Đerđ Konrad – Esej

Pohvala prevodilaca

Đerđ Konrad

Ne samo evropske kulture već po svoj prilici ni same Evrope ne bi bilo bez prevodilaca. Nazvao sam već jednom književne prevodioce Protoevropljanima. Evropska integracija po svoj prilici podrazumeva povećane potrebe za prevođenjem, moramo razumeti jedni druge, Evropljani smo i po tome što smo višejezični, štaviše, i zato što u tome uživamo. Evropa – kao mreža umova – postoji posredstvom prevodilaca.

26. april 2013.

Gde bismo bili bez prevodilaca? Možda bismo još čučali gore na nekoj grani u prašumi ili u dnu neke mračne pećine. Ne samo evropske kulture već po svoj prilici ni same Evrope ne bi bilo bez prevodilaca.
Znam iz pouzdanih izvora da je Gospod, kad je razljućen ljudskom arogancijom, ispoljenoj u nameri da sazidaju kulu visoku do neba, pomutio njihov razum rasejavši ih na različite jezike, neko vreme slušao njihova zapomaganja i nerazumljive svađe, a kad mu je to dozlogrdilo, poslao im prevodioce i tumače, kako bi mogli, mada s naporom, da razumeju jedni druge.
Neobično sam bio ganut stojeći ispred dva pisaća stola. Jedan stoji u prozorskoj niši parohije u mađarskom selu Genc već nekih pet stotina godina. Sedeći za tim stolom, jedan duhovnik je – zvao se Gašpar Karolji – preveo na mađarski Bibliju. Taj pisaći sto dotakao sam kao duhom prožetu relikviju.
Na sličan način sam bio ganut i kad sam u Antverpenu, u muzeju Plantin-Moretus zastao ispred stola filosofa oko kojeg su pre nekih četiri stotina godina umni književnici raspravljali o tekstovima najrazličitijih prevoda Biblije. Prelomljeni u šifove, stajale su jedne pored drugih verzije na hebrejskom i na sanskritu, na grčkom i na latinskom. Na drugoj strani priprostog posetioca zapanjile bi varijante prevoda na veće moderne jezike. Primerci Biblije prevoženi su odavde brodovima na sve ostale kontinente i te Biblije su uspostavljale konfesionalno-književne veze među narodima koji bi, inače, gluvonemo zurili jedni u druge.
Raznim varijantama biblijskih tekstova u jedno kolo su se uhvatile etike, etnografije i botanike, odnosno rečnička blaga. Filologa su ovde nazivali filozofom. Oni su bili veliki tumači, interpretatori. Skupili su se iz mnogih, dalekih zemalja i temeljno promišljena značenja su se odavde zrakasto širila po dalekim zemljama. Tu su radili pored njih, u istoj prostoriji i štampari i korektori, a s dvorišta su teška, arnjevima pokrivena kola raznosila sveti espap na koji je firma imala isključivo pravo prodaje.
I na jednom i na drugom stolu stvaran je prevod.

*
Znalac pismena nije ispoljavao samog sebe na hartiji, već je bio u službi, kako je verovao, svetog teksta. On je bio Mojsije, David, Solomon, Jov, Jovan, Pavle, on je bio i sam Gospod. Propustio je kroz sebe govor i oca i sina, i pri svetlosti žiška on je bio skoro svako i sve.
U Budimpešti, sredinom šezdesetih godina, kao honorarni urednik izdavačke kuće Magyar Helikon redigovao sam mađarski prevod i na biblijskom papiru pripremio za štampu deset debelih tomova skoro celokupnih dela Lava Tolstoja. I u tom poslu često sam sretao izvrsne prevodioce koji nisu za sebe mogli ni da zamisle bolji zanat od prevođenja klasika. Onih nekoliko prevedenih stranica s kojima su završavali svaki radni dan uveravalo ih je da život i te kako ima smisla, i da će i sutra imati smisla, i prekosutra, jer ogromna haotičnost života na tim stranicama svakodnevno poprima pouzdanu formu.
Nije to bilo lako razdoblje u mađarskoj istoriji, ali prevođenje je bilo svojevrsni azil za najbolje pisce; ako su njihova originalna dela i bila pod zabranom, bilo im je dozvoljeno da svoje pero pozajme klasicima. Ali to da se najbolji pisci bave prevođenjem, nije bila nova pojava u mađarskoj književnosti, jer nije u njoj bilo niti jednog stoleća u kojoj pesnici ne bi i prevodili – bio je to podsticajni uslov uspostavljanja književnosti, čitalačke publike i, uopšte, knjižarstva.
U manjim, siromašnijim zemljama pesnik je i tvorac rečnika. I moderna književnost, sa svim svojim institucijama i dobrim običajima, rađa se početkom 19. veka, kao i u ostalim srednjo-istočno-evropskim zemljama, upravo kao rezultat ovih uporednih napora. Nema nacionalne književnosti bez široke prevodilačke kulture. Nacija koja je iole držala do sebe nije mogla dozvoliti da se na njenom jeziku ne mogu čitati Homer i Horacije, Dante i Šekspir, Molijer i Gete, kao što nema civilizovane nacije bez univerziteta.
Čitati svetsku književnost na maternjem jeziku je naše osnovno ljudsko pravo. Kao što je za omogućavanje studija na najvišem nivou delom odgovorna kulturna politika, tako i svako vrednije, kapitalno delo, ako ne drugačije, uz materijalnu pomoć države, mora da stigne do čitaoca, jer upravo ta dela predstavljaju za čoveka posvećenog učenju najviši stepen studija. Pisci i čitaoci jezičkih zajednica manje rasprostranjenosti naročito su upućeni na prevođenje, na prevodioce.

*
Visoko kvalitetni, kongenijalni, do tančina iznijansirani prevodi su veoma retki, takvi prevodi zahtevaju ogroman rad ne samo prevodioca nego i izdavača. Nije dovoljno da prevod prođe kroz ruke samo urednika, neophodno je da prethodno urednik pročešlja tekst proveravajući vernost prevoda originalu, njegov je zadatak da ustanovi da li je prevodilac zaista razumeo autora. Urednik dakako mora odlično da poznaje jezik i kulturni ambijent originala, i u svom izveštaju mora da skrene pažnju urednika izdanja na eventualna odstupanja prevoda od značenja originala. O spornim mestima odlučuje urednik u dogovoru s prevodiocem. Dobar tekst je, dakle, briga trojice ljudi.
Ja sam kao urednik morao tri puta, u nekim slučajevima i četiri puta, da veoma pažljivo čitam i ispravljam tekst, najpre u rukopisu, drugi put u šifovima, treći put u prelomljenom otisku, četvrti put u tabaku, pre odobrenja za štampu. Jedino sam ovako imao pravo na to da se u impresumu moje ime pojavi kao odgovorni urednik.
U državnom socijalizmu, o kojem sam već mnogo toga rđavog napisao, to je bilo moguće i posve normalno – pišem sada sa izvesnom nostalgijom. Znam da je državna cenzura bila u dosluhu s državnom subvencijom, ali kao brzi protivargument to ipak nije dovoljno. Znam da je ovaj metod visoko kvalitetnog rada, raščlanjen na nekoliko faza, podjednako i previše dugotrajan i previše skup, a izdavačima koji nastoje da opstanu na tržištu, predstavlja ogromno opterećenje, odnosno nepodnošljiv ili neprihvatljiv gubitak. Ima primera, međutim, da pretenciozno pripremljene i realizovane knjige i u takozvanim starim demokratijama, pre ili posle objavljivanja, budu subvencionisane iz državnih fondova, da dodamo – bez cenzure.

*
Jezičke granice su i carinske granice, pažljivo se filtrira šta može da prođe, koliko, šta i kako propušta jedna zemlja ili jedna jezička zajednica iz strane, odnosno iz književnosti drugog jezika. Što je nacionalna samodopadljivost veća, utoliko je i manje raspoložena da primi i prihvati ono što je strano. Nacionalistička samosvest kaže: imamo mi dobrih knjiga dovoljno, kao ni od naše kuhinje, tako ni od naše književnosti nema bolje na svetu. Iz toga sledi da čitaoci teže kupuju stranu književnost nego domaću.
Za razliku od nacionalističke, imperijalna samosvest kaže: naravno da i mi imamo mnogo dobrih knjiga, ali nama je potrebno i sve ono što postoji drugde, što je stvoreno na drugom jeziku. Sve što bilo gde u svetu predstavlja književnu vrednost, to nas i te kako zanima, mi sve to moramo ovde da imamo, sve to mora da bude dostupno u našim knjižarama, bibliotekama, da bude izloženo na našim sajmovima knjiga – kažu književni imperijalisti čije su ambicije simpatične, međutim, pošto negde i oni spuštaju rampu, baš zbog toga što su već toliko toga nagomilali, dolaze u iskušenje da kažu: mi smo već toliko toga pokupili iz čitavog sveta da ono što mi nemamo to, zapravo, i nije toliko vredno. Ova zasićenost, ili čemer, može da usledi kao kakav veliki talas, kao posledica velikog, razuzdanog pirovanja. Na taj način povremeno i oni završavaju tamo gde i nacionalisti, ali možemo pretpostavljati da će pre ili kasnije ponovo da ogladne, jer je oblapornost u njihovoj prirodi.
Na nemačku prevodnu kulturu, čini mi se, povoljno je uticala oklonost da su kasnije snažno izrazili potrebu da nadoknade ono što je propušteno. Što je zajednica oholija, utoliko je manje radoznala i, naravno, manje spremna da uči. Za prevođenje je potrebna poniznost, a ne ignorancija, kao i romantična vera u to da se negde daleko na strani ili negde duboko zakopana kriju neviđena blaga. Sa značajnim prevodilačkim učincima male, otvorene zajednice mogu da postanu više kulturne i kosmopolitske nego velike i zatvorene. U inventaru imovine kulturnih zajednica prevodi imaju sve veću težinu.

