Džozef S. Naj – Esej

Nesporazumi u sajber prostoru

Džozef S. Naj

Dok autoritarne zemlje teže „bezbednosti informacija“, zapadne zemlje traže „sajber bezbednost“.

Beograd, 24. maja 2014.

Brazil je nedavno bio domaćin NETmundijala, prve globalne konferencije o upravljanju internetom koju je posetilo 800 predstavnika vlada, korporacija, civilnih društava i tehnologa. Rezultat skupa je bio završni dokument od 12 strana, utemeljen na ideji o „multiakcionarstvu“.
Međutim, na kraju konferencije nije bilo konsenzusa o globalnom upravljanju sajber prostorom. Mnoge vlade i dalje zagovaraju tradicionalne procedure glasanja Ujedinjenih nacija o donošenju globalnih odluka i brane svoje pravo da kontrolišu sajber aktivnosti na nacionalnom nivou.
U neku ruku to i nije neko iznenađenje. Iako je internet složen i sveobuhvatni globalni izvor informacija koji se brzo razvija, on ne postoji dugo. Iako je mreža nastala 1989, broj veb-sajtova se povećao tek u poslednjih 15 godina, a internet tehnologija je počela da menja globalne lance snabdevanja. Od 1992. broj korisnika interneta naglo je porastao s milion na gotovo tri milijarde. Internet je odjednom postao supstrat ekonomskog, društvenog i političkog života.
Tokom svojih najranijih dana internet je doživljavan kao egalitaran kanal za slobodan protok informacija – nagoveštaj okončanja vladine kontrole. A istina je, zapravo, da su vlade i uprave geografskih područja imale glavnu ulogu u regulaciji interneta – ili su bar nastojale da bude tako.
Međutim, internet, pre svega, predstavlja veliki izazov kada je reč o upravljanju, što se vidi u primeru aktuelnih napora da se shvati dublji smisao sveprisutne mobilnosti i sakupljanja i čuvanja „velikih podataka“.
Izazov upravljanja potiče od činjenice da je sajber prostor kombinacija virtuelnih svojina, koje prkose geografskim granicama, i fizičke infrastrukture, koja potpada pod suverena ovlašćenja. Kontrola fizičkog nivoa može imati i teritorijalni i vanteritorijalni uticaj na virtuelne nivoe. Istovremeno, napadi se mogu izvoditi iz jeftinog virtuelnog domena na fizički, gde su izvori oskudni i skupi.
Internet je nastao kao malo selo poznatih korisnika, u kojem nije bila potrebna autentična šifra i gde je razvoj normi bio jednostavan. Ali onda su njegovi okviri prošireni i sve se promenilo. Iako je sajberspejs nudio prednosti pristupa informacijama i laku komunikaciju sa sve većim brojem ljudi, postao je i plodno tlo za kriminal, hakerske napade i pretnje vladama.
Napori da se ograniče opasnosti koje se javljaju u ovoj nestabilnoj sredini usredsređeni su na stvaranje privatnih mreža i „ograđenih bašta“ (zatvorenih platformi), što su sajber ekvivalenti za utvrđenja iz 17. veka. Ali to povećava opasnost od raspada na više delova, što bi, ako se dopusti da ode predaleko, moglo da ograniči ekonomski profit od interneta.
Kako je bezbednost tradicionalna funkcija države, neki veruju da će sve veća nesigurnost dovesti do toga da vlade imaju veću ulogu u sajber prostoru. Zapravo, opis sajber rata je možda preuveličan, ali je sajber špijunaža uzela maha i više od 30 vlada imaju reputaciju da su razvile ofanzivne kapacitete i doktrine. Još kada je virus Stuksnet upotrebljen za ometanje iranskog nuklearnog programa 2009-2010, vlade su veoma ozbiljno shvatile opasnost.
Vlade takođe žele da zaštite društva od internet sadržaja. Tako kineska vlada nije samo napravila „Veliki vetrobran“ od softverskih filtera; ona takođe zahteva da kompanije preuzmu odgovornost za cenzuru svog javnog sadržaja. A ako Kina bude napadnuta, ima kapacitete da smanji svoje internet konekcije.
Ali kineska vlada – i druge koje praktikuju cenzuru – i dalje želi da uberu ekonomski profit od konekcije. Ta tenzija dovodi do nesavršenih kompromisa.
Ista napetost postoji u naporima da se uspostave međunarodne norme za upravljanje internetom. Dok autoritarne zemlje poput Kine i Rusije teže „bezbednosti informacija“, zapadne zemlje traže „sajber bezbednost“.
Autoritarni režimi i mnoge zemlje u razvoju veruju da bi njihov pristup suverenitetu, bezbednosti i razvoju profitirao od multilateralnih procesa. Ali demokratske vlade strahuju da su ti procesi previše komplikovani, te bi potkopali fleksibilnost pristupa „multiakcionarstva“ koji stavlja akcenat na učestvovanje privatnih i neprofitnih sektora, kao i vlada.
Zato raste zabrinutost u vezi s krizom u upravljanju internetom, zabrinutost koju je nedavno održana konferencija u Brazilu ublažila, ali samo neznatno. Stanje pripravnosti je još na snazi. Planirano je još mnogo konferencija o upravljanju sajber prostorom – i još mnogo posla koji treba uraditi.

Autor je profesor na Harvardu i pisac knjige Budućnost moći.
Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org / Danas