Dmitrij Bikov – Kolumna

Čir

Dmitrij Bikov

Društvene mreže danas nisu instrument za uzajamnu pomoć, nego u prvom redu oruđe za maltretiranje: zašto se to desilo?

Beograd, 8. aprila 2017.

Ranije su društvene mreže bile sredstvo za uzajamnu pomoć. Ko zna dobrog lekara? Ko će da prihvati psa lutalicu? Možete li da mi preporučite školu za učenje japanskog? Danas je Fejsbuk, pre svega, instrument širenja neproverenih vesti i uznemerujućih poruka, dok je glavna zabava publike grdnja i poruga. Preteći najgorim kaznama na koje je apsolutno neophodno poslati sve osumnjičene pedofile, zlostavljače dece ili jednostavno liberale. Utisak je da naša zemlja nikada neće izaći oz ove zone, u stvari, da je ona sama ta zona, u kojoj svi popreko gledaju jedni druge s primitivnim besom i kolektivno traže da nekog pošalju u zatvor.
Stari staljinistički logoraš Jurij Grunin, odlični pesnik, koji je stigao da bude i u nemačkom logoru, i u Gulagu, pričao je da su posle Kengirskog ustanka zatvorenici najpre osnovali sopstveni zatvor. I tamo su slali sve koji nisu bili saglasni s novom vlašću. Ta logorska, zatvorska svest nije naprosto nestala. I, kao i u zatvoru, sve najviše interesuju seksualni delikti: jer tu je granica između delikta i norme posebno osetljiva, i postoji mogućnost da se rugate nevinom. U ovome i logorska uprava, i „pravila“ prepoznaju naročito zavodljivo zadovoljstvo. Najtačnije je o tome pisao Valerij Popov: „Glavna stvar koja me odbija jeste duh glupih temelja, sami trijumf gluposti! Jedan moj prijatelj, koji se vratio odande bez zuba i slomljen, pričao mi je da je najteže od svega podneti tu trijumfalnu glupost. On mi je, na primer, rekao da čovek koga bi uhvatili u krevetu s veoma iskusnom devojkom kojoj, na njegovo iznenađenje, jedva da je bilo sedamnaest, taj čovek bi bio prezren od svih, proganjan i tučen: naprosto on je narušio moral! Drugi pak čovek, taksista, video je svoju ženu s nekim muškarcem na ulici, jurnuo je kolima na trotoar i zgazio ih, pri tom je povredio i mnogo nepoznatih i nevinih ljudi… On je, međutim, u zatvorima smatran herojem.“
Jedna moskovska škola previše je, za moj ukus, isticala svoj elitizam: to se kod nas ne oprašta i uopšte često takve nagrađujemo da bismo ih potom sočno diskreditovali. I zaista je to ružno. Sada je ova škola, čiji su učenici uvek dobijali nagrade na olimpijadama i tako inspirisali dodatna neprijateljstva, u samom centru skandala: ispostavilo se da je jedan profesor imao romanse sa starijim srednjoškolcima. Pri tome, naglašavaju svi komentatori, on nije pedofil. I svi su znali za njegove naklonosti. I to su brižljivo prikrivali. Ali jedna od bivših učenica ove škole je iz nekog razloga progovorila – i mreža je postala veliki moralni sud.
Prirodno, tome se pridružila najtabloidnija štampa u kojoj obično sede prvorazredni moralisti. Oni su odmah utvrdili da u školi dominiraju jevrejski profesori, pa samim tim i liberali. A svi liberali, kao što je poznato, štite jedan drugog. Kampanja moralne osude nastavnika, njegovih kolega, starijih srednjoškolaca koji ćutali i penzionisanih nastavnika (zašto su to tolerisali?!) neprestano se zahuktava. Društvene mreže danas nisu instrument za uzajamnu pomoć, nego u prvom redu oruđe za maltretiranje: zašto se to desilo? Verovatno zato što je ljudima najviše stalo do toga da izgrade samopoštovanje: oni mogu biti besprekorni samo u kontekstu nečeg neprihvatljivog. To nije nužno samo Jevrejin, osumnjičen u aferi s maloletnicima (koliko su ove romanse bile platonske – o tome se govori posebno i s najvećim uživanjem). To može biti i ministar, i ministar je takođe jadan: stepen njegove krivice nikoga ne interesuje.
Neću ulaziti u raspravu o stanju u konkretnoj moskovskoj školi, zbog toga što tu ne možete da imate objektivno i, što je najvažnije, na činjenicama utemeljeno mišljenje. Niko ništa ne zna, i niko ništa i neće da zna. Mišljenje javnosti danas je promenljivo kao što nikada nije bilo: oni koji su danas progonjeni sutra će se pokazati da nisu bili krivi, a progonjeni će biti neki od onih koji su se usudili da okrive nevinog.
EvakuatorPedofilija je uopšte pogodna stvar da se pokaže pravedni gnev bez i najmanjih dokaza: ako se zalažete za decu, vaš pravedni gnev unapred dobija svaku indulgenciju. Ne zaboravite da su ovakvi skandali potresali krugove pribaltičkih bankara, krugove opozicionara-emigranata – i nijednom se nije pojavio nijedan dokaz. Sve se završavalo na masovnim kampanjama i svi su grozničavo jurili i govorili: „Zašto ja nisam iznenađen?“ „Pa, ološ!“ „A šta ako bi se to dogodilo vašoj ćerki?!“
Svako ko je pozivao na objektivnost proglašavan je za saučesnika pedofila. Svako ko je tražio dokaze prepoznavan je kao Jevrejin. A kada se ispostavi da je čitav skandal potpuno izmišljen i da su sve okolnosti u celini iskrivljene, oni koji napadaju i ogovaraju mogu se čak i pokajati, ali reputacija je već izgubljena, a količina gadosti u svetu nepovratno uvećana. Danas je jedina radost ogromne većine blogera – naći objekat za nekažnjivo uznemiravanje (nije važno da li je to činovnik, rđav roditelj ili osumnjičeni nastavnik), zametnuti svađu i redovno tražiti: obesiti! utopiti! vratiti smrtnu kaznu! kastrirati! Usijanim gvožđem!
Jasno i neprekidno „ubij ga“, čak i ako je optuženi kriv, ko je to izmerio njegovu krivicu. Količina besa, koja je nakupljena u društvu, prikriva svako pitanje, odvraća nas od njega: na taj način se ne može doći do objektivnog razumevanja okolnosti. Ljudi su spremni da spale osumnjičenu školu sa svim njenim nastavnicima – i sasvim je moguće da je ona, u stvari, na ovaj način i uništena, kako to savetuje feministkinja-bivša učenica ove škole. Upravo zbog ovog emotivnog zova mnogi postaju samoproglašeni autoriteti koji besne pod izgovorom plemenitosti. (Naravno! Pa mi štitimo starije osobe i decu!)
I kada nas pitaju zašto nam ne prija nova prekrasna epoha, ima smisla odgovoriti: upravo zbog ovog. Zbog divlje koncentracije mržnje koja je spremna da eksplodira bilo kojim povodom. Ne znam šta može da očisti taj čir, osim opšteg rata svih protiv svih. Jer se taj čir ni u šta ne može preobratiti – ne možemo se tim putem vratiti nazad.

Prevod sa ruskog: Dragan Bojović

Autor je poznati ruski romansijer i TV autor čiji je roman Evakuator objavljen na srpskom u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs