Enrike Vila-Matas – Esej

Centar Atine

Enrike Vila-Matas

Neko će, javlja se jedan glas, morati da zatraži milione od Evrope na ime autorskih prava.

Otkud toliko kineskih menadžera na ovom letu od Barselone do Atine? Šta li su to mogli videti u tim gradovima u krizi da bi se zaputili i u jedan i u drugi? Tonem u udobnost sedišta i puštam da mi se pogled gubi među stranicama današnje štampe; ugledavši slike protesta s Volstrita, prepuštam se mašti, pa zamišljam kako će se ubrzo, zajedno sa svojim oreolom, vratiti šezdesete godine i njihov točak mladalačkih revolucija i velikih planova da se život promeni. Ali moj blagi osmeh biva zaleđen u trenutku kada me obrijani potiljak Kineza ispred mene vraća u stvarnost. Zar je bilo toliko varljivo ono što sam zamišljao? Možda ne baš toliko. Ipak se nešto napokon pokreće i od 15-M* treba očekivati promene u moralnom pejzažu.
Idem u Atinu i dok razmišljam o svemu i svačemu, prisećam se nedavnog događaja sa iznajmljenom čistačicom u muzeju Ostval u Dortmundu koja je, posluživši se krpom za brisanje poda, uništila umetničko delo Martina Kipenbergera Kad krovovi počnu da prokišnjavaju. To delo je bilo procenjeno na više od milion evra: toranj visok preko dva metra napravljen od dasaka koje je montirao sâm autor i svoju konstrukciju upotpunio stavivši crni gumeni lavor između njenih pet nogu. Čistačica je očigledno pomislila da sloj „sjajne supstance“ koja je prekrivala posudu mora biti masna prljavština nagomilana još od nastanka dela 1987, te je obavila svoju dužnost: dugo vremena ju je ribala.
Mislim da bi jedna umetnička brigada u okviru 15-M mogla da uzme stvari u svoje ruke shvativši da je njena akcija od presudnog značaja, jer nas jasno podseća na činjenicu da je dovoljno samo da se dobri ljudi pobune pa da se izbegnu velike prevare. Jedna moralna brigada iz 15-M mogla bi da sledi primer gesta dame iz Dortmunda te da počne da riba prljavštinu u svetu umetnosti.
Atinski taksista me, na aerodromu, dočekuje sa izvesnim tragičnim humorom zahvaljujući mi što mu se ne obraćam ni na nemačkom ni na kineskom. Nešto kasnije, na putu za grad, neočekivan spoj između zalaska sunca i grčke muzike na radiju bude u meni osećaj da oduvek tu živim. Pomišljam na Godara kada je rekao da bismo morali da čak zahvalimo Grčkoj: „Zapad njoj duguje. Stalno zaboravljamo vezu između demokratije i tragedije.“
„Ovo je tragedija“, kazao je direktor muzeja u Dortmundu kada je ugledao nestanak patine s lavora. A onda ga je, verovatno, neko podsetio da to nije prvi put da umetničko delo bude uništeno zbog preterane marljivosti u čišćenju. Recimo, 1968. eksponat Fettecke (doslovno, masna tačka), Jozefa Bojsa, koji se sastojao od trunke putera na jednoj površini, bio je uništen kada je preko njega prešla krpa za brisanje prašine u muzeju u Dizeldorfu.
Uveče, u četvrti Plaka, slušam prijateljske glasove Nane, Anteosa i Mikele. Sedimo u jednoj taverni u blizini trga Sintagma, na četiri koraka od Ministarstva finansija dobro zaštićenog ljudima naoružanim do zuba. Napolju, daleko od buke taverne, čini se da neki bog krišom krstari starom Atinom ispunjen skrivenom radošću. Ova zemlja je, žale se glasovi, ušla u tunel bez svetlosti i nama nema budućnosti. Ali reklo bi se da kroz njihove jadikovke probija blagi sjaj stidljive radosti, kao da je ovo jedino mesto na zemlji na kojem je istina da život ide dalje. Ovde, u centru Atine, čovek dolazi do neverovatnog zaključka da život u suštini i dalje pulsira, da se iznova, u svakom trenutku, silovito rađa. Grad Epikura, Sokrata, Perikla, Platona, Euripida, Aristotela. Neko će, javlja se jedan glas, morati da zatraži milione od Evrope na ime autorskih prava. I čovek razmišlja da bi bilo logično da im se to dâ. Na kraju krajeva, ovde je izmišljena logika.

Sa španskog prevela Biljana Isailović

* 15-M odnosi se na mirne građanske proteste koji su počeli 15. maja 2011. u Madridu, a potom se proširili širom Španije.