Dragan Lakićević Lakas – Kolumna

12. mart 2003.

Dragan Lakićević Lakas

Jedanput sam Zorana Đinđića, opisujući njegovo gimnazijsko školovanje, uporedio s mladim Ahilom. Kao i antički junak, bio je borben, ambiciozan, hrabar, neprestano u akciji, stremio je za priznanjem, za slavom i divljenjem.

Beograd, 12. marta 2018.

Tog martovskog dana 2003. godine obilazio sam sam gradiće nedaleko od Lisabona: Marfu i Evoru. Ovaj prvi gradić zbog čuvenog Saramagovog romana Manastir u Marfi, a drugi na nagovor mog vodiča. Hteo je da mi pokaže kuriozitet Evore, crkvu gde je ceo enterijer sastavljen od ljudskih kostiju: prilikom gradnje pronađeno je staro groblje, a nekom morbidnom duhovniku ova čudna ideja je pala na um. Doduše, po hrišćanskom učenju, ovaj ovozemaljski život jeste priprema za onaj večni, ali taj susret je ipak bolje odložiti za što kasnije. U tom smislu i podsećanje na neminovni hod vremena teško da će vernike ispuniti mirom i spokojem: jedva sam čekao da se iz mraka ove svojevrsne nekropole izvučem na svetlo dana. Ta poseta bogomolji u kojoj caruje smrt, bio je to loš predznak.
Mart u Portugaliji, to je sunce, svetlo, prijatna toplina. Ljudi idu u košuljama, rascvetaju se biljke na prozorima kuća, nebo je azurne boje. Seli smo u baštu restorana na prostranom gradskom trgu. Zgrade pastelnih mediteranskih boja, spušteni šaloni, jedva da ima prolaznika. Ovo je pešačka zona, sam centar drevnog grada, tišina i mir koji prekida jedino živahan cvrkut vrabaca. Sijesta. Blago prolećno sunce, božji mir.
Dragan Lakićević Lakas Portret političara u mladostiI onda je zazvonio mobilni. Poziv iz ambasade u Lisabonu i jedna jedina rečenica.
– Upravo je javljeno iz Beograda da je Zoran ubijen.
– Nemoguće. Jeste li sigurni?
– Već su potvrdili svi mediji, svetski, naši…
Pri povratku u Beograd, iako nisam bio u zaposlen u ambasadi, nosio sam sa sobom knjigu žalosti u Ministarstvo spoljnih poslova. Znak poverenja i hitnosti. Mali mrtvački kovčeg u kome su zakopane reči za onoga ko više ne može da ih čuje.
I to se zove sudbina.
Jedanput sam ga, opisujući njegovo gimnazijsko školovanje, uporedio s mladim Ahilom. Kao i antički junak, bio je borben, ambiciozan, hrabar, neprestano u akciji, stremio je za priznanjem, za slavom i divljenjem. Sada vidim da su, zapravo, ceo njegov život, pa i tragična sudbina, već na neki način bili zapisani u ovom drevnom mitu. Nije slučajno što grčka drama započinje onim što suđaje prorokuju glavnom junaku. Povest kaže da je Ahil bio sin boginje Tetide i tesalskog kralja Peleja. Kada se rodio, proročice su rekle da će on nadvisiti i nadjačati svog oca. Majka ga je, u želji da joj sin bude što snažniji i neranjiviji, mazala ambrozijom i hranila utrobom divljih životinja. Kasnije, kada je poodrastao, na Pelionu ga je podizalo i vaspitavalo mitsko biće, kentaur Hiron. Kada je izbio najveći međuhelenski sukob drevnog doba – pohod Ahajaca na Troju – proročice su poručile Ahilovoj majci da će njen sin, ako ode u rat, postati najveći i najslavniji junak svih Helena. Tu počast i besmrtnu slavu moraće da plati vlastitim životom.
Ahil je na pohod u luku Aulidu doveo pet hiljada hrabrih boraca. Otac Pelej mu je dao svoj oklop, ogromno koplje i robusna bojna kola od jasena. Ahil je devet godina neprestano ratovao pred Prijamovim gradom i osvojio dvadeset tri grada u njegovoj okolini. Ahajska vojska ga je cenila kao najhrabrijeg i najsposobnijeg ratnika. Više puta je dolazio u sukob s vrhovnim zapovednikom pohoda Agamemnonom, zapisane su brojne epizode o uzajamnim pizmama i nadmetanjima ove dve slavne ličnosti. Drevni ep peva o hiru sudbine i stradanjima najvećih junaka sukobljenih vojski, o Patroklu i Hektoru, žestini raspaljenih osvetničkih strasti i uplitanju bogova na obe sukobljene strane.
U želji da osveti Patroklovu smrt Ahilej je bezumnom žestinom navalio na vrata grada. Na njima je zatekao boga Apolona, koji je štitio Troju. Ahilej mu je doviknuo da se skloni, jer će ga u protivnom probosti kopljem. Uvređeni bog se povukao, uspeo na bedeme Troje i u opštoj vrevi potražio Prijamovog sina Parisa. Pokazao mu je gde je Ahilej, rekao da napne luk i da ga gađa pravo u petu. Usmerio je njen let i ona ga je pogodila u jedino ranjivo mesto. Opšti metež je nadjačao užasni krik – Ahil je pao, Sunce je oboreno s nebeskog svoda i Zemlja se zatresla. Iz rane je šiknuo mlaz krvi. Kada je osetio da s krvlju gubi snagu, Ahil je strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu.
Njegovo mrtvo telo je bilo položeno na visokoj lomači koju je zapalio sam bog Hefest.

Autor je pisac knjige o Zoran Đinđiću Portret političara u mladosti koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga.