Drago Jančar – Intervju

Igla na društvenom kompasu je potpuno poludela

Drago Jančar

Priče u knjizi Džojsov učenik morale su da bude napisane. Priče u ovoj knjizi su poput udaljenih odjeka nekih stvarnih sudbina.

Beograd, 5. septembra 2014.

Razgovarala: Marina Vulićević

Najkraće rečeno, junaci Vaše proze zatečeni su načinom na koji se istorija i ideologija prelamaju u njihovim životima, a posebno je upečatljiv primer Džojsovog učenika. U kojoj meri je ova Vaša pripovetka zanovana na činjenicama?
– Kada sam čitao Elmanovu monografiju o Džojsu, naleteo sam na slovenačko ime: Boris Furlan. Tada skoro nepoznati pisac učio ga je engleskom jeziku u školi jezika „Berlitz“ u Trstu. Ime mi se učinilo poznatim: zar to nije bio onaj bledi čovek sa takozvanog Ljubljanskog procesa iz 1947. godine protiv liberalnih intelektualaca koji su bili optuženi za antidržavno delovanje i kontakte sa Englezima? Malo sam to istraživao – i to je zaista bio on. Paradoks da su ga pred sudom optuživali zbog znanja engleskog, a da ga je engleskom učio najveći majstor tog jezika, nije mi davao mira. Kada sam kod Elmana, koji je imao prepisku sa Furlanom, još pročitao da je Džojs svom mladom učeniku sa zadovoljstvom opisivao uljano svetlo, a da on tu jezičku strast nije mogao da razume – video sam u tome literaturu, priču koja je morala da bude napisana.

Džojsov učenik primer je i čoveka koji se kreće samo putanjom sopstvene savesti i inteligencije, i kao takav meta je fašista koliko i komunista. Njegovo stradanje tipično je bilo za posleratno vreme, ali se čini da mu Vi pridajete i metafizičku dubinu?
– Živeli smo u ideološkom dvadesetom veku, kada je igla na društvenom i moralnom kompasu potpuno poludela. Kako čovek izuzetnog analitičkog uma, moralnih i pravnih principa, uz to i dekan Pravnog fakulteta, čak i ako je kojim slučajem čitao Kafkina tamna proročanstva s početka stoleća, razume situaciju kada stoji pred sudom osuđen na smrt zbog sasvim apsurdnih optužbi? Samo Bog može da razume zašto su ljudi koji su hteli dobro, sa svojim najboljim namerama, učinili najveće zlo. Nije prvi put u istoriji da su veštice i jeretici spaljivani na lomači. Da li je moguće da ludilo tog trenutka bolje nego pravnički um razume pisac koji se probijao kroz Uliksove lavirinte? Njegov učenik to ne može da razume. Između njihovih razumevanja sveta postoji nesporazum koji se u glavi pravnika pred sudom pretvara u univerzalni besmisao, u neku vrstu praznine. Neočekivana praznina u glavi Džojsovog učenika je praznina sveta koji je izgubio kompas.

Motiv praznine, koja to i nije, pojavljuje se u ovim pričama, kao i u Vašim esejima. Kako objašnjavate taj motiv?
– Ne bih rado filozofskim jezikom, koji nije moj jezik, objašnjavao nešto o pričama i njihovim jednostavnim opisima, ponekad humornim, ponekad ironičnim, niti tako čitaocu postavljao pitanja na koja ni sam ne znam da odgovorim. Ljudi doživljavaju situacije kada se osećaju da stoje na ivici ponora. Postoji praznina, rečeno je u nekoj priči, koja nas vuče nadole.

Dva su svedočenja i dva prizora iskopanih ljudskih očiju, u priči o očima. Da li se ovakvi užasi, istiniti ili izmišljeni, mogu shvatiti na bilo koji drugi način osim onog izvan stvarnosti?
– Priče u ovoj knjizi su poput udaljenih odjeka nekih stvarnih sudbina. U daljini vidim neke obrise, nalik na ruševine na horizontu, a otuda dolaze glasovi ljudi koji su živeli sa svojim strastima, radostima i patnjama. Ponekad neki od tih glasove dopre do mene i ja pokušavam da ga razumem, pokušavam da mu kroz zvuk reči i opis udahnem neki novi život. Lako ga razumemo kao podsećanje na stvarnost, međutim, to je u književnosti odjek iz kamenih planina, blesak fatamorgane, dok je za neke druge to imaginacija i nova stvarnost.

Priča „Proročanstvo“ pokazuje nagoveštaj, a zatim i odjeke raspada bivše Jugoslavije upravo na primeru JNA. Incident koji je nekada izgledao strašan, vremenom su zamenile groteskne slike majora-optuženika u Hagu. Da li i Vi mislite, kao i junak Vaše priče, da danas više nikoga ne zanimaju svi ti davni događaji koji zaslužuju da budu zaboravljeni?
– Pre nekoliko dana gledao sam na televiziji emisiju o kuvanju, čuveni američki kuvar, mislim da se zove Burden, pripremao je govedinu na burgundski način. Rekao je da nema francusko vino, nažalost, ima samo nekakvo vino – u rukama je držao flašu bez etikete i dugo je proveravao – iz… iz… želeo je da nađe nešto neobično i egzotično… Jugoslavije, rekao je na kraju. Ja sam u toj zemlji koje se malo ko seća, a kuvar na američkoj televiziji je koristi kao humoristički dodatak, proveo veći deo svog života. Bila je mnogo lepa – zanimljiva, puna života, kulturno i gastronomski raznovrsnija nego što zamišlja Burden. Završilo se zverstvima. Ali kako god bilo, to je deo mog života. Opaska na kraju priče je, dakle, pomalo melanholična i ironična.

Intelektualac je onaj koji je napisao kobnu poruku na vratima toaleta, i to nije slučajno kada je reč o bivšoj državi i proročanstvu o njenoj budućnosti, o budućnosti vođe…?
– Stvar se može videti i kao potpuno bizarna, ali iz bizarnih detalja nastaje slika sveta. Iz bizarnih detalja nastaje neka tragikomičnost, neka mi bude oprošteno što ove stvari opisujem s malo humora i ironije. Zanimljivo je da mi je dosta poznanika iz zemlje koja danas postoji samo kao egzotični začin u emisijama iz kulinarstva reklo da je doživelo slične stvari. I zanimljivo: svi su to pričali s nekom sličnom melanholijom. To u vezi sa melanholijom je, naravno, emotivno i pomalo iracionalno. Pamćenje koje se sastoji iz jakih mladalačkih utisaka: zvuci, mirisi, reči, osećanja. Ali ako racionalno sagledamo neku državu u njenom post mortem: upravo u takvim bizarnim detaljima bila je, da parafraziram Markesa, hronika njene najavljene smrti.

Ako bismo uspeli da proniknemo u dušu sadašnje Evrope, na šta bismo sve naišli?
– Ta duša je prilično zbunjena. Htela bi da istovremeno bude pragmatična i vizionarska. Želi da sebe razume ako celinu, ali ne razume ljude iz nedavno ili iz u budućnosti integrisanog evropskog istoka. Htela bi da bude otvorena za muslimanske imigrante, ali ne može da se odrekne svoje hrišćanske, mnogo manje sekularne, prosvetiteljske tradicije, jer bez toga ne postoji. Ali, i pored sve svoje zbunjenosti, ova ideja i politička forma je nešto najbolje što smo u poslednjih sto godina dobili.

Pišete i o novom informatičkom društvu u kojem su nam informacije lako dostupne. Da li je tako i sa obrazovanjem?
– Kompjuter za svakog učenika, kako je pre nekoliko godina bilo geslo naučnika u Sloveniji, zahvaljujući internetu, uneo je ogromnu količinu neselektivnih, haotičnih, nelogičnih, nepovezanih informacija u glavu svakog učenika. Bez učitelja koji bi mu objasnio uzrok i posledicu svih stvari koje mu se sudaraju u glavi, ili razliku između istine i laži, kao i još mnogo toga, neće biti moguće. Kao ni bez knjige.