Havijer Serkas – Proza

Veliki hohštapler

Havijer Serkas

Mislim da je naša prva dužnost da razumemo.

Beograd, 19. marta 2020.

Enrika Marka sam upoznao u junu 2009, četiri godine nakon što je ustanovljeno da je veliki hohštapler i veliki nitkov. Mnogi se još sećaju njegove povesti. Marko je bio osamdesetogodišnjak, žitelj Barselone, koji se tokom gotovo tri decenije predstavljao kao žrtva, jedan od deportovanih u Hitlerovu Nemačku i jedan od preživelih iz nacističkih logora, tri godine bio je predsednik velike španske asocijacije preživelih logoraša, Prijatelji iz Mathauzena, održao je na stotine predavanja i dao desetine intervjua, primio značajna državna priznanja i govorio u španskom Parlamentu u ime svih svojih pretpostavljenih drugova u nesreći, sve dok se početkom maja 2005. nije otkrilo da nije bio deportovan i da nikada nije bio zatočenik u nekom nacističkom logoru. Do tog otkrića došao je jedan potpuno nepoznati istoričar po imenu Benito Bermeho, neposredno pred obeležavanje šezdesete godišnjice oslobođenja nacističkih logora, u nekadašnjem logoru Mathauzen, i toj svečanosti, na kojoj je Marko trebalo da ima važnu ulogu, ali je u poslednjem trenutku bio primoran da se povuče jer je bio obelodanjen njegov hohštapleraj, prvi put je prisustvovao jedan predsednik španske vlade.
Kada sam upoznao Marka, upravo sam objavio svoju desetu knjigu, Anatomija jednog trenutka, mada se u tom trenutku nisam dobro osećao. Ni sâm nisam znao zašto. Moja porodica je delovala srećno, knjiga je postigla veliki uspeh; istina je da mi je otac umro, ali umro je gotovo godinu dana ranije, te sam imao dovoljno vreme da svarim njegovu smrt. Činjenica je da sam, ne znam kako, jednog dana došao do zaključka da je krivac za moju tugu upravo objavljena knjiga: ne zato što sam posle nje ostao iscrpljen fizički i mentalno (ili ne samo zato); nego i (ili pre svega) zato što je to bila neobična knjiga, čudan roman bez fikcije, jedna krajnje realna priča, lišena i najmanjeg olakšanja u vidu izmišljenih ili izmaštanih detalja. Mislio sam da je to bilo ono što me je ubijalo. Neprestano sam ponavljao, kao neku vrstu mantre: „Stvarnost ubija, fikcija spasava.“ Za sve to vreme sam se očajnički borio s teskobom i napadima panike, odlazio bih na spavanje u suzama, budio se u suzama i dane provodio skrivajući se od ljudi, kako bih mogao da se isplačem.
Odlučio sam da je rešenje da napišem novu knjigu. Iako mi nisu nedostajale ideje, problem je bio što se većina mojih ideja odnosila na priče bez fikcije.
Pokušao sam da napišem tri fikcije; bio sam neuspešan u sve tri. Jednog dana žena mi je postavila ultimatum: ili ću ja zatražiti razgovor s nekim psihoanalitičarem ili će ona zatražiti razvod. Nikako nisam nalazio vremena da posetim psihoanalitičara koga mi je ona preporučila. Bio je ćelav, hladan i dvoličan, s neuhvatljivim akcentom (čas je zvučao kao Čileanac ili Meksikanac, čas kao Katalonac, ili možda Rus), koji prvih dana nije prestajao da me grdi što sam se pojavio u njegovoj ordinaciji u poslednji čas. Ja sam celog života zbijao šale na račun psihoanalitičara i njihovih pseudonaučnih fantazmagorija, ali lagao bih ako bih rekao da mi te seanse nisu ničemu služile: u najmanju ruku pružale su mi mesto gde sam mogao da se sit isplačem; takođe bih lagao kada ne bih priznao da sam nekoliko puta bio na ivici da ustanem sa divana i da se pesnicama obračunam s psihoanalitičarem. On je, pak, odmah pokušao da me navede na dva zaključka. Prvi je da krivicu za sve moje nesreće ne snosi roman bez fikcije ili stvarna priča nego moja majka, zbog čega sam često izlazio iz ordinacije sa željom da je udavim čim je vidim; drugi zaključak je bio da je moj život lakrdija i da sam ja puki lakrdijaš koji je izabrao književnost ne bi li vodio autentičan, srećan i slobodan život, a vodio sam nesrećan, ropski i lažan život, da sam ja tip koji glumi da je romanopisac i mulja i vara ljude, i da sam, u stvari, samo običan hohštapler.
Havijer Serkas HohstaplerOvde moram da se vratim nekoliko godina unazad, upravo u vreme kada je eksplodirao slučaj Marko. Bio je to skandal čiji je eho stigao do poslednjeg kutka ove planete, ali u Kataloniji, gde je Marko rođen i gde je proveo gotovo čitav život, i gde je bio veoma popularna ličnost, otkriće njegovog hohštapleraja izazvalo je najsnažniji šok.
Pročitao sam u dnevnom listu El Pais pismo direktoru koje je potpisala izvesna Teresa Sala, ćerka čoveka deportovanog u Mathauzen i članica Prijatelja iz Mathauzena. Pismo nije napisala neka žena puna gneva nego pre utučena i postiđena žena; pisala je: „Ne mislim da moramo razumeti razloge za hohštapleraj gospodina Marka“; takođe je rekla: „Zastati i potražiti opravdanje za njegovo ponašanje značilo bi da ne razumemo i omalovažavamo zaostavštinu deportovanih“; i još: „Gospodin Marko će od sada morati da živi sa sopstvenim beščašćem.“
To je rekla Teresa Sala u svom pismu. I to je bilo potpuno suprotno od onoga što sam ja mislio. Ja sam mislio da je naša prva dužnost da razumemo. Razumeti, naravno, ne znači oprostiti ili, kako je rekla Teresa Sala, opravdati; bolje rečeno: znači upravo suprotno. Ili ja možda grešim, pa je pokušaj da se razume ekstremno zlo, a naročito da se razume neko ko, poput Marka, krajnje zlonamerno obmanjuje, potpuno bespotreban?

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih španskih romansijera i esejista čiji su romani Salaminski vojnici i Hohštapler na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga. Objavljujemo odlomak iz romana Hohštapler.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs