Klaudio Magris  – Kolumna

Veština prevođenja

Klaudio Magris

Nacionalna pripadnost i državljanstvo svakoga od nas trebalo bi da budu poput niza babuški – ja sam Tršćanin, bez protivrečnosti sam deo i šireg identiteta Italije, koja je i sama deo još šire stvarnosti, Evrope. Širi identitet osnažuje, ne potiskuje pojedinačne raznolikosti koje ga sačinjavaju.

Beograd, 21. septembra 2020.

Prevoditi – nemoguć i neophodan poduhvat, pisali su pre više od sedamdeset godina dvojica tršćanskih germanista, Gvido Kašani i Gvido Deveskovi – znači ući u život onog drugog i pustiti ga u sopstveni, gotovo postati taj drugi i pretvoriti ga u nas same. Taj drugi – koji daje i prima – može biti pojedinac, zemlja, čitava jedna kultura. Prevoditi znači ujedno i postati drugi a ostati svoj i pretvoriti ga u sebe. Pre mnogo godina Lea Riter Santini, velika italijansko-nemačka, nemačko-italijanska naučnica, u katrenu Zapadno-istočnog divana videla je najuzvišeniji prikaz prevođenja:

Ist es ein lebendig Wesen,
Das sich in sich selbst getrennt?
Sind es zwei, die sich erlesen,
Dass man sie als eines kennt?

Je li to živo biće
koje je sebe u samome sebi podelilo?
Ili ih je dvoje,
što su želeli jednim da se čine?

Gete je možda i najviše bio svoj iznova ispisujući Hafiza, ali to ne bi bio bez Hafiza. Kada je govorio da je francuski prevod Žerara de Nervala njegovog Fausta lepši od originala, iz njega je možda progovarao visokoparni ton dvorskog savetnika, no to ne umanjuje znatno težinu tih reči.
Danas se prevođenje često sramno potcenjuje, zanemaruju ga recenzenti zaboravljajući da zahvaljujući njemu mogu pristupiti knjizi o kojoj govore, loše je plaćeno, nadoknada stiže uz neprihvatljivo kašnjenje, ili je čak i nema. Opasnost jeste ta da se izgubi osećaj književne i kreativne vrednosti prevoda: Džon Drajden svoj prevod Enejide smatrao je vlastitim književnim remek-delom; Vinčenco Monti znatno je više uticao na italijansku književnost svojim prevodom Ilijade nego svojom Basvilijanom; Šlegel je govorio da je prevod prvi oblik književne kritike; teško je prevariti tog dvojnika kakav je prevodilac.
Ne prevodi se samo ova ili ona knjiga; prevodi se i kultura, te, kroz nju, zemlja, njena civilizacija, njena istorija, što ulaze u naš um, našu maštu, naše osećaje kao što stranica poezije prodire i postaje delom naše ličnosti.
Dve kulture, dva jezika, dve zemlje prevode se – sjedinjuju, sukobljavaju, mešaju – u onom idealnom trajnom prevođenju uvek u nastajanju, što je stvarnost njihovog odnosa. Taj odnos naročito je intenzivan između Nemačke i Italije, i to ne samo zbog Italienische Reise ili Minjonine pesme, već zbog susreta u najširem smislu ovih dveju zemalja, kroz istoriju, običaje, prirodu, stil ili stilove života, politiku, predrasude. Intenzivan odnos, katkad i nejednak i nesrazmeran na ovaj ili onaj način. Nemci su upoznali i poznaju Italiju više nego što Italijani poznaju Nemačku, poglavito kada su u pitanju svakodnevni običaji, pejzaž, možda i gastronomija. Napuljski zaliv ili Toskana privlače Nemce više nego što Švarcvald, dolina Rajne ili Salzstrasse privlače Italijane. Kada je reč o međusobnim predrasudama – a one gotovo uvek polaze odmah od izobličenog, prenaglašenog, uopštenog i lažiranog – mislim da su u tome jednaki. Izvrsna, izuzetno značajna knjiga o Italiji iz nemačke perspektive jeste nedavno objavljeno delo velikog novinara Tomasa Štajnfelda Italien. Porträt eines fremden Landes.
Kada je reč o samom prevođenju koje predstavlja pravi i istinski kulturni dijalog, bilo je različitih perioda, uvek ili gotovo uvek vrlo živih i kreativnih. Na početku, ako se tako može reći, Nemci su ti koji strastvenije posmatraju Italiju; kultura i ne samo istorija umetnosti hrane Vinkelmana više no što kulturni pejzaž Nemačke fascinira italijansku kulturu, premda je interesovanje Italije znatno veće nego što se misli. Dubok i nemerljiv uticaj Reformacije ostao je dugo, na primer, mahom skriven i prećutan. No, već s nemačkim iluminizmom započinje uloga njene kulture kao središnjeg orijentira, koju će dugo i sve više imati za onu italijansku.
Klaudio-Magris-potpisuje-svoje-knjige-1Nemačka kultura – ona „Kultur“, reč u kojoj treperi neprevodivi patos, pisao je tridesetih godina tršćanski germanista i filozof Karlo Antoni – pružala je italijanskoj kulturi, političkoj i filozofskoj, tokom više od jednog veka suštinske orijentire. Kročeova misao, koja je dugo dominirala ne samo filozofijom već i celokupnom italijanskom kulturom, hrani se nemačkom mišlju, hegelijanskom i ne samo hegelijanskom, a i Đentileov idealizam, srodan i suparnički, poput braće neprijatelja u dramama Šturm und Dranga, nezamisliv je bez nemačke kulture. S Labriolom strogo i kreativno ulazi u italijansku kulturu Marksova misao – u kojoj je, govorio je blagonaklono Kroče, koji svakako nije bio marksista, radnička klasa konačno pronašla svog Makijavelija. Marksistička misao i nemačka filozofska i književna kultura koju je prožimala dugo je imala odlučujuću funkciju, katkad i vodeću, u italijanskoj kulturi i politici. Kada je klasični marksizam zapao u krizu, postavši nekom vrstom „sholastike“, ponovo je nemačka misao otvorila italijanske političko-kulturne rasprave – Breht, mladi Lukač, življi od onog ideologa okrenutog klasičnom iz poslednjih godina, Adornova i Horkhajmerova kritička teorija. Kasnije je i ponovno otkrivanje Ničea u anarhističkom ključu bila dodatna suštinska etapa dominantnog prisustva nemačke misli, etapa nakon koje je usledilo upitno, ali nesumnjivo podsticajno Hajdegerovo prisustvo.
Sada, u sveopštem zastoju kulturne živosti, čini se da je i ovo nemačko prisustvo oslabilo, što se možda prepliće s rasprostranjenim osećanjem umora, polumraka, osećanjem da su sve igre već gotove, koji uopšteno prožima evropsku kulturu, kao i italijansku, a verujem, barem delimično, i nemačku. Ne verujem i nikada neću poverovati, ni u jednom kontekstu, da su igre već gotove, te ako je, uopšteno govoreći, u Evropi intelektualna i moralna energija oslabila, na nama nije da se sa setom tešimo, već da radimo kako bismo se pokrenuli. Zamor u kulturi kojem se ne treba prepustiti tiče se i Evrope, odnosno Evropske unije, koja će odista postojati samo onda kada postane jedna država, a ne veštačka tvorevina država. Država sa sopstvenim jedinstvom, Ustavom, vladom koja nije zarobljena parališućim i reakcionarnim načelom jednoobraznosti, idealom protivnim demokratiji kojeg lažno zagovaraju diktature. Ovakva paraliza preti da uništi Evropsku uniju, kao što je to ranije bio slučaj s Liberum veto u Poljskoj. Nacionalna pripadnost i državljanstvo svakoga od nas trebalo bi da budu poput niza babuški – ja sam Tršćanin, bez protivrečnosti sam deo i šireg identiteta Italije, koja je i sama deo još šire stvarnosti, Evrope. Širi identitet osnažuje, ne potiskuje pojedinačne raznolikosti koje ga sačinjavaju. Dante je govorio da je pijući vodu iz Arna naučio da snažno voli Firencu, ali je dodavao da je naša domovina svet kao ribama more. To je moja nada, moja uporna i tvrdoglava vera koju danas mnogo, previše toga, čini se, opovrgava. Nisam namerno započeo ovaj govor Geteom, a završavam ga Danteom.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, pisac slavnih romana Dunav i Obustavljen postupak, kao i knjige priča Zaustavljeno vreme u Kremsu koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs