Džon Ralston Sol – kolumna

Pakleno trojstvo

Džon Ralston Sol

Najizuzetniji od svih nasilnih režima predstavlja mešavinu korupcije, nasilja i nekažnjivosti – pakleno trojstvo – koje je zahvatilo cele države.

Beograd, 11. novembra 2016.

Kako se sve pisac može sprečiti da piše ili govornik da govori?
Pola veka smatrali smo da je to uglavnom jednostavno – smeštali su nas u zatvor. Javljale su se povremeno političke grupacije koje bi se domogle vlasti, te vršile smaknuća. Crveni Kmeri. Ipak, tih pedeset godina nakon poslednjeg svetskog rata bile su neobično stabilne. Nezgodne pisce zabravite u ćeliju. Ili ih uverite u to da će biti zabravljeni, pa im valja i te kako pripaziti na to šta pišu. Oni među nama koji stvaraju u više-manje slobodnim zamljama uložili su značajan trud kako bi pisci drugde bili oslobođeni. I to je veliko delo Međunarodnog PEN-a. Koje još nije dovedeno do kraja.
Neki od tih zatvora bili su, i još su, ravni smrtnoj presudi. Gulazi i neki od radnih logora na poljoprivrednim dobrima za vreme kineske Kulturne revolucije. No na tim mestima ljudi su umirali sporo, daleko od očiju javnosti, zaboravljeni.
Bio sam u Kini 1980, četiri godine nakon zvaničnog završetka Kulturne revolucije. U stvarnosti, bilo je potrebno vremena da se pisci i drugi ljudi oslobode iz zatvora, s farmi svinja, iz kućnih pritvora, da se vrate kući, ponovo dođu na svoje. Troje nas – Adrijen Klarkson, Čarls Tejlor i ja – mesec dana smo putovali po toj zemlji, a domaćini su nam bili odskora oslobođeni intelektualci iz vremena Džoua Enlaja. Bili su stariji. Uglađeni. Mandarinski komunisti. Teško je bilo zamisliti kako su preživeli. Ali jesu. I bili su među nama, ponovo u nadležnosti Sindikata pisaca i ostalih književnih udruženja. Njihovi protivnici su sada pak odlazili u zatvor. Ili samo u zaborav. Nije to bio povratak slobode govora. Ali bilo je bar izvesne intelektualne fleksibilnosti u toj starijoj garnituri; mogli su da govore kao pisci, a ne kao ideolozi; da gestikuliraju cigaretom u muštikli od slonovače pri razmatranju nekog pitanja, a ne budu pohapšeni kao buržujski izdajnici.
Ta generacija je postepeno iščezla da bi ustupila mesto birokratskijim, opreznijim, nezanimljivim glasovima, a stil represije povukao se u neprobojni birokratski jezik i pretnju zatvorom, što je, pretpostavljam, trenutno stanje stvari u Kini. Ukoliko se klonite ključnih tema u javnosti, uglavnom vas ne diraju. Ali pređete li granicu, ima da vas bukvalno kidnapuju usred noći, pretuku, oduzmu vam lična dokumenta, i u nekom trenutku vas osude ili puste, potresene i preplašene time šta može dalje uslediti. Sve je to jedan sasvim zastareo stil ugnjetavanja – podsećanje na Evropu 18. i 19. veka. Volter koji živi na švajcarskoj granici, spreman na bekstvo. Ili kao u Toski, Skarpijina školi javnog reda: uhođenje, kompromitovanje, ponižavanje, izdaja, mučenje, ako treba, povremeno pogubljenje.
Možda kineski sistem i nije bio tako nasilan kao sovjetski logori. Početkom ovog veka imao sam priliku da posetim radni logor, ili gulag, u blizini Saleharda u Sibiru. Decenijama robijaši su radili na izgradnji železnice Salehard-Igarka. Ali gradili su direktno na tlu tundre. To nikada nije bio ozbiljan projekat, jer bi se pri stalnim podrhtavanjima zemljišta u tundri pruga večito krivila. Iz helikoptera izgledala mi je kao sumanuta, izmučena, izuvijana trasa vožnje u luna parku, koja treba da bude strašna. Hiljade ljudi umrlo je pokušavajući da je pretoči u stvarnost.
Sačinjen od pretežno drvene građe, gulag je i trulio, ali još se mogla videti sudbina intelektualaca poslatih tamo. Jasna kao dan. U logorima se uvek nalazio jedan broj okorelih zločinaca. Njihov zadatak bio je da iskorišćavaju i drže pod šapom političke zatvorenike. Da ih prebijaju. Zastrašuju. Povremeno i ubijaju, za primer ostalima. Spavaonice su bile niske, dugačke drvene barake s nizom donjih i gornjih ležajeva na desnoj strani i prolazom na levoj. Kada se uđe na jedna jedina vrata u dnu, ognjište je odmah sa desne strane, u visini gornjeg ležaja. Tu su boravili profesionalni kriminalci, mahom u toplom i suvom. Što je zatvorenik bio slabiji, to je dalje u nizu imao mesto; a najslabiji je bio na donjem ležaju, postavljenom direktno na tlu tundre. Niko nije ni morao da ga ubije – iako su to, zapravo, činili. Jednostavno, polako se umiralo od hladnoće, od gladi, maltretiranja. Nije reč o tome da su intelektualci nužno bili fizički najslabiji, najmanje sposobni za nasilništvo. Ali ulogu igraju i obučenost i profesionalizam. Okoreli kriminalci uglavnom su i očeličeni.
Naravno da se ovaj vid kažnjavanja pisaca nastavlja. Setimo se Eritreje. Godine 2001. Davit Isak uhapšen je zajedno s još deset pisaca i deset političara. Od tada ih niko nije video. Smatra se da su zatvoreni u metalnim kontejnerima u pustinji. Mnogi, ako ne i većina, smatraju se mrtvima. Ne znamo to. Režim u Eritreji, „vlada“ bi bio neprecizan termin, ne zanima šta drugi misle.
Ali ovakvi režimi čistog siledžijstva su iznenađujuće retki. Zapravo, procvat doživljavaju drugi vidovi – skoro da možemo reći, u jednom nastranom smislu, usavršeniji vidovi – eliminacije i ograničenja slobode izražavanja.
Najizuzetniji od svih predstavlja mešavinu korupcije, nasilja i nekažnjivosti – pakleno trojstvo – koje je zahvatilo cele države kao što su Meksiko i Honduras. Na prvi pogled ne bi se reklo da je tako. U prvi mah vidi se visoko obrazovana elita, izvanredna kultura. Divna umetnost. Divne kuće, hrana, stil. I nije malo onih koji se intenzivno zanimaju za ekonomsku revoluciju i globalnu povezanost. Visoka tehnologija je široko zastupljena. Međutim, kada se bliže pogleda, vidi se da je korupcija postepeno toliko nabujala da je progutala celo društvo. Organizovani kriminal, političke partije, policija, oružane snage, ministarstva pravde, korporacije – svi su na izvestan način prepleteni tom korupcijom, čime je omogućena pojava nasilja, a nekažnjivost postala neizbežna. Niko se ne može uhvatiti ni za šta stameno ili pouzdano da bi sproveo neophodne reforme. Nikada ne znate s kim imate posla. Ko su? Ko ih kontroliše?
I usred svega toga pisci podignu glavu, napišu nešto, kažu nešto i smaknu ih. I niko ne bude optužen. Retko kad se i istraga sprovede. A koncept paklenog trojstva se širi sa širenjem integrisane korupcije.

Prevod sa engleskog: Dragana Miljević

Autor je poznati kanadski romansijer i politički teoretičar, dugogodišnji predsednik Međunarodnog PEN, u izdanju Arhipelaga objavljeni su njegov roman Mračna priključenija i studija Propast globalizma i preoblikovanje sveta.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs