Majkl Kaningem – Intervju

Moji junaci traži pravu ljubav

Majkl Kaningem

Radije bih tražio ono što je izuzetno u životu prodavca nego u životu princa ili bogataša. Ostavljam prinčeve i bogataše drugim piscima.

Beograd, 11. decembra 2014.

Razgovarao: Dragan Bogutović

U izdanju Arhipelaga  upravo je objavljen roman Snežna kraljica, jedno od prvih svetskih izdanja novog romana Majkla Kaningema, pisca romana Sati po kome je snimljen istoimeni film sa Nikol Kidmen u glavnoj ulozi. Novi Kaningemov roman počinje neočekivanom prosvetljujućom vizijom. Njegov junak, ubrzo posle još jedne svoje nesrećne ljubavi, šeta kroz Central park i iznenada na nebu vidi svetlost koja na njega ostavlja snažan utisak. Kaningem na uzbudljiv način prati junake u paralelnoj potrazi za smislom života između ljubavi i religije, snažnih vizija i potresnih trenutaka posle izgubljene ljubavi. Jedan od američkih kritičara napisao je da je Snežna kraljica „lepa i tragična povest o ljubavi koja ponovo dokazuje da je Kaningem jedan od velikih romanopisaca svoje generacije“.
Povodom srpskog izdanja romana Snežna kraljica ekskluzivno razgovaramo sa Majklom Kaningemom.

Vaš novi roman Snežna kraljica počinje slikom svetlosti iznad Central parka. Da li je ta svetlost potraga ta smislom?
– Iako roman otvara Baret nebeskom vizijom, može se reći da su svi likovi u romanu Snežna kraljica u potrazi sa smislom. Baret traži pravu ljubav i osećaj svrhe u životu. Tajler pokušava, uz pomoć droge, da svoje nadahnuće podigne na pravi nivo. Bet traži način da se živi sa bolešću. Lizina potraga je suptilnija, ali njena, kao i Baretova potraga ima veze sa ljubavlju. Ona nikada nije bila u stanju da istinski voli čoveka – ili, bolje rečeno, nikada nisam verovao da je bila u stanju da istinski voli čoveka – ali ostvaruje, na kraju knjige, da je voli Tajler. Moglo bi se reći da je ovo roman o tome kako različiti ljudi tragaju za smislom, u svakom slučaju, smisao se traži, a način potrage je uvek drugačiji.

Ljubav je najčešća tema Vaše literature…
– Iskreno govoreći, ja bih teško imenovao mnogo romana koji ne govore o ljubavi, na ovaj ili na onaj način.

Njujork i svakodnevica su osnova Vaših romana. Šta Vas privlači tom svetu?
– Pišem o Njujorku jednostavno zato što živim u Njujorku, sada već ima više od dvadeset pet godina. Poznajem Njujork na način na koji ne poznajem nijedno drugo mesto, i on otuda prirodno igra značajnu ulogu u mojim romanima. Bilo bi isto da sam živeo u Los Anđelesu, ili u Londonu, ili u Beogradu.
Ja sam zainteresovan za svakodnevni život, ali sve razloge ja ne mogu da objasnim. Romansijer je, kao i bilo ko drugi, više zainteresovan za jedne nego za druge stvari. Posebno me privlače likovi koji ne izgledaju izuzetno u velikom svetu, ali su izuzetni u sebi samima. Romanopisac, kao i svi, više zainteresovan za neke stvari nego što je u drugima. Posebno me privlače likovi koji ne izgledaju izuzetno u većem svetu, ali su (kao i svako) izvanredni u sebi. Radije bih tražio ono što je izuzetno u životu prodavca nego u životu princa ili bogataša. Ostavljam prinčeve i bogataše drugim piscima.

