Hane Lund – kolumna

Kap koja je prelila čašu

Hane Lund

Ima ona stara priča o zauzetom biznismenu koji dođe kod lekara i kaže: „Znam da mi sveća gori sa oba kraja, to ste mi već rekli, tako da ne morate opet. Došao sam samo po još stearina.“

Beograd, 11. februara 2017.

Većina poznaje stres u ovom ili onom obliku. Neki od nas pate od hroničnog stresa, kod drugih je to prolazan fenomen.
Jesmo li u stanju da sami procenimo od kog tipa stresa patimo? Šta mi sami možemo da učinimo kako bismo otklonili stres? Je li to nešto s čim možemo da se izborimo sami ili nam je potrebna pomoć spolja?
Stres može da bude pozitivan, a može da bude i negativan.
Pozitivan stres doživljava se u vezi s nama bitnim postignućima. To mogu da budu sportske aktivnosti, veliki radni zadatak, ispit, situacija s bolešću i slično. Srce kuca malo brže, adrenalin se pumpa kroz vene. Leptirići lepršaju u predelu stomaka. Napeti smo i zagrejani, i spremni da postignemo nešto sasvim posebno.
Često nas ovaj oblik stresa navodi na bistrije razmišljanje, brže reagovanje, spremnost za hitnu intervenciju, za slučaj da nešto pođe naopako. Daje nam snagu da delujemo.
Pozitivan stres je sjajan. On je taj koji, zapravo, pokreće stvari. Tada možemo sve, i to 24 sata dnevno. Lebdimo na oblaku aktivnosti, energije, blagostanja, te niza drugih stvari.
Kada bismo mogli da se održimo lebdeći na tom oblaku neograničeno vreme, naravno da bismo mogli da postignemo najneverovatnije stvari. Ali život nije takav. Pre ili kasnije gorivo se potroši, a pozitivan stres postane negativan.
Ima ona stara priča o zauzetom biznismenu koji dođe kod lekara i kaže: „Znam da mi sveća gori sa oba kraja, to ste mi već rekli, tako da ne morate opet. Došao sam samo po još stearina.“
Dokle god ima dovoljno stearina, život je sjajan. Koliko dugo možete da ostanete u tom stanju pozitivnog stresa, dosta varira. Varira od osobe do osobe, ali varira i u zavisnosti od niza drugih stvari.
Stres koji, na primer, nastaje u vezi s nesrećama ili prirodnim katastrofama, i koji ti omogućava da deluješ primereno, takođe spada u kategoriju „pozitivnog stresa“. On čini da u takvim situacijama dobijete neizmernu snagu. Možete da obarate drveće, pomerate autobuse i trčite brzo poput vetra kako biste spasili sebe ili druge.
Taj oblik stresa se raspline nakon što je akutna situacija prevaziđena. Neposredno nakon toga ćete doživeti kraću reakciju propraćenu drhtanjem ruku, lupanjem srca, izbijanjem znoja i sličnog – ali to brzo iščezne. To obično nije stres od kog se razbolevate.
Ima ljudi koji mogu da podnesu brojna opterećenja. Koji mogu da budu izloženi brojnim i konstantnim intenzivnim epizodama u životu i svejedno ostanu živi i zdravi, i očigledno su u stanju da reše poteškoće. Ali postoje i ljudi koji su malo osetljiviji i koji reaguju nizom simptoma čak i pri manjim opterećenjima.
Dok pozitivni stres po pravilu daje snagu delovanja, negativni stres daje suprotno, naime, osećaj blokiranosti i osećaj nemoći. Dugotrajniji pritisak ljude istroši, te možete da se osetite sateranim u ćošak, zarobljenim i može možete imati problema s tim da reagujete usmereno. Gubite pregled i s tim i kontrolu nad situacijom i ne uočavate mogućnosti za promene, a da ne govorimo o tome da ne vidite kojim se oblastima treba pozabaviti. Pristup sopstvenim resursima deluje nepristupačno. Resursima koji bi mogli doprineti rešavanju problema. Od izostanka reakcije tokom dužeg vremena možete i da se razbolite – s vremenom sasvim ozbiljno. Od toga čak možete i da umrete.
Ako ste zapeli u svojoj bezizlaznoj situaciji, i izgubili ste pregled, onda ste vi jedno dosta usamljeno biće. Ne možete objektivno da procenite sami sebe, ne možete da postignete neophodni pregled nad situacijom, i često se vrtite u krug.
Kao terapeuti, srešćemo mnogo ljudi koji su predugo trpeli svoj stres. Najčešće jer ga nisu prepoznali kao stres. Neki su se direktno razboleli od njega. Drugi su završili u ozbiljnom stanju koje se zove sagorevanje.
Neophodno je da prepoznate sopstvene signale stresa što je ranije moguće, a kada postanete svesni svog stresa, naredna tačka jeste da procenite šta možete da učinite i da, na primer, aktivirate nekog u svom okruženju kako bi se problemi mogli rešiti na optimalan način.
Zamislite most koji je konstruisao tim sposobnih inženjera i sagradili su ga sposobni radnici. Most ima dimenzije koje mogu da podnesu određenu vrstu opterećenja, može da podnese određenu količinu stresa.
Na taj most se dodaje još opterećenja, sve teži automobili prelaze preko njega, grade se dodaci i još mnogo toga se radi na tom mostu, i vremenom se prekorači to opterećenje za koje je most, zapravo, namenjen. Sada u mostu nastaju male naprsline, male pukotine u betonu koje same po sebi možda ništa ne znače. I dalje možete da se vozite preko mosta, i dalje je siguran, i niko ništa ne shvata. U nekom trenutku most počinje da se mrvi oko pukotina, one postaju još veće, malo cementa se rasipa po glavi ljudima ispod mosta, i ako čovek i dalje ne reaguje na ove simptome preopterećenja pre ili kasnije će se dogoditi da to opterećenje postane preveliko. To postaje ona čuvena kap koja je prelila čašu. Most se ruši, i svi odjednom požure da ispitaju šta je to pošlo naopako.
Ovaj primer je dobra metafora za ono što se događa ljudima. Kada smo u stresnoj situaciji koja predugo traje, nastaće male pukotine u polituri.

Prevod sa danskog: Ivana Barić

Autorka je poznata poznata danska psihoterapeutkinja, čija je prevođena knjiga Stres nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs