Karlos Fuentes – Proza

Razgovor tajkuna i predsednika

Karlos Fuentes

Odlomak iz romana Volja i sudbina, jednog od završnih dela modernog klasika svetske književnosti.

Beograd, 31. oktobra 2013.

Letelica je krenula alarmantnim vertikalnim letom i izgledalo je kao da je naciljala nebo a na trenutak i večnost, pre niskog, opasnog i uzbuđujećeg, neujednačenog i spornog leta koji nas je odveo iz Santa Fea u Los Pinos, do kancelarije predsednika Republike don Pedra Valentina Karera, dakle, u ogoljen i popločan prostor okružen niskim i naoružanim zgradama i zaštićen, na izlazu, vrtom s psima koji su toliko lajali da su nadjačali motore helikoptera – i skoro im naredili da utihnu.
Psi su lajali. Kada im se Maks približio, utihnuli su opustivši balavu njušku, pustili su ga da prođe, povukli su se. Nema sumnje, predsednički vodič predvodnik ih je dresirao. U svakom slučaju, privuklo mi je pažnju to što Monroj ni na trenutak nije usporio korak ili pogledao u pse, napredujući istim tempom kao da ne postoje prepreke ili opasnosti.
I kada mu Pedro Valentin Karera poželi dobrodošlicu i pruža ruku, Maks Monroj nije uzvratio pozdrav i kada nas je predsednik pozvao da sednemo i to sam učinio, Maks Monroj ga je gledao dubokim pogledom prepunim sećanja i predviđanja?
– Stojte i dalje, gospodine predsedniče.
Ako se i zbunio, Karera je to vrlo dobro sakrio.
– Kako vi kažete. Više volite da razgovarate stojeći?
Monroj se smestio na stolici.
– Ne. Ja sedim. Vi stojite, gospodine.
Na trenutak smo se međusobno pogledali. Jerihon mene, ja njega. Asunta predsednika, a ovaj Monroja. Maks nikog nije pogledao.
Na trenutak nisam imao pojma šta se dešava. Monroj je ponižavao predsednika Republike, a ovaj je, kao da mu daje odgovor, ostajao da stoji pred Monrojem koji sedi i naređuje činovniku koji nas je ovamo doveo:
– Kapetane, možete da se povučete.
Konačno, Bog koji me je gušio bio sam ja sam. Sada sam, međutim, prisustvovao duelu božanstava, vrhovnog bića nacionalne politike i građanskog božanstva privatne kompanije.
– Sedite – rekao je Karera Monroju.
– Ja hoću. Vi nećete – odgovorio je Monroj.
– Oprostite?
– Nije reč o opraštanju.
– Oprostite?
– Reč je o tome da me dobro slušate. Stojeći.
– O čemu?
– Stojte, gospodine predsedniče.
Nisam znao razloge – stari dugovi, isto tako stara odanost, razlika u godinama, nejednake moći, neizrečeni kompleksi, ne znam – zbog kojih je predsednik Republike poslušao naređenje i ostao da stoji pred jednim Maksom Monrojem koji sedi. Mi ostali – Asunta, Jerihon i ja – takođe smo stajali dok se Monroj obraćao šefu države.
– Vi mora da mislite, kao što je uvek to mislila meksička politička elita, da se sposobnost na kraju meri novcem, zaključujući da su bogataši bogati zato što su bolji a da su siromasi siromašni zato što su lošiji.
– I vi ste bogati, Monroje – predsednik skoro da se zasmejao.
– Ja sam bogataš odavno – prekinuo ga je Monroj. – Ti si novopečeni bogataš, predsedniče.
– Kao što je to bila tvoja porodica u početku – počeo je da se brani Karera.
– Pročitaj bolje moju biografiju. Odbio sam da započnem odozgo jer sam već bio gore. Počeo sam odozdo. Da li me razumeš?
– Nastojim, don Makse.
– Hoću da kažem da se sposobnost ne meri računom u banci.
– Rečeno je da se svet dosađuje… Svet želi zabavu, dragi moj Makse!
– Ne – odgovorio je Monroj energično. – Ti si izabrao nacionalnu proslavu, da se ljudi zabave i zaspu. Ja sam izabrao informaciju radi oslobađanja. To sam došao da ti kažem. Moja namera je da svaki građanin Meksika računa na neku malu napravu, samo jednu spravu veličine šake koja može da ga obrazuje, orijentiše, povezuje sa ostalim građanima, da mu pomogne da prepozna probleme i da ih rešava sȃm ili uz nečiju pomoć, ali da ih konačno reši. Došao sam ovamo da vas upozorim. Zato sam došao lično. Ne želim da čuješ od drugih šta ja radim, preko novina i zlonamernih spletki. Ovde sam da ti to kažem u lice, predsedniče. Da se ne zavaravaš. Zastupaćemo ne samo suprotne interese nego i suprotna iskustva. Da vidimo na koga možeš da računaš: ja već imam svoje ljude. Nastojaću da sve veći broj Meksikanaca ima u rukama tu spravicu koja će ih braniti i povezivati kako bi se slobodno ponašali i za sopstvenu dobrobit a ne za dobrobit političke elite…
– Ili ekonomske – rekao je uz ljutiti sarkazam Valentin Pedro Karera.
– Nijedna elita ne može da preživi ukoliko se ne prilagođava promenama, gospodine predsedniče. Nemojte da postanete šef kraljevstva mumija.

Prevod sa španskog Ksenija Šulović

(Odlomak iz romana Karlosa Fuentesa Volja i sudbina, Arhipelag, 2013.)