Ovo je vreme velike neizvesnosti. Ljudi su izgubili nadu. Da li vidite nadu za Vaše junake i za Vaše čitaoce?
– Verujem da se svako ko piše romane nada već po definiciji, čak i ako su ti romani su mračni i pesimistični. Pisanje romana traje godinama, tako da pisanje romana pretpostavlja da će postojati budućnost, barem neka vrsta budućnosti – ako misliš da nema nade i da nema budućnosti, onda ćeš naći posao neki drugi posao a ne pisanje romana.

Vaš roman Sati govori o Virdžiniji Vulf. Kako danas vidite Virdžiniju Vulf?
– Divio sam se Virdžiniji Vulf bez ostatka i mnogo pre nego što sam počeo da pišem roman Sati. Sigurno sam saznao više o njoj kao osobi kada sam počeo da pišem roman Sati, ali sam, ako ništa drugo, samo povećao svoje poštovanje za nju. Bilo mi je fascinantno da se gotovo instinktivno podsetim da veliku umetnost stvaraju ljudska bića. To su, naravno, retka i neobična ljudska bića, ali se oblače ujutru kao i svi, jedu i spavaju, žive život koji se ne razlikuje od života kakvim živi od cela ljudska vrsta.

Vi u romanu Dok ne padne noć, između ostalog, govorite o ekonomskoj krizi. Kako vidite sadašnju situaciju?
– Trenutna ekonomska situacija, barem u SAD, nije dobra. Možda je sada nešto malo bolje, ali sve to nije mnogo bolje. Uzmite samo jedan mali primer iz Njujorka gde mali stan košta više nego što je većina ljudi u svetu zaradili tokom ceo život.
To je samo jedan primer, ali vrlo indikativan primer. Ja nisam, na kraju krajeva, nezašposleni u Detroitu. Nisam gladan u Africi. Dovoljno je reći da je privreda i dalje u krizi u slučaju gotovo svakog čoveka, osim 0.01% onih koji su bogati.

Junaci u Vašem romanu Snežna kraljica govore o politici i o najgorem predsedniku.
– Po mom mišljenju, suviše malo američkih romana bave se na bilo koji način politikom. Previše američkih romana kao da pokušava da se održi u nekoj vrsti političkog vakuuma, gde nije bitno ko vodi zemlju, ko vodi vojsku, ko je na čelu korporacija. U Snežnoj kraljici politika nije centralna tema, ali ona, u isto vreme, ima svoje posledice. Izabrao sam da smestim Snežnu kraljicu u četvorogodišnjem intervalu između ponovnog izbora Džordža Buša i izbora Baraka Obame.
Politički stavovi mojih junaka nisu nužno moji, ali ja ne mogu ne mogu da se u potpunosti ne složim sa Tajlerom kada govori o „najgorem predsedniku u američkoj istoriji“, pogotovu kada se uzme u obzir činjenica da je Džordž Buš uništio američku ekonomiju i za 11. septembar okrivio pogrešnu zemlju.

Predajete kreativno pisanje. Kako Vi pišete Vaše romane? Kada najčešće pišete?
– Ja predajem kreativno pisanje na Univerzitetu Jejl. Nadam se da se, kroz nastavu kreativnog pisanja, pomažem mojim studentima da postanu bolji, pronicljiviji i pažljiviji čitaoci. Većina studenata, posle svega, kada odrastu, ne postanu pisci. Ali svi moji studenti će, kada odrastu, biti čitaoci i znanje o tome kako pisci pišu i kako pisanje izgleda iznutra može im biti samo od koristi u godinama koje dolaze.
Pišem ujutro, od četiri do šest sati, šest dana u nedelji. Svoje romane počinjem sa idejom i nekoliko likova, a sam nastavak pisanja otkriva više o tome ko su oni i šta se, zapravo, dešava s njima. Mnogi pisci planiraju svoje knjige sa svim mogućim detaljima unapred. Ja tako ne radim. Trudim se da moji romani ostanu otvoreni za način na koji priča i za same ljude u priči, tako da se priča može kretati u pravcima koje nisam očekivao kada sam povukao prvu liniju.