Čarls Simić – Esej

Dnevnik

Čarls Simić

Jedna od naših najvećih privrednih grana je pretvaranje nekada razumnih ljudskih bića u naivne idiote. Moglo bi se čak reći da nam je to glavni nacionalni proizvod.

31. januara 2014.

Biće da bi samo neko ko se gadno zagubio prošao kolima kroz ovoliko neupečatljivo seoce. U pošti još gore svetla, ali je parking prazan: biće da niko ne žuri da pokupi svoju poštu kad se ona uglavnom sastoji od računa. Dvospratna osnovna škola je utihnula: kao da svi već dugo čekaju da čuju odgovor na neko pitanje koje je nastavnik postavio. Svuda duž puta načičkana su mala porodična groblja. Na njima se nalaze ploče s jedva čitljivim datumima koji se poklapaju sa starim i mahom zaboravljenim ratovima. Kratak životni vek pokopanih ukazuje na to da su u pitanju žrtve tih sukoba, a njihova prezimena da su njihovi potomci nastavili da žive u ovom kraju i možda počivaju u istoj toj zemlji, kraj šuma i polja prekrivenih stenama koje nikada nisu upeli da sasvim raščiste.
Sever Nove Engleske je predivan u jesen. Lišće poprimi lepe boje, a dani su vedri i blagi. Tek kada dođu kiše, a drveće i bašte ogole, možete videti u kojoj meri, zapravo, mnogi ljudi ovde žive skromno, da njihove kuće vape za krečenjem i opravkama, da su automobili i kamioneti parkirani ispred tih kuća stariji nekoliko godina više no što bi se reklo. Naravno, kad na vratima, prozorima, pa i ponekom travnjaku počnu da se pojavljuju božićni ukrasi, ti gradići ponovo postaju veseli i gostoljubivi, naročito kad padne noć, iako su ove godine ukrasi mnogo manje ekstravagantni no prethodnih godina. Ovde su svi švorc i zabrinuti su za budućnost.
Svi veći gradovi u ovom kraju, izuzev onih na obali, udaljenoj svega pola sata vožnje, u lošem su stanju. Iako se nikada nisu sasvim oporavili pošto su i poslednje čeličane i fabrike zavorene krajem sedamdesetih godina prošlog veka, snalazili su se kako su znali i umeli, a nedavno su čak počeli i da pokazuju znake poboljšanja. Ali sada više ne. Nekada su njihove glavne gradske ulice bile ispunjene skromnim radnjama u vlasništvu meštana, koje su prodavale alat, kancelarijsku opremu, lekove, novine i odeću; danas su sve one ili zatvorene ili jedva opstaju. Ljudi koje vidite na ulicama ili u preostalim radnjama deluju obeshrabreno, nezdravo i nezaposleno. Prizor devojke što gura rasklimatana dečja kolica s bolešljivom devojčicom pored zamandaljene benzinske pumpe je predskazanje budućnosti.
Istina, ima mnogo gorih mesta u Sjedinjenim Državama. Gradovi poput Detroita, sa čitavim napuštenim naseljima i demoliranim železničkim stanicama, bankama i bolnicama koje su obrasle u korov i posute đubretom savršeno bi se uklopili u prizor iz neke zemlje opustošene ratom. Da li nas sve to čeka? Svakog dana slušamo vesti o mestima i gradovima koji ne mogu da plate svoje račune, niti plate i penzije svojim zaposlenima, a pri tom obustavljaju najosnovnije usluge kao što su javna rasveta, čišćenje snega i policijske patrole, kao i finansiranje biblioteka i održavanje parkova.
Nepojmljivo mi je kako iko ovde može da izdržava porodicu, pošto više nema nikakvih pristojno plaćenih poslova. Zvanično, nacionalna stopa nezaposlenosti je 9,8 odsto, ali svi znaju da je stvarna brojka znatno viša, jer 9,8 odsto ne obuhvata ogroman broj Amerikanaca koji uspevaju da nađu samo honorarne poslove, ili su već i prestali da traže zaposlenje. Velike kompanije su mahom izvezle radna mesta ili ih stacionirale preko okeana, te ako danas zovete tehničku podršku zbog neispravnog telefona ili kompjutera, smesta vas povežu sa operaterom ili operaterkom u Indiji. S obzirom na ravnodušnost naših korporacija, banaka i političara prema nedaćama američkih radnika, teško je nagađati odakle će doći spas za ove zajednice, u velikoj meri zato što se većina onih koji najviše ispaštaju više i ne trudi da glasa ili daje svoj glas političarima koji će svakako ignorisati njihovo sve veće očajanje.
S vremena na vreme provozam se pored sudnice ispred koje svakog radnog dana izjutra stoji omanja, nevesela grupica što čeka početak radnog vremena. Optuženici koji tek što su dovedeni iz zatvora, ili su sami došli, praćeni advokatima i rodbinom. Većinom su to mladići, od kojih se mnogi još školuju, a najverovatnije su tu jer su nešto ukrali, nasrnuli na nekoga ili koristili ilegalna opojna sredstva. Ma šta ih čekalo pred sudom, nemaju bogzna čemu da se nadaju. Ako se vrate u školu i uspeju da dođu do diplome, šanse da će pronaći posao su izuzetno male. Najbolja šansa im je da se prijave u vojsku – što je danas moguće i s krivičnim dosijeom – da bi eventualno vratili kućama s nekakvom ušteđevinom. Možda se vrate i u kovčegu, ili fizički i mentalno obogaljeni, ali u zemlji gde sad svi sležu ramenima na ekonomsku nejednakost i gde ne postoji politička volja za zajedničko žrtvovanje u vreme rata, njihove sudbine, ma kakve bile, jedva da će odjeknuti u kolektivnoj svesti.
