Jozef Haslinger – Esej

Književnost i sloboda

Jozef Haslinger

Od duhova koje smo prizvali ne možemo više da se otarasimo.

Beograd, 11. juna 2015.

Svaki pisac razmišlja o tome na kakav će prijem naići knjiga koju trenutno piše. Za jednog pitanje razumevanja čitalaca neće biti toliko značajno. Drugi će pak sa zebnjom razmišljati o posledicama koje može da ima zbog onoga što je napisao. U tome postoje velike razlike od zemlje do zemlje. U Nemačkoj, na primer, nijedan pisac neće biti optužen zbog toga što piše protiv nemačkog nacionalizma, ali može biti ako u svom pisanju poriče žrtve nemačkog nacionalizma. Međutim, u Turskoj je i dalje rizično pisati o masovnom pokolju nad Jermenima.
Tamo gde su određene teme veoma opasne, hrabri autori koji o njima pišu začas postaju uzori svojim čitaocima i dobijaju političku ulogu, hteli to ili ne. Imao sam sreću da se upoznam sa Vaclavom Havelom godinu dana pre njegove smrti. Ogromno je i potpuno zasluženo bilo priznanje koje je posle svega dobio za svoju odvažnu čvrstinu i istrajnost u otporu prema svojim mučiteljima. Postao je heroj generacije buntovnika protiv sistema koji je gušio slobodu izražavanja. Odbio je ponudu da emigrira u Austriju, gde bi živeo slobodno i zaštićeno, a izabrao zatvor, odakle je pisao svoja čuvena Pisma Olgi.
No, mi ni od koga ne možemo da tražimo da bude heroj niti pak očekivati da će svako ko uživa građansku slobodu izražavanja braniti te principe i podržavati progonjene kolege. Međutim, od članstva 144 PEN centra diljem sveta to se ne samo očekuje već se svaki član stupanjem u ovu organizaciju potpisom na to obavezao.
Reči nisu uvek ugodne i ljubazne, to mi je jasno, one mogu i da ranjavaju. No daleko je bolje i dostojanstvenije živeti u društvu koje je otvoren forum za ukrštanje različitih mišljenja nego u onom gde se čuje i sluša jedino glas silnika. To je stvar humanističkih načela, ali to postaje i političko pitanje onda kad smo prinuđeni na borbu za slobodu izražavanja. Želeo bih da sve ovo potkrepim nekim primerima iz ranih dana nemačkog PEN centra.
Na početku Prvog svetskog rata, kad su nemačke trupe okupirale Belgiju, devedeset troje nemačkih književnika potpisalo je Manifest podrške Nemačkoj armiji. „Nemačka armija i nemački narod su jedno i zajedno”, glasio je tekst manifesta. U njemu su potpisnici naglašavali da nijedan narod na svetu ne može da se poredi sa nemačkim u ljubavi prema kulturi. Međutim, bila je sasvim drugačija stvar kad je reč o nemačkoj ljubavi prema čovečanstvu. U manifestu se kaže da „oni koji su se svrstali uz Rusiju i Srbiju i koji naočigled sveta huškaju Mongole i crnce protiv bele rase, to su izrodi i nemaju nikakva prava da sebe nazivaju baštinicima civilizacije”.
Teško bi se mogla naći izjava koja više otkriva od ove. I nije tajna ko je autor ovog teksta. Napisao ga je Ludvig Fulda, koji je šest godina po završetku Prvog svetskog rata izabran za prvog predsednika nemačkog PEN kluba.
Među potpisnicima manifesta bio je i Gerhard Hauptman, koji je dve godine ranije dobio Nobelovu nagradu. Može se reći da je njegov potpis ispod tog teksta bio najsramniji od svih, jer on u tom trenutku nije bio neka minorna figura, već pisac međunarodnog značaja i velikog uticaja koji uz to ide. Uprkos tome, kad su Ketrin Emi Douson-Skot i Džon Golsvordi osnivali u Londonu PEN klub, imenovali su Gerharda Hauptmana za jednog od prvih počasnih članova. To je zaista bio mirotvoran gest. Svedočanstvo o velikodušnosti osnivača PEN-a i njihova spremnost da se izdignu iznad svih oblika političke kontroverze.
Bilo je mnogo razloga za stvaranje međunarodne zajednice pisaca koja bi bila izvan političkih stega i granica. Osnivači su, pre svega, želeli da daju prilike sebi i svojim britanskim kolegama da okaju svoje prestupe, jer su mnogi od njih rat proveli pišući propagandne tekstove pune mržnje. Golsvordi je bio suosnivač Ratnog propagandnog biroa, pa i on snosi odgovornost za Izveštaj o navodnom nemačkom nasilju, u kojem su se potanko prepričavale priče o tome kako su „Huni” nabijali bebe na bajonete.
Nemačka je već 1922. godine bila pozvana da se pridrži PEN zajednici, koja se vidljivo širila. I tada se rasplamsala žestoka debata o tome da li će nemački pisci biti dobrodošli u organizaciji čiji su osnivači pisci iz zemlje koja je bila u suprotnom taboru. Prošle su dve godine rasprave dok su najzad nemački pisci pristali da se učlane u PEN klub bez zahteva za specijalni tretman. Osnivačka svečana sednica održana je 15. septembra 1924, na kojoj je isti onaj Ludvig Fulda, pisac manifesta, izabran za prvog predsednika nemačkog PEN centra. No naredni period se može nazvati vremenom vidljive normalizacije. Obim političke otvorenosti proširio se do te mere da su u PEN centar primali i levičare, uključujući takve figure kao što su Hajnrih Man, Bertold Breht i Alfred Deblin, dok je Ludvig Fulda primoran da da ostavku.
Kad su nacisti došli na vlast 1933, brzo su preuzeli i kontrolu nad nemačkim PEN centrom. Činili su to uz pomoć nekih beznačajnijih piskarala, ali i uz veliku podršku književnika i mislilaca najvišeg kalibra. Pesnik Gotfrid Ben i filozof Martin Hajdeger bili su vrlo odani Hitleru, naročito u prvim danima njegove vladavine, a norveški nobelovac Knut Hamsun ostao je uz naciste do njihovog potpunog pada.
A šta se dogodilo sa Ludvigom Fuldom, prvim predsednikom nemačkog PEN centra? Duhovi koje je nekad sam prizvao okrenuli su se protiv njega. Novi rasizam nije bio uperen samo protiv Mongola i crnaca nego i protiv Jevreja. To što su jevrejski nacionalisti kao Fulda podstrekivali rušilačke pohode u Prvom svetskom ratu, nacisti nisu smatrali zaslugama.
Posle Kristalne noći, kad su nacisti otvoreno krenuli u masovno istrebljenje Jevreja, Ludvig Fulda je uzalud na sve načine pokušavao da nekako dođe do izlazne vize. Nemački PEN centar nije više postojao, a od emigranata Fulda nije mogao da dobije nikakvu pomoć. Marta 1939, pritešnjen sa svih strana, u očajanju je izvršio samoubistvo.
Da li ova priča može da nam posluži kao nauk da nije moguće da se PEN drži potpuno izvan politike. Uzdržavam se da to kažem. Iako nisam apologet svoga prethodnika na mestu predsedavajućeg nemačkog PEN centra, njegova me sudbina rastužuje. No, pitam se: kad jednom preskočiš granice ljudskog dostojanstva, gde je onda kraj ograničenja? Šta je sledeća prepreka i da li ih više uopšte ima?
Postoji ona čuvena rečenica iz Geteovog Čarobnjakovog šegrta koja glasi: „Od duhova koje sam prizvao, ne mogu više da se otarasim.” Kad su nemački pisci očajnički tražili i nalazili puteve za bekstvo iz svoje zemlje, nekadašnji ratni propagandist, Ludvig Fulda, bio je jednostavno zaboravljen od svih i ostavljen na cedilu da se sam dovija u nevolji.
Gledajući na prošlost međunarodnog PEN-a, vi, u stvari, gledate u ogledalo istorije sveta, od Prvog svetskog, pa skroz do kraja Hladnog rata, pa preko pobune u Kini do arapskog proleća. Tu nalazite događaje u okviru jednog veka. Solidarnost koju PEN centri čitavog sveta smatraju važnim delom svog rada je, u stvari, direktno reagovanje na nerešene političke i socijalne sukobe. Načela Povelje PEN-a počivaju na principima ljudskih prava. No, pošto je u svetu osvajanje ljudskih prava i dalje akcija u toku, težnje PEN-a su u tom smislu jednim delom političke. Ako se ozbiljno držite osnovnih načela PEN-a, neminovno, pre ili kasnije, ulazite u političke sukobe. Neizbežno je da se PEN suprotstavi vladama kojenastoje da zacementiraju svoju vlast ućutkivanjem građanstva.
Nemački PEN danas obezbeđuje utočište za osam književnika u izbeglištvu i oni žive u raznim gradovima naše zemlje. Mi im pružamo ne samo besplatan stan već i trogodišnju stipendiju, koja im je dovoljna da bar neko vreme provedu bez materijalnih nevolja. Smatramo da su muke prisilnog izbeglištva dovoljno velike da im ne treba dodavati nove. Ovo je, po mom mišljenju, najvažnija aktivnost nemačkog PEN-a. Na ovaj način pokušavamo da bar donekle vratimo dug svetu koji je izlazio u susret nemačkim i austrijskim piscima koji su bili prinuđeni da beže iz svojih zemalja.
Prošlog decembra, prilikom proslave devedesetogodišnjice osnivanja nemačkog PEN-a, sročili smo apel evropskim književnicima da se zauzmu kod nadležnih za donošenje zajedničkog, humanog zakona o azilu i da se obezbedi solidna zaštita za izbeglice u svim evropskim zemljama. Apel je do sada potpisalo više od devetsto evropskih pisaca. Potpisivanje se nastavlja. Pozivam pisce da nam se pridruže.

Prevod: Vida Ognjenović

Govor predsednika Nemačkog PEN centra prilikom obeležavanja 90. godišnjice od osnivanja Češkog PEN-a