Laslo Blašković – Putopis

Američki grafiti

Laslo Blašković

Takva mi je sudbina: meni se stalno nešto dešava. Inače ne bih imao o čemu da pišem. Razmišljam o tome otkako sam se vratio, na dno Panonskog okeana, i gledam jedan svoj odraz, jedno moje moguće, na sjajnom sečivu noža, kojim otvaram ovo pismo puno iscepanih fotografija.

U Njujorku, na dvadeset petom spratu hotela, objašnjavao sam dvojici radnika da indijansko ime Menhetna glasi Manahata i popravljao im široke trake koje su lepili na moj prozor (imao sam dosta iskustva u tim stvarima) kroz koji se, odgore, može videti katedrala i senka Pete avenije u staklima nebodera. Dobijao sam uznemirene poruke od žene i majke s pitanjem da li sam živ, ili me je Irena oduvala.
Do juče sam verovao da je u pitanju neko drugi.
Prošlog leta, dok sam u Nemačkoj jahao bicikl u društvu s Vinetuom (crvenokožac je, u stvari, bio naše gore list, imao je čak i ime, jedini gastarbajter u DDR-u, osim nekolicine zaludnih špijuna zabasalih u socijalističku džamahiriju), delegacija srpskih penovaca otputovala je sa svetskog kongresa u Tokiju tik ispred cunamija, samo su im konji ostali pokislih repova i uskislih stilskih figura.
Zatim smo otišli u Kairo da bi, odmah potom, Severna Afrika planula, kao letnja primorska šuma posle nemačkih turista koji, iza sebe, pale toaletni papir.
Ali u Ameriku sam išao sam. Ne bih pominjao da sam preživeo zemljotres u Vašingtonu i uragan u Njujorku jer je to bilo toliko blizu i daleko u isti mah da, kao iskusan čovek, pouzdano znam kako mi u tu priču niko ne bi poverovao, pa je o njoj najbolje ćutati. Stvar je, razume se, suviše knjiška. Prvo su me bombardovali 78 dana, a sad još treba da umrem od lepote na gostujućem terenu!
Dakle, ja sam taj. Piroman-mesečar. Baksuz.
U Ameriku sam krenuo sa dva vodiča – Antologijom moderne američke poezije (od Vitmena do naših dana) i Njujorškom trilogijom Pola Ostera. I nisam se izgubio. (Ne računajući moj prtljag koji se, bez mene, uputio u Los Anđeles, dok sam ja, u Honoluluu, prao zube iznajmljenom četkicom.) Nisam bio izgubljen ni kada sam, na srpskom, izgovarao stihove Harta Krejna o Bruklinskom mostu, koji sam u taj čas prelazio. Bio je to još jedan nivo značenja koje sam dobio dolaskom.
Takva mi je sudbina: meni se stalno nešto dešava. Inače ne bih imao o čemu da pišem.
Proveo sam tamo više od tri nedelje. Pet dana u Vašingtonu, pet dana u Njujorku, pet dana u Mineapolisu, pet dana u Honoluluu, i dan-dva u vazduhu, sa anđeoski krilima. Uostalom, jednom sam, kao mladić, sanjao da sam umro u Americi. Setio sam se toga dok sam objašnjavao policijskom službeniku na aerodromu da ću, u svakom slučaju, pištati na kontrolnoj tački, zbog mojih titanijumskih zalistaka.
U jednom vašingtonskom parku gledao sam kakoneki organizovani hrišćani dele hranu beskućnicima. Umalo nisam stao u red. Park se najednom ispunio stotinama ljudi istrčalih iz poslovnih zgrada koje je uzdrmao zemljotres s epicentrom negde duboko, u Virdžiniji. (Nisam ga, dole, ni osetio, dok sam fotografisao oblake.) Ništa nisam čuo od zaglušujućih sirena vatrogasnih kola koja su jurila tamo-amo, kao uznemireno krdo blistavih slonova.
U Kongresnoj biblioteci našao sam četrnaest mojih naslova ispreturanih zbog potresa, ili u strasnoj čitalačkoj hitnji.
U Njujorku, na dvadeset petom spratu hotela, objašnjavao sam dvojici radnika da indijansko ime Menhetna glasi Manahata i popravljao im široke trake koje su lepili na moj prozor (imao sam dosta iskustva u tim stvarima) kroz koji se, odgore, može videti katedrala i senka Pete avenije u staklima nebodera. Dobijao sam uznemirene poruke od žene i majke s pitanjem da li sam živ, ili me je Irena oduvala. Odgovarao sam da pijem kalifornijski merlo iz plastične čaše, što je imalo da znači kako stručno upakovani prozori još izdržavaju, te da uragan divlja u manje srećnim delovima grada.
Sutradan je njujorško nebo bilo lepo kao anđeo. Grad je beskrajan ali lagan, čini mi se da ga posle tri dana znam. Uveče ću, muvajući se po Brodveju, tapšati ušikanoj goloj plavojki, koja će, samo u čizmama i kaubojskom šeširu, pokušavati da svira gitaru, i dok je policajci budu odvlačili, vikaću: bravo! Onda će neki dilber hteti da mi uvalja drogu. Ja sam pijanac, odbrusiću mu prezrivo (aludirajući na Bogarta koji je u Kazablanki upravo tako označio svoju nacionalnost). Odlučujem da ću, i u Minesoti i na Havajima, fotografisati samo zgrade optočene ogledalima.
Pre sto godina, jedan je vidoviti pesnik zapevao o svetu koji je izgubio centar i oslonac. Danas se taj bluz samo još više probudio, a glasovi postali prozukliji. Naš današnji svet Žoze Saramago poredi sa savremenom arhitekturom, gde su fasade zgrada (kao ovaploćene metafore onoga što se zbiva u našim glavama) presvučene beskrajnim ogledalima, pa se tako ta varljiva, neuhvatljiva zdanja ogledaju jedno u drugom, tvoreći nevidljive gradove, a čovek tu nema gde ni da položi pogled. I pošto nema čvrste tačke, svet se, po Saramagu, na naše lažljive oči, neviđeno ruši.
(Uzgred, na dan kada je proglašen za nobelovca, Dario Fo je pomenutom Portugalcu ostavio na telefonskoj sekretarici poruku: „Izvini. Ukrao sam ti nagradu. Ta nagrada je bila tvoja, a ja sam običan lopov.“ Prilično drugačija priča od one koja se vrti oko naših pretendenata na klecavi književni presto i samozvanih čuvara pečata i zaveštanja.)
Poslednje slike načinio sam na Havajima. I dok sam, svečeri, zurio u nepreglednu pučinu Pacifika, setio sam se stiha Branislava Petrovića: „Šta je spram bezmernog Tihog okeana jedna suza ljucka?“
Razmišljam o tome otkako sam se vratio, na dno Panonskog okeana, i gledam jedan svoj odraz, jedno moje moguće, na sjajnom sečivu noža, kojim otvaram ovo pismo puno iscepanih fotografija.