*
Sedeći na prevodilačkom seminaru, razglabali smo o tome koliko je prevodilački zanat težak, razmatrali smo razne verzije prevoda koje su loše zvučale ili – iako su zvučale dobro – ipak nisu bile zadovoljavajuće. Upoređujući rečenicu po rečenicu dela velikih prevodilaca sa originalom, pred nama bi se ukazala prevodiočeva sposobnost razumevanja, imaginacija, jezički ukus, pesnička inventivnost, rečnik i sintaksa.
Pravi prevodilac se od obrazovanog čitaoca razlikuje , otprilike, kao što se od njega razlikuje pravi pisac. Njegova duhovna ruka posle doručka hoće da zgrabi jednu rečenicu. Svakodnevno prevođenje za njega je nasušna potreba, kao što je za pijanistu sviranje na klaviru. Prevodioci su na veoma sličan način omađijani i oni su svojevrsni manijaci, kao što su i pisci, možda to oni samo disciplinovanije prikrivaju.
Iz čega pak proističe da su i osetljivi, povredljivi, kao i svi umetnici, kao i svi ljudi, uostalom, koji se s predanom isključivošću usredsređuju na nešto ili na nekog. Pravi prevodilac je to jednom za svagda, nikad u vidu nekakvog izleta, nego u neraskidivom, teškom braku.
Dešava se da je ponekad dovoljno hitnuti uvis rečenicu, poput palačinke, ona se okrene u vazduhu i u tiganj padne gotov prevod. Ponekad je prevođenje kao lagani galop, a ponekad mučna tegoba. Pravi prevodilac ne može da ne pati od hirovitog gostovanja ili odsustvovanja nadahnuća. Ali, kakvo ushićenje, kakav zanos, kad nešto krene, kad se preobrazimo u ličnost drugog, i kad zaista osećamo njega, tog drugog, kad nam pođe za rukom da se njegovim pogledom i njegovim grimasama osvrnemo po ovosvetskoj krčmi; ako je grbav, ako je šeprtlja, ako je kurvar, onda ćemo i mi da budemo grbavi, šeprtlje, kurvari, pratićemo u stopu tog kukavnog autora u njegovim hirovito promenljivim raspoloženjima!
Nije lako dobrom prevodiocu s groznim piscem. I osim njega sa svim drugima koji su u bilo kakvoj vezi s knjigom. Blagoslov smo i, ujedno, prokletstvo jedni drugima, i kako je jedan znameniti tamničar dobacio nekoć grupi intelektualaca koji su, u zatvoreničkoj odeći, žestoko raspravljajući šetali u krug u zatvorskom dvorištu: „Ma, svi ste vi jedna banda!” Jedna smo banda, zaista, kojima forma, zvuk, stil rečenice nešto znači, koji verujemo u trajnu vrednost dobro sklopljenih rečenica i da ova vrednost, mada može da bude od neprocenjive koristi u svetu, sama po sebi može da opstane na sopstvenim nogama, jer je razlog postojanja dobre knjige – ona sama. Kao i čoveka, uostalom. Sve ostalo je samo dodatak.

*
Porođaj posle porođaja – tegoban je prevodiočev život. Ali na njegovoj polici stoje jedni pored drugih ti stvorovi. Ne bi ovaj govor bi iskren ako bih se zadovoljio romantičnim opisom mučne i burne egzistencije slobodnog književnog prevodioca, jer lepo je to, nema zbora, što se prevodilac u potpunosti predaje književnosti, ali bilo bi još lepše kad bi od toga mogao da živi bar kao jedan srednjoškolski profesor, od čijeg rada ni učinak književnog prevodioca, sa stanovišta kulture, ni po čemu nije manje vredan.
Nazvao sam već jednom književne prevodioce Protoevropljanima, jer su odomaćeni u više jezičkih sredina i jer samim svojim postojanjem dokazuju da je to moguće. Evropska integracija po svoj prilici podrazumeva povećane potrebe za prevođenjem, moramo razumeti jedni druge, Evropljani smo i po tome što smo višejezični, štaviše, i zato što u tome uživamo.
Evropa – kao mreža umova – postoji posredstvom prevodilaca. A pisac se duboko klanja pred svojim prevodiocima, jer jedino preko njih može da se obrati inojezičnim čitaocima. Zna, međutim, da prelazak preko jezičke granice povlači sa sobom carinu, ali ako ga preko granice prevodi majstor svog zanata, može zadovoljno da opipa svoje džepove, od svojih vrednosti uglavnom ne gubi ništa.
Štaviše, ponekad je baš prevodilac bio u pravu, on je elegantnije izrazio ono što je autor nešto nezgrapnije rekao; prevodilac mu je prokrijumčario zlatnik u džep.

Prevod s mađarskog: Arpad Vicko

Iz knjige Đerđa Konrada Izveštaj o stanju duha, Arhipelag, 2012.