Njujork, ili makar Menhetn, odaje utisak da je ekonomski sunovrat prošao i da se ponovo valjamo u novcu. Restorani i barovi su svake noći krcati. Špankinja koja živi u gradu još od osamdesetih godina prošlog veka rekla mi je da joj Njujork sada liči na ogromni, pretrpani šoping centar. Možda i deluje tako u nekim delovima grada, ali čak i ovde milioni ljudi strepe za svoje poslove, mole se da se ne razbole kako se ne bi suočili sa ogromnim računima za lečenje: stoga ko su onda ti bezbrižni ljudi među njima? Da bi se vratili u stvarnost, morate da idete ulicama u šest ujutru, kada zapuštena ljudska bića svih uzrasta u sirotinjskom ruhu, koja obavljaju sve prljave poslove u gradu, izmile iz metroa na putu ka poslu, ili stoje u redu za kafu u radnjama i prodavnicama brze hrane. U pitanju je samo hladno vreme, možda biste uzvratili na to. Od njega svi deluju sumorno, čak i oni koji rade u kancelarijama, a koji će ispuniti ove ulice nekoliko sati kasnije, ali ja ne verujem da je samo to posredi.
„Sada se osećam kao jedan od onih koji su nekada rastezali žicu između dva oblakodera da bi prešli preko nje, njišući se na vetru pre nego što načine prvi, nesigurni korak“, čuo sam u autobusu jednog starijeg, lepo obučenog čoveka.
Da, vidim ga i ja odavde, kako mlatara rukama kao strašilo usred oluje, dok rulja ispod njega posmatra bez daha i kliče, pri čemu jedni priželjkuju da održi ravnotežu, a drugi da se sunovrati u smrt.
Prijatelji mi kažu da su ove godine zamrzeli porodična okupljanja, jer se svi razgovori neizostavno svedu na ekonomiju i politiku. Svađati se s rođacima koji se informišu isključivo preko Foks njuza zabavno je koliko i čelenkom zakucavati eksere. Jedna od naših najvećih privrednih grana je pretvaranje nekada razumnih ljudskih bića u naivne idiote. Moglo bi se čak reći da nam je to glavni nacionalni proizvod. Da nateramo nekog da zaboravi sve što je ikada naučio o svojoj zemlji i porodičnoj istoriji, te da poveruje u suprotno zahteva da se svakodnevno podvrgavaju dezinformacijama i lažima o svemu, od nacionalnih problema, pa do ratova koje vodimo, sve dok u potpunosti ne izgube sopstveni sud.
Danas sve češće srećete ljude koji ne samo da papagajski ponavljaju trabunjanja desničarskih radio-voditelja, već to čine sa ozbiljnim i samouverenim stavom poštovaoca Sovjetskog Saveza dok bi citirali nešto što je Staljin rekao ili napise u Radničkom dnevniku. Muškarci i žene koji sve vesti dobijaju iz takvih izvora rekli su mi da treba da izvršimo invaziju na Meksiko kako bismo sprečili najezdu nelegalnih doseljenika, da molitvama, a ne vlastima, prepustimo zbrinjavanje ljudi što gladuju, da su Hitler i nacisti bili liberali kao Frenklin Ruzvelt, a da je Obama musliman koji je poludeo od moći, te sad želi da zavede socijalizam i šerijatski zakon u Sjedinjenim Državama.
U atmosferi sve jačeg straha i histerije lako je razumeti zašto lovatori finansiraju ove prodavce mržnje i neznanja. Žele da zbune glasače koji podozrevaju da s njihovom zemljom nešto korenito nije u redu, da od njih sakriju uzroke našeg ekonomskog sunovrata, da ih okrenu jedne protiv drugih time što će oživeti stare zatucanosti i terati ih da traže žrtvene jarčeve. Neshvatljivo mi je da toliko njih uopšte ne mari ako na kraju završimo sa ogromnom nižom klasom, niti stradanjem kakvo smo poslednji put videli tokom Velike depresije. Čovek bi rekao da bi ih sama pomisao da će se u limuzinama voziti pored redova mrzovoljnika što čekaju supu ispred javnih kuhinja naterala da dvaput razmisle, ali oni samo sanjaju o ubitačnoj zaradi i tome kako da novac iz socijalnog i penzionog preusmere na Vol Strit da se njime kockaju. U prošlosti, moglo se računati da će im Demokratska stranka pružiti kakav-takav otpor. Ali više ne. Sada kampanja za bilo kakvu javnu funkciju toliko skupo košta da svi koji se kandiduju moraju da padnu na kolena pred bankarima i da se pretvaraju da vide vrline u njihovom rezonu.

Prevod sa engleskog: Vesna i Draško Roganović

Iz knjige Čarlsa Simića Gledaj dugo i netremice koju je nedavno objavio Arhipelag.