Laslo Blašković – Intervju

U Razbrajalici je istinito sve, pod bogom

Laslo Blašković

Jedino sam mogao da prostrem ono što bismo mogli nazvati životom. Zadihan sam nad beskrajem.

Beograd, 29. decembra 2014.

Razgovarala: Aleksandra Stojanović

Posle velikog uspeha romana Posmrtna maska Laslo Blašković je, pre desetak dana, u izdanju Arhipelaga, objavio novi roman Razbrajalica. Roman Posmrtna maska, osim što je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, bio je i veoma čitana knjiga.
Sudeći po prvim reakcijama, Razbrajalica je roman koji svojom višestruko ukrštenom pričom, smeštenom najvećim delom u savremeni trenutak, ali i nekolikim tokovima u vreme Drugog svetskog rata i decenije koje dolaze posle toga, čitaoce neće ostavljati na miru.
Razgovaramo o tome sa Laslom Blaškovićem u jednom od prvih intervjua povodom ovog romana.

Roman Razbrajalica označili ste kao „oktopod-priču“. Zašto ste se odlučili za takav oblik romana?
– Ovde, ima najmanje osam priča. Uostalom, brojaće sve znalci, i neznalci. Isplaziću svoj iščašeni jezik sasvim. U knjizi je najmanje osam ukrštenh priča, naizgled obezglavljenih. I onih, sa nevidljivom, sveospokojavajućom glavicom. Bezbroj priča, bez glave. A sa jednom, bez udova. Bez ičega.

U romanu pleni čitav niz zapleta koji se ukrštaju u glavnu priču: sudbina glumaca Pozorišta Dunavske banovine, eksplozija u Tvrđavi u okupiranom Smederevu, ljubavna avantura po Srbiji u Drugom svetskom ratu, misteriozna smrt mladića pred kojom staju i zvanična istraga i moćni obaveštajci… Kažite nam nešto o tome.
– Jedino sam mogao da prostrem ono što bismo mogli nazvati životom. Zadihan sam nad beskrajem. Sećam se, čitao sam strip o princu Valijantu. Priča o tome, o njemu, o čitavoj, njegovoj predočenoj sudbini, bilo je nesagledivo: uznemiravala me je isto kao sve što zbilja doživljavam. Sva sreća, sve je prošlo. Sva sreća, sve ih poznajem. Užasavam ih se, pesnički i ljudski.

Negde ste rekli da pišete svakodnevne tragedije o istinitim stvarima. Šta je sve istinito u Razbrajalici?
– Ufam se da je istinito sve, pod bogom. Rođeno mesto mi je najodvratniji topos. Kada sam krenuo da pričam priče, ostalo mi je sve ono što visi, što sam jedino mogao da uberem, da prepričam. Užasavam se priča skorojevićevskih budala. Neka njima komanduje izdriblana tajna policija, amin.

Novi Sad je u središtu Vašeg romana, ali se u Razbrajalici odlazi i vrlo daleko, sve do obala Tihog okeana. Šta vodi Vašeg junaka da odlazi tako daleko i da se vraća u mesto svog najdubljeg iskustva?
– Ako je to uopšte bitno, a mene uznemiruju isključivo životne stvari, ne znam koliko je životno da, u mom romanu, postoje najmanje dva živa junaka: Petar Stokić, o čijem sam životu spreman da pozovem i svedoke, zatim Teofilo, ljubitelj bogova, koji je mogao da pročita moju krvnu marku, prebroji moja rasuta krvna zrnca.