Ljudmila Ulicka – kolumna

Zapisi ruskog putnika

Ljudmila Ulicka

Kakav je to smisao kad najvoljeniji i najbolji odlaze. I u samom smislu nema nikakvog smisla…

Beograd, 2. januara 2017.

Početkom šezdesetih pojavila se nova vrsta stranaca zaljubljenih u Rusiju do ludila. Nisu se brojali na stotine, već na desetine. U Moskvi i Petrogradu bili su dobro poznati.
Prvo su se pojavili Italijani komunisti. Zatim su se provukli razni Šveđani i Amerikanci. Oni su zagrizli udicu s mamcem iz Dostojevskog ili Tolstoja, Maljeviča ili Hlebnikova – zavisno od profesionalne orijentacije. I jedne i druge vukla je zagonetna slovenska duša – nežna i muževna, iracionalna i strasna, s notom visokog bezumlja i žrtvene snage.
Otresavši prah buržoazije s besprekornih italijanskih cipela, oni su se zaljubljivali u ruske lepotice koje nije dotakao feminizam, ženili se savladavajući mnoge prepreke, izvozili ih u Rim ili Stokholm, Pariz i Brisel i ponovo se vraćali u Sivcev Vražek i na Poljanku, a čak i u Konjkovo-Derevljevo. Ti stranci nalazili su sebi prostodušne ruske prijatelje, vezivali se za njihove roditelje i decu, donosili im knjige, lekove, bojice, cucle, bunde, cigarete… U zamenu su dobijali deficitarne albume – ikonopis Andreja Rubljova i freske Dionisija, crni kavijar i ushićenu, ali ne sasvim beskorisnu ljubav.
Pjer Zand od festivalske pedeset sedme godine slao je i dostavljao, poštom ili preko nekoga, svojim moskovskim prijateljima mnoštvo razne robe: farmerke, čipke, ploče… Ploče Sanji, čipkane briselske kragnice Ani Aleksandrovoj, farmerke svoj trojici prijatelja. Tako je on delimično realizovao svoju ljubav prema otadžbini koju su napustili njegovi preci.
Među inostranim ljubiteljima Rusije Pjer je zauzimao posebno mesto: bio je Rus, iako je poticao od istočnih Nemaca, i njegova tuga za Rusijom imala je egzistencijalni karakter, neizlečivi. Pjera je najviše ljutilo što je njegovo retko i složeno osećanje odavno opisao, pričvrstio na pribadaču i preparirao trideset godina ranije pisac Sirin, i kao dokaz on je slao svojim prijateljima knjige tog autora nepoznatog u Rusiji, koji je u to vreme već zamenio pseudonim za svoje pravo prezime.
Svoj „Podvig“ Pjer je ispunjavao kao i junak Sirinovog romana dostavljajući u Rusiju knjige jednog malog briselskog izdavača. Uglavnom religiozne. To je bio društveni rad, sličan komsomolskom. Šezdeset treće godine proveo je on u Moskvi pet meseci u Institutu ruskog jezika po imenu Puškina, gde su strance obučavali ruskom jeziku i Peća, dobivši sobu u zajedničkom stanu u ulici Volgina, motao se po Moskvi, uvlačio u razne sumnjive rupe s prijateljem Iljom, s prijateljem Sanjom išao je na divne koncerte, i čak je jedanput s prijateljem Mihom otputovao u njegov „gluvonemi“ internat… Istraživao je omiljenu Rusiju.
Posle pet meseci neko je ocinkario Peću zbog knjiga koje je dobijao diplomatskom poštom za moskovske prijatelje – i njega proteraju iz zemlje kao špijuna. U Institutu ruskog jezika bili su strašno strogi.
Skandal je bio prilično veliki – pojavio se članak u najvažnijim novinama sa optužbom za špijunažu, podrivanje i širenje antisovjetske delatnosti. Očigledno da osim cinkarenja nije bilo ničega – samo preuveličane sumnje.

Za tih pet meseci Pjer je uspeo da se zaljubi u dobru devojku Alu sa severnim očima i slamnatom kosom, ali im nije bilo suđeno da se spoje, zbog čega je Ala tugovala do duboke starosti – napravila je glupost: da nije cinkarila, možda bi došlo do svadbe. Ali pritisli su je, obećali da će je lišiti stana u komunalki, da će je proglasiti prostitutkom i, uopšte, upropastiti. Devojka, koja inače nije verovala sovjetskoj vlasti, u to obećanje je poverovala.

Na kraju krajeva, proterivanje je bilo znatno bolja perspektiva od Nabokovljeve – „…i evo vode me ka ponoru, vode ka ponoru da ubiju“.

Pošto je u roku od tri dana morao da napusti ljubaznu duhovnu otadžbinu, Peća je od tog doba goreo od želje za Rusijom, dok su mnoge hiljade drugih gorele da iz nje odu. Ali jedne nisu puštali unutra, druge napolje.

Život je, međutim, odveo tih godina Peću u suprotnom geografskom pravcu. On se prikovao za slavistiku i bio pozvan na jedan kalifornijski univerzitet. Njegova veza s moskovskim prijateljima nije prestajala, ali je bila sve ređa. To nije zasmetalo Pjeru da dobije iz Rusije sedamdesete godine, ubrzo posle izlaska u samizdatu, čudnu poemu Moskva-Petuški nepoznatog autora Venedikta Jerofejeva.
Za to se pobrinuo Ilja. On je čak i napisao propratno pismo u kom je objasnio Peći da je taj roman nešto najbolje što je stvoreno u poslerevolucionarnoj Rusiji. Pjer se sa žarom složio s prijateljem i navalio da ga prevede. Posle tri meseca shvatio je da ne može da izađe s prevodom na kraj. Pokazalo se da je roman nesavladiv. Što više je u njega ulazio, sve više je u njemu otkrivao slojeva.
Velika količna kulture sadržana je u postupku koji je upućivao roman ka sentimentalizmu. To su bili zapisi ruskog putnika. Ali od Radiščeva i Gribojedova novi autor je odlazio bog zna kuda – na stranu Dostojevskog i Bloka te u dubinu narodnog jezika, grubog i čestitog. Tekst je bio pun citata – lažnih, originalnih, preinačenih i ismejanih. U njemu su istovremeno bili parodija i mistifikacija, živa patnja i originalni talenat.
Pjer je napisao veliki članak, poslao ga u naučni časopis gde je bio odbijen. Niko nije znao autora, a članak se uredniku pokazao suviše smelim.
Ljudmila Ulicka Zeleni šator Ljudmila Ulicka Slučaj Kukocki

Pjer se strašno uvredio i dobro napio. A kad se napio, krenuo je da telefonira ruskim prijateljima. Ilju i Mihu nije našao. Kod kuće je našao Sanju. Ovaj mu je kazao za nesreću: Miha je nastradao. I dodao nekoliko zbrkanih rečenica – u tom smislu da je život izgubio smisao, i kakav je to u njemu smisao kad najvoljeniji i najbolji odlaze. I da u samom smislu nema nikakvog smisla…

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i evropskih pisaca, čiji su romani, knjige priča i eseji objavljeni na gotovo svim evropskim jezicima. Njeni romani Zeleni šator i Slučaj Kukocki objavljeni su na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs