena ekonomske ideologije za socijaldemokratiju. I to se zalagao, posebno u vreme tandema Klinton-Bler, za finansijsku liberalizaciju, mnogo manju ulogu „države blagostanja“ i takozvanu „meritokratiju“, koja u suštini znači sposobnost bogatih da školuju svoju decu u najboljim školama, od čega će 90% diplomirati i tako „meritokratizovani“ zahtevati kasnije u životu premiju u vidu ogromnih plata. Sporazum o slobodnoj trgovini privileguje, kao što je pisao Din Bejker, interese bogatih u razvijenim ekonomijama kroz zaštitu patenata i intelektualne svojine i uz malo ili nimalo pažnje za radna prava. U međunarodnoj areni, preko Svetske banke i MMF-a, klintonovski neo-liberalizam je povezan s politikama Vašingtonskog konsenzusa. To su u mnogo čemu razumne politike, ali su dogmatske i nepromišljeno su primenjivane, naročito u vezi s privatizacijom, i često im je glavni cilj bio da obezbede vraćanje dugova bez obzira na socijalne posledice po stanovništvo. Grčka je najpoznatiji primer takve politike, jer se nalazi usred Evrope i njeni rezultati se najlakše mogu videti. Ali isti principi su primenjeni širom sveta.
Oslonac takve politike je ideologija koja je videla ekonomski uspeh kao jedinu dimenziju (pored prihvatanja određenih liberalnih toposa koje ću navesti kasnije) u kojoj vrednost pojedinca može biti izražena ili izmerena. Ta ideologija naišla je na prihvatanje širom sveta, podstakla je globalizaciju i pokazala se kao ideologija koja godi ljudskoj psihologiji koji žudi da stekne više. To je tako u skladu s ljudskom prirodom i verovatno je pomoglo rast svetske proizvodnje nekoliko puta i smanjenje siromaštva u svetu. Ali to je možda dovelo do isključenja drugih ljudskih karakteristika i pomoglo je da se stvore, posebno među onima koji su bili ekonomski manje uspešni, ozlojeđenost i otuđenje od vrednosti koje promovišu liberali.
Korupcija. Posledica ovakvog hiper-ekonomizma u običnom životu bila je korupcija elita koje su prihvatile isti model uspeha kao i svi ostali: bogaćenje svim sredstvima. Korupcija političke klase, ne samo na Zapadu nego u celom svetu, imala je duboko korozivni i demorališući uticaj na birače svuda. Biti političar se sve više videlo kao način sticanja ličnog bogatstva, karijera kao i bilo koja druga, odvojeni od bilo kakve stvarne želje bilo da rade kao „javni servis“ bilo da nastoje da promoviše svoje vrednosti i obezbede vođstvo. „Elektoralizam“, uraditi bilo šta da bi bio izabran, bio je politički kredo liberalizma. U tom smislu to je bila najava populista.
To je, mislim, važno da se vidi veza između ekonomske ideologije „komercijalizma“, koji je prožeo ekonomske politike od početka osamdesetih godina na Zapadu i Kini, a od devedesetih u ranijim komunističkim zemljama, i sistemske i sveprožimajuće korupcije elita. Pošto biti uspešan znači gomilati najviše novca, političari nisu mogle da rade u drugoj dimenziji (na primer, u „idealima“), niti su mogli biti izabrani ako nisu bili korumpirani, jer se kampanje ne mogu voditi bez novca. To je iluzija da politički prostor može da radi u skladu s pravilima različitim od ostatka društva.
Jedinstveno mišljenje. Liberalizam je uveo dogmatski set principa, „samo politički korektan način mišljenja“ koji karakterišu politike identiteta i „horizontalna jednakost“ (bez razlike, u proseku, u platama između muškaraca i žena, različitih rasa ili religija), što je omogućilo da se stvarna nejednakost razvija nekontrolisano. Uvedena je prećutna hijerarhija po kojoj je prihvatanje ovih razvodnjenih principa jednakosti u kombinaciji sa ekonomskom uspehom bio uslov da se ne bude isključen. Drugi, oni koji nisu bili ekonomski uspešni ili se nisu pridržavali svih načela dominantnog mišljenja, nisu bili samo neuspešni već i moralno inferiorni.
Prvosveštenici liberalizma, vodeći mediji, voleli su da održavaju, u isto vreme, logički kontradiktorna verovanja od kojih su na neki način oba bila „dobra“. Tako su stvorili terminološke i stvarne konfuzije koje su ili direktan napad na zdrav razum ili primeri licemerja poput „podrška trupama“, dok su „protiv rata“, ili davanje ogromnih donacija privatnim školama (kako bi njihova imena krasila učionice) u ime „podrške javnom obrazovanju“. Njima nije bilo neugodno zbog kontradiktornosti, niti su prihvatali kompromise: da li je moguće podržati vojnike koji ubijaju civile „jer nas vojnici štite“ i biti protiv rata i ubijanja civila u isto vreme; da li možete da šaljete decu u privatne škole i da budete za javno obrazovanje; da li možete da govorite o klimatskim promenama, grdite druge, i emitujete više CO2 od 99% čovečanstva? To je bio ideološki izuzetno udoban položaj. Bilo je potrebno vrlo malo mentalnog napora da prihvatite pet ili šest osnovnih principa (dovoljno je da pročitate nekoliko pisaca koji ponavljaju iste ideje u glavnim liberalnim publikacijama), i to onda dozvoljava da postupate kako god vam se viđa, a da tvrdite da je svako takvo postupanje etički besprekorno. Svi su bili uzor vrline i abolirali su sve svoje sklonosti.
Drugi koji nisu uspeli da iskoriste prednosti takvog položaja bili su ignorisani dok je njihovo nezadovoljstvo eksplodiralo. Niko među liberalima ne misli da je čudno (a još manje da su uradili nešto po tom pitanju) da najbolje obrazovana zemlja na svetu, s jednim od najvećih BDP u svetu po glavi stanovnika, može imati trećinu stanovništva koja veruje u kreacionizam ili u vanzemaljce. To uopšte nije bilo bitno eliti toliko dugo kao da su ovi ljudi živeli u podzemnom svetu.
Oni koji veruju Fukujami, i kojima su devedesete izgledale kao trijumf koji će ih zauvek držati na vrhu ljudske evolucije, današnje događaje vide kao katastrofu ne samo zato što zaista mogu da dovedu do katastrofe već i zato što su propali njihova brižljivo negovana surogat ideologiju i mesto u društvu.
Pišem ovo u Beču, u Prateru, s pogledom na ogromni zabavni park sa automobilima koji neminovno priziva Harija Limu. Liberalizam se može videti kao zabavni park u pokretu, svaki automobil kreće najpre polako, a potom sve brže. Vožnja u početku donosi ogromnu radost, ali kao da je, izgleda, neko uključio prekidač za super brzo kretanje i zaključao kontrolnu sobu, a većina nas sada je u ovim automobilima koje niko ne kontroliše i niko ne može da ih zaustavi, brzina je opasna, i pitamo se kako će i kada doći do pada.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs