Džon Ralston Sol – Kolumna

Imigracije i državljanstvo

Džon Ralston Sol

Ne postoji ozbiljna imigraciona politika u bilo kojoj evropskoj zemlji.

Beograd, 18. novembra 2018.

Bilo je parališuće gledati kako kancer straha prodire u ljudske duše ili mašu ili gde već traži svoj put. Za većinu nas neverica je prva reakcija na takvu rasprostranjenost straha. A druga? Kada se širi opijum populizma, rasizma i isključivosti, često smo paralisani, nesposobni da osmislimo odgovor. Gospodin Tramp je, na nasilan način, učinio uslugu Amerikancima – možda i svima nama – ekstremizmom svoje prve nedelje u predsedničkoj kancelariji. Njegove rasističke, sigurno nelegalne i verovatno neustavne odluke bile su poziv na naglo buđenje.
Više od toga, one su upozorenje tradicionalnim saveznicima Vašingtona da se zabrinu. Da li je ovaj čovek stabilan, pouzdan partner? Bilo mu je potrebno samo nekoliko sati da ugrozi reputaciju Tereze Mej. Kanada je najbliži saveznik Sjedinjenih Država – 6.000 kilometara granice – i najveći trgovinski partner. Ali Džastin Trudo je spustio glavu, koristeći zvaničnike za pregovore iza scene. Njegova reakcija na Trampove antimuslimanske odluke bila je da namerno ponovi proimigracionu politiku Kanade, bez pominjanja SAD ili njenog predsednika.
Niko ne treba da bude iznenađen da je rast broja izbeglica i migranata doveo do oslobađanja takvog straha u zapadnom društvu. To je stara tradicija. Strah od drugog. Promocija straha od drugog u političke svrhe. Svi smo pogođeni kada je rasistički diskurs normalizovan. Napad na džamije u Kvebeku je tragičan primer. Ali praktično jednoglasna reakcija bila je da ponovo osnažimo posvećenost različitosti i inkluzivnom građanstvu kao kanadsku realnost.
U takvoj atmosferi neki ljudi u Evropi gledaju na Kanadu i pitaju se zašto ona ne pati od ove agonije. U ovom trenutku to je jedina zapadna demokratija koja nije duboko podeljena po pitanju izbeglica i imigracije; u stvari, to je jedina zemlja u kojoj je politička klasa u velikoj meri i otvoreno pro-imigraciona.
Bilo kakva poređenja zemalja su problematična. U tom slučaju rizikujemo da previdimo koliko se dobra čini u Evropi. Milion izbeglica koje preuzima Nemačka – koji su sada na putu da postanu imigranti i građani, a ne migranti – ostaće u istoriji kao veliki etički gest. Mnogi Nemci rade na lokalnom nivou da pomognu naseljavanje Sirijaca. Stanovnici grčkih ostrva i mornari italijanske mornarice biće upamćeni kao veliki humanisti.
Kada se porede Kanada i Evropa, to obično daje kontraargumente za zemlje obuhvaćene današnjom izbegličkom krizom – Kanada je velika zemlja (prostor za ljude) s malim brojem stanovnika (prostor za više ljudi) i nova zemlja (kultura nije ugrožena) daleko od krize (može da bira koga će uzeti). Sve ovo je besmislica. Skoro sve izbeglice (imigranti) idu u pet gusto naseljenih, južnih, urbanih centara, isto kao u Evropi. Kanada nije nova. To je druga ili treća najstarija kontinuirana demokratija, nastala u demokratskom proleću 1848. godine.
Šta je sa teorijskim luksuzom izbora? Tokom poslednjih osam meseci Kanada je primila 40.000 Sirijaca uz još 20.000 koji su na putu – vrlo malo u odnosu na Nemačku, ali mnogo u odnosu na Francusku ili Španiju ili Sjedinjene Američke Države. Ključna stvar je da Kanada takođe prima u proseku oko 300.000 imigranata (izbeglica) svake godine – iz godine u godinu, deceniju za decenijom. Drugim rečima, to je oko milion imigranata (izbeglica) svake tri godine. To znači 0,7% do 1% njenog stanovništva svake godine. Onaj milion za Nemačku predstavlja 1,2% njenog stanovništva. I dok imigraciona politika Kanade znači da pridošlice biraji, izbor ne znači nužno ono što neko misli. To znači da postoji imigraciona politika i da s njom počinje proces.
U slučaju 60.000 Sirijaca, to je izbor porodica, uglavnom iz kampova u Jordanu, Libanu i Turskoj, manje obrazovanih od onih koji rizikuju svoje živote pokušavajući da u čamcima stignu do Evropu. Zašto? Jordan i Liban su destabilizovani veličinom izbegličke populacije koja se nalazi u njima. Osim toga, tu su mnoga deca bez obrazovanja u čistilištu tih kampova.
Ovo je sami ključ poređenja. Postoji opasna, ponekad otrovna atmosfera u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama i Australiji. Ipak, hiljade građana i neke vlade u tim zemljama oblikuju divne lokalne programe; poslovna udruženja traže načine da angažuju izbeglice. Zašto to nije realnost koja dominira u javnoj sferi?
Za početak, ne postoji ozbiljna imigraciona politika u bilo kojoj evropskoj zemlji. Ovo je začuđujuće jer većina evropskih država su aktivne zemlje imigracije u poslednjih 70 godina. Nemačka je počela sa izbeglicama nemačkog porekla. Onda s gastarbajterima iz Turske i drugih zemalja. Sa izbeglicama s Balkana. Izbeglicama iz Turske. Izbeglicama od bilo kuda. I tako dalje. Nešto od toga je učinjeno iz etičkih razloga, nešto od toga je bila sirova eksploatacija. Ali sve to je sve učinjeno bez dugoročnog cilja ili politike ili čak metodologije.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

Autor je poznati kanadski romansijer i politički teoretičar, dugogodišnji predsednik Međunarodnog PEN, u izdanju Arhipelaga objavljeni su njegov roman Mračna priključenija i studija Propast globalizma i preoblikovanje sveta.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs