Džon Ralston Sol – Kolumna

Fundamentalna greška

Džon Ralston Sol

U celoj Evropi ne postoji realna imigraciona politika u zemljama imigracije. Državljanstvo i imigracija ulaze u krug pitanja u kome dominira bezbednost. To je fundamentalna greška.

Beograd, 8. decembra 2018.

Za razliku od Evrope, kanadska iskustva zasnovana su vekovima upravo na razvoju osmišljene imigracione politike. Povremeno se mehanizmi i politike menjaju, nabolje ili nagore. Strašne greške su napravljene, uključujući rasistička isključenja ili jednostavnu eksploataciju. Ključ bio da se one prepoznaju i da se to promeni. Ali, sve u svemu, svest o potrebi da se bude inkluzivan i da se imigracije pomire s državljanstvom prerasla je u centralni deo civilizacije.
To nije reaktivni proces. To ima duboke korene, od kojih su evropske pridošlice imale koristi, ali to nije inspirisano evropskim idejama i tradicijama. To je počelo gotovo pre pola milenijuma, s formalnom dobrodošlicom Evropljanima od strane različitih autohtonih naroda severnog dela Severne Amerike. Njihova politika inkluzije nije bila zasnovana ni na rasi ni na veri; niti na zaista prilično jednostavnoj ili ekskluzivnoj evropskoj ideji vlasništva. Umesto toga, bila je zasnovana na porodici, zajednici i odgovornosti ljudi u konkretnoj geografiji. Ako pridošlice nisu videli kao neprijatelje, oni su postali deo civilizacije.
Govoreći pred vladinom komisijom 1970, Džon Keli je to ovako rekao: „Kako godine prolaze, krug oko Ojibveja postaje sve veći. Kanađani svih boja i religija ulaze u taj krug. Možda mislite da imate korene negde drugde, ali u stvarnosti ste ovde s nama.“ Ishod je bio svest da ljudi mogu i hoće da se zaista zbliže na svakodnevnoj osnovi.
Godine 1848. prvi kanadski demokratski parlament s punim ovlašćenjima doneo je prvi zakon o politici imigracije u cilju zaštite prava imigranata. Premijer Vilfrid Lorije izložio je 1905. intelektualnu ideju imigracije, pripadnosti i državljanstva. On je govorio u Edmontonu, pred hiljadama:
„Moramo imati saradnju s novim građanima koji su došli iz svih delova sveta, da bi Kanada imala koristi od njihove individualnosti, njihove energije i njihovih sposobnosti. … Želimo da podelimo s njima našu zemlju, naše zakone, našu civilizaciju. Neka preuzmu svoj deo u životu ove zemlje, na opštinskom, pokrajinskom ili nacionalnom nivou. Neka budu birači i građani. Mi sami ne želimo, niti želimo da bilo koji pojedinac zaboravi zemlju svog porekla. Neka gledaju u prošlost – ali neka još više gledaju u budućnost.“
To je potpuno suprotno evropskoj ideji multikulturalnosti. Nije reč o puštanju imigranata u odvojeni život, a kamoli u geto. Niti o različitim zajednicama koje žive odvojeno, rame uz rame, za razliku od onih koji su se asimilovali, kao da su to jedina dva izbora. Reč je o prepoznavanju procesa složenosti; o realnosti pozitivnih i kreativnih tenzija.
U Kanadi, od imigranta/izbeglice se očekuje da postane građanin što je brže moguće kako bi preuzeo odgovornost za rad društva, a samim tim i države. Mi ne želimo da ljudi budu po strani zbog finansijskih ili drugih razloga ne deleći teret društva. Oni to znaju, pa imigranti počinju da se pripremaju da polože zakletvu kao građani u roku od četiri do pet godina, na velikoj javnoj svečanosti. Većina njih će odmah nastojati da deluju kao građani. Mislite o imigraciji kao prvom koraku u veoma lične, dugoročne odnose. To je kao veridba. Mislite o ceremoniji državljanstva kao o velikoj proslavi braka.
Nemačka je počela da uvodi ceremonije državljanstva kao neobavezni gest. I veoma je dirljivo da se mnoge od njih se održavaju u Paulskirhe u Frankfurtu, gde se 1848. sastao Parlament. Ali ovoj ideji dobrovoljnosti nedostaje smisao.
Imigranti/izbeglice su doneli značajnu odluku da jednu zemlju zamene drugom, dramatičan svesni izbor koji zahteva ozbiljnu dozu hrabrosti. Zamislite odluku da rizikujete svoj život zbog te promenu. U samom tom činu postoje tri karakteristike dobrog građanina: izrazita samosvest, sposobnost donošenja teških odluka, hrabrost. To su karakteristike koje mi koji smo rođeni u našim zemljama retko imamo priliku da pokažemo.
Zašto se fokusiram na puke obrede? Zato što su oni blisko povezani s tim kako postojeći građani vide nove, da li mogu da vide imigrante kao pojedince, a ne kao predstavnike rase ili kulture ili članove interesnih grupa ili verskih izraza. Na primer, tvrdnja da muslimani ne mogu da se uklope u zapadno društvo je apstrakcija. To je način koji hrišćani koriste kada govore o Jevrejima. Ali to je takođe način da se katolici i protestanti vrate u verske ratove. Ova vrsta jezika je gotovo identična vekovima. I to su, kao što su uvek i bile, gluposti.
Sve ovo se odnosi na veliki neuspeh u celoj Evropi – neuspeh i konceptualni i organizacioni. Uopšte nije jednostavno to što ne postoji realna imigraciona politika u zemljama imigracije. Tu je, povrh svega, odsustvo odgovarajućih visokih vladinih odeljenja za državljanstva i imigracije. Umesto toga, cela oblast potpada pod ministarstva unutrašnjih poslova. To znači da državljanstvo i imigracija ulaze u krug pitanja u kome dominira bezbednost. U poslednjih petnaest godina, to je posebno katastrofalno. Naravno, postoje sektori posvećeni imigraciji i izbeglicama. I dobri ljudi rade na tim predmetima. Ali sveobuhvatna teorija ili princip jesu kontrola i strah, a ne državljanstvo i inkluzija. To je fundamentalna greška.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

Autor je poznati kanadski romansijer i politički teoretičar, dugogodišnji predsednik Međunarodnog PEN, u izdanju Arhipelaga objavljeni su njegov roman Mračna priključenija i studija Propast globalizma i preoblikovanje sveta.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs