Mihajlo Pantić – Intervju

Razum ne može ništa protiv buke i besa

Mihajlo Pantić

Za glavne junake svoje nove zbirke priča Pantić odabrao je trideset devet pisaca. U knjizi opisuje kako je srušen njihov svet i kakav nas je pakao posle toga dočekao.

Beograd, 3. avgusta 2021.

Razgovarao: Mića Vujičić

Preživeti svoje najbolje tridesete tokom devedesetih u Srbiji možda je jedino imalo smisla ukoliko ste umetnik. Što gore, to njemu bolje – poručio je Mirko Kovač u jednom kratkom pismu. Junaci nove knjige Mihajla Pantića pod naslovom Priče o piscima, objavljene u Arhipelagu, jesu književnici koje je poznati pripovedač, esejista, kritičar i univerzitetski profesor opisao u trideset devet proza, sećajući se susreta, rasprava, druženja, zajedničkih pecaroških avantura, ali i zamišljajući razgovore sa nekima od njih, što su umeli da mu dođu u san.

Sa Aleksandrom Tišmom ćaskao je o pripoveci Najveći znalac na svetu dok su šetali gradom i Tišma jeo kiflu. „Setio sam se opklade iz osnovne škole da je nemoguće pojesti kiflu u sto koraka.“ Pavle Ugrinov, reditelj prve postavke predstave Čekajući Godoa, opisao mu je koliko je teško režirati Beketa, jer u toj drami nema nijednog dominantnog ljudskog osećanja koje bi u igri trebalo da ispliva na površinu. Ova opaska, pronicljiva poput one: „Ko napiše samo jednu sjajnu priču, uradio je nešto; ko ih napiše više, ispunio je sudbinu“, izrečene upravo u trenu kada Tišma proba da zavara glad do ručka – naterala nas je da se zamislimo o dominantnom ljudskom osećanju u Pričama o piscima i sudbini prozaiste rođenog 1957.
Mihajlo Pantić je Borislava Pekića prvi put video krajem sedamdesetih, kao student, a u sledećoj deceniji već je postao važan deo istog tog književnog kruga. Sarađujući i družeći se sa današnjim klasicima (i ne samo njima!) – primetio je kako svet oko njih počinje da se urušava. Nije poverovao kada mu je Kovač saopštio da će biti rata, ali je ubrzo postao svedok tih paklenih događaja. Zemlja pod nogama počela je da podrhtava.
Ispunjena kratkim esejističkim bravurama, autobiografskim poslasticama i pažljivo odmerenim anegdotama, zbirka Mihajla Pantića čita se kao venac pripovedaka o stvarnim junacima društva u nestajanju. Na tim ruševinama sada stojimo i razgovaramo. Preživelo je isključivo ono sačuvano u sećanju i mašti. U knjizi…„Junaci knjiga bili su stvarniji od pisaca“, zaključujete u najnovijoj zbirci. Dok opisujete susrete i razgovore sa najznačajnijim književnicima, često napominjete da su ponekad bili jedva zamislivi, gotovo nestvarni… Ovom knjigom ste ih približili sebi?
– Mislim da sam ih tako zadržao za sebe, a verujem i za čitaoce. Svako vredno sećanje na kraju postane priča, to je njegova prirodna težnja, bar u mom slučaju.Kakav je danas položaj književnika? Čini se da su nevidljivi, ali na potpuno drugačiji način.
– Sigurno manje jasan nego u vreme kada sam počinjao da se bavim književnošću. Pisci su tada bili važni, društveno povlašćeni, ponekad i vrlo omiljeni, na primer Branko Ćopić, Desanka Maksimović, Duško Radović… Za njih su znali svi, pa i oni koji posle škole nisu pročitali nijednu knjigu. Ima ona stara anegdota, već toliko puta ponovljena; kada je umro Ivo Andrić i ta vest prostrujala zemljom, kažu da je neka čestita starina na sarajevskoj Baščaršiji rekla: „Au, bogati, a ko će sad biti pisac?“ Književnost je već decenijama na margini kulture, mada se knjige neverovatno lako i brzo objavljuju i još lakše i brže zaboravljaju, ali je i dalje iz meni nedokučivih razloga važno „biti pisac“. Kada sam bio student znao sam gde stoji neka knjiga u svim knjižarama od Slavije do Kalemegdana. Danas se izlozi menjaju jednom sedmično, a kada uđem u neko od novonastalih ili srećom očuvanih mesta za prodaju knjiga, plašim se da ne zalutam, nisam čuo za četiri petine naslova ili imena autora. Pisac danas u javnosti postoji pre svega kao komentator tekućih političkih zbivanja ili kolumnista. O samim knjigama govori se i malo i retko, a i tada jedino ukoliko se povodom neke od njih zapodenu sporovi različite vrste. Pisac je, dakle, usamljenik koji piše iz unutrašnje potrebe i sve slabijeg uverenja da će mu neko čitanjem napisanog posvetiti deo svog vremena.I čitaoci i pisci često su u nedoumici. Da li je bolje sresti ili ipak ne upoznati umetnika čije delo volite… Ova zbirka učiniće da se još jednom zamisle.
– Nema pravila. Neki pisci liče, a neki ne liče na svoje knjige. Uostalom, knjige su, mada najbolji deo nas, potpuno nezavisni entiteti, kada su napisane, osuđene su na samostalan život. Pisci tu ne mogu ništa osim što imaju „obavezu“ da ih napišu najbolje što umeju i mogu, ali o njihovoj čitanosti odlučuje ceo niz teško objašnjivih okolnosti. Bio sam srećan kada sam upoznao neke pisce čijim sam se knjigama divio, postao im sagovornik ili prijatelj, ali i razočaran kada sam upoznao neke druge, sa naglašenim, inače tako ljudskim lošim karakternim osobinama, kakve su, recimo, zavist, sujeta, egomanija i, posebno, spremnost da se istog časa kaže nešto rđavo o nekom saputniku i kolegi. Zato sam, između ostalog, jednoj svojoj knjizi dao naslov, uzet iz pesme Milana Đorđevića – Pesnici, pisci i ostala menažerija. Uzgred, dosta davno jedan beogradski knjižar rekao mi je: „Pantiću, nisam pročitao nijednu vašu knjigu, ali imate sjajne naslove.“ „Onda ih nemojte ni čitati, da ne pokvarite utisak“, odgovorio sam.
Mihajlo Pantic Price o piscima
Susreti su vas učinili svedokom. Tokom razgovora u redakciji Književnih novina, Borislav Pekić vam je rekao da Vreme čuda smatra promašajem i da bi se tog dela lako odrekao.
– Moram da priznam da me je to prenerazilo, možda i zato što sam upravo posredstvom te knjige, čitajući je kao gimnazijalac, prvi put došao u susret sa biblijskim sadržajima o kojima u ono vreme nisam imao blagog pojma, ne zato što me to ne bi moglo zanimati, nego zato što o tome u školi i porodici nije bilo ni jedne jedine reči. Ja sam potomak onih koji su jednu religiju zamenili drugom utopijom, koja je takođe obećavala srećnu budućnost. Avaj, to obećanje nam se neku deceniju potom objavilo kao najcrnji košmar i dosta dugo mi je bilo potrebno da se u svemu tome razaznam. Mladi Pekić, sa turobnim iskustvom sužnja, verovatno je pisao Vreme čuda kivan na ceo svet, iz potrebe da razobliči svaki vid manipulacije mitovima. I kasnije je činio isto, ali na korenski drugačiji način. Svejedno, i dalje volim tu knjigu zbog njenog jezika i nesputane imaginacije, čak sam i napisao pripovetku Pre vremena čuda kao neku vrstu odgovora ili komentara na nju, sa naslovom koji je pozajmljen zbirci priča posvećenih Pekiću.Književne novine su važno mesto u knjizi, kao i osnivanje Demokratske stranke, put u Sarajevo s nezavisnim piscima da bi se govorilo protiv rata?
– To se suviše složene teme, o kojima se neprestano raspravlja, dabome, kakofonično, jer svako to čini iz nekog svog ugla. Videći da je raspad zemlje neminovan, a da se u tadašnjem Savezu jugoslovenskih pisaca vode debate koje u osnovi, manje ili više prikriveno, slede političke stavove republičkih rukovodstava, grupa pisaca iz cele zemlje apelovala je da se taj razlaz, ako je već neizbežan, obavi na što mirniji i razumniji način, odnosno da se u nekoj novoj formi sačuva bar deo onog dobrog iz iskustva zajedničkog življenja. I mada su u Sarajevu bili okupljeni ugledni pisci i intelektualci iz svih sredina, pokazalo se da je naivnost njihov najmanji zajednički imenitelj. Razum ne može ništa protiv buke i besa razmahnutog ludila. I dan-danas, sa izuzetkom Slovenije, sve ostale države nastale raspadom velike zemlje teško se oporavljaju od regresije i presporog, ako ne i sasvim onemogućenog uspostavljanja uređenog, demokratskog sistema. To se vidi čim, recimo, odete do Austrije, ne morate dalje.Niste evroskeptik…
– Nisam nikakav evroskeptik, naprotiv, sve suprotno od toga, ali se bojim da u Evropsku uniju nećemo ući ni u narednih dvadeset godina, što zbog prirode ovdašnjeg režima, što zbog navodno „konstruktivnog“, a zapravo ignorantskog stava evropske administracije. Ne zaboravite da administracija postoji ili da ne bi ništa radila ili da bi, vrlo dobro plaćena, proglašavala svoju nenadležnost, stalno menjajući uslove, kriterijume i koncepcije. A za promenu piramidalno uspostavljene vlasti u Srbiji, sa pseudoparlamentarnom demokratijom, u stvari sa „parlamentarnom dekoracijom“, kako bi to rekao Viktor Ivančić, nije potrebno izgraditi neku novu, paralelnu piramidu za nekog novog Keopsa, već je nužno da svaki pojedinac iz postojeće građevine izvuče barem po jedan kamičak. Teško će to ići, ali od građanskog neposluha svake vrste nikako ne treba odustajati.Reditelj Vladimir Pogačić ispričao vam je da ni sam ne zna odakle mu drskosti da Ivu Andića, po čijem je delu snimio Anikina vremena, upita otkud u njegovim pripovetkama „toliko interesovanja za situacije koje se graniče s psihopatologijom, od nekrofilije, sodomije, pedofilije, silovanja dece, ubistava iz strasti, odakle toliko prilaženja i zagledanja u demonsko i zversko u čoveku“?
– Da, to je važna tema o kojoj sam hteo da govorim na nekom naučnom skupu koji je otkazan, pa sam umesto toga napisao priču. Andrića je, van spora, opsesivno privlačila najdublja i najcrnja, patološka dimenzija ljudskih nagona, ali o njoj zbog akademskih obzira nije uputno govoriti, budući da bi se time, navodno, erodirala predstava o velikom piscu. Naprotiv, on je tom dimenzijom svog dela još značajniji i važniji jer se nije bavio nikakvim tobože humanističkim projekcijama čoveka, već ga je video kao vrlo složeno, enigmatično, nekad ozvereno, a nekad duboko moralno biće.

Pričama o piscima odjekuje neizbežni sudar novih i starih prozaista. Sećam se odlomka iz Pogačićevih dnevnika, kad se isto tako usudio da Frenku Kapri zameri isforsirani, deus ex machina srećni kraj filma Gospodin Smit ide u Vašington. Kapra ga je potapšao po ramenu i uz blag osmeh odgovorio: Videćete! „I zaista, danas znam, video sam.“ Mogli bismo reći da u ovu anegdotu staje cela priča o mogućem savetu koji umetnik može dati umetniku?
– Nema saveta o samom procesu stvaranja. Nijedan nema univerzalnu važnost. Za nekog važi, za nekog ne. Postoji samo upoređivanje individualnih iskustava. Tako se, ponekad, može dopreti do nekog „zanatskog rešenja“, naglašavam tu sintagmu, ali je odvijanje istinske kreacije enigmatično, uzalud nam svi udžbenici kreativnog pisanja. Neki put imate potrebu da nešto iskažete, ne znate šta je to, pa samo pisanje reši tu enigmu (solvitur scribendo) i to ispadne pet puta bolje nego što ste se nadali. A ponekad imate sve jasno pred sobom, upaljeno je zeleno svetlo, istrčite lako od početka do kraja i potom ustanovite da ste promašili ulicu. Tada je najbolje pritisnuti delete. Ne dajem savete, nikada, samo postavljam pitanja. I ne umiruju me te paternalističke sugestije tipa: „Videćeš, još samo malo da odrasteš.“ Evo, porastao sam, starost je iza ugla, i jedino što znam svodi se na to da sam u pisanju uvek na početku. Nemam nikakva gotova rešenja, čarobne štapiće ili mantre, samo sledim volju koju mi tekst nametne. Završetak je ionako uvek neizvestan, ponekad i sasvim iznenađujući za onoga koji se usudio da piše.

Snažna je scena u kojoj kao student književnosti postavljate suvo teorijsko pitanje Branku Ćopiću u televizijskoj emisiji, „o problemski enigmatičnoj integrativnoj ulozi uvodne epistole Ziji Dizdareviću…“, ali dok još govorite, prepoznajete setan osmeh koji je na pomen prijateljevog imena minuo na njegovom licu. Vest o Ćopićevoj smrti zatekla vas je u vojsci. Doživeli ste to kao kraj jednog razdoblja, mladićke vedrine, ali i mira u državi. Počinje „rušenje starog sveta“?
– Kao vojnik, već zreo čovek od dvadeset sedam godina, držao sam moralno-političku nastavu drugim vojnicima u bataljonu, jer je niže oficire koji su redom bili mlađi od mene to „mrzelo“ ili jednostavno to nisu umeli. Ovo je statistički egzaktan podatak, rezultat mog tadašnjeg testa. Dobra polovina vojnika iz bataljona nije znala tačan, pun naziv zemlje u čijoj vojsci služi, a više od te polovine nije znalo da objasni značenje reči Socijalistička Federativna Republika… Mislim da sam time sve rekao. Ćopić se ubio tek neku godinu stariji nego što sam ja sada, a ja sam u vojsci zauvek raspršio iluzije i „istine“ kojima sam anesteziran u detinjstvu i ranoj mladosti.

Postoji mnogo priča o sahrani Josipa Broza Tita. Rekao bih da je vaša antologijska. Opisujete kako su se dotle pravilni redovi ljudi najednom rasuli, posle čega su nastupili haos, gužva, tiskanje, gaženje, jauci. Ni milicija nije uspevala da uspostavi red ispred Skupštine: proključalo je, pritisak je bio velik posle stajanja, nervoze. Scena Titove sahrane deo je storije o Jovanu Hristiću. Zid njegovog vrta je udarao na Užičku 15. Šta ste videli u toj sceni?
– U tom času ništa, samo gužvu i gungulu onih koji su došli da se poklone umrlom imperatoru. Tek kasnije je taj haos dobio simboličko značenje. A iz vrta s one strane zida Hristiću vraćenog poseda oglašavali su se paunovi. Ta najlepša ptica odaje hadske glasove, kakvog li paradoksa. I to mogu priključiti simboličkom, infernalnom značenju opisanog događaja, koji je potom praktično potvrđen nadošlim ratnim užasom. Svaka od strana u tom ratu i dan-danas u sebi kao dominantno nosi osećanje žrtve, drugi je uvek kriv. Ni to se zadugo neće promeniti.
MIHAJLO PANTIC 16 SMČitalac će otkriti da ste teško podneli devedesete. Izdvajate 1993. Koliko smo danas daleko od devedesetih?
– Nisam u tome jedini. Najbolja biološka decenija mog života protekla je u pukom preživljavanju. I nju su pojeli skakavci. Današnje doba je u mnogo čemu različito, pre svega zbog pomahnitalosti liberalnog kapitalizma, pandemije, ekoloških katastrofa i tehnološkog ubrzanja sveta, ali je ovde, u ovom kutku planete, suštinski sve manje-više isto: samovolja i arogantnost vlasti, neprosvećenost puka, besperspektivnost novih generacija, urušenost institucija, unižene kultura i prosveta, hronični manjak javne i lične odgovornosti, korupcija, kriminal, uzurpirani mediji, smešno fudbalsko prvenstvo… Još se samo umetnost i donekle sport trude da ostanu u saglasju sa vremenom. Malo je to, suviše malo za jedan pristojan ljudski život.

Ne skrivate svoje „toliko jako“ osećanja očaja. Međutim, smatrate da je ovo osećanje starije od vas?
– Pa sad ne znam da li je čovek napravljen „od spolja ka unutra“, ili „od unutra ka spolja“. Kako god da za sebe rešim tu jednačinu sa dve nepoznate, očaj je konstanta, rezultat kojem nije potrebna nikakva naknadna racionalizacija.

Sve priče Mihajla Pantića
Mihajlo Pantić objavio je knjige priča Hronika sobeVonder u BerlinuPesnici, pisci & ostala menažerijaNe mogu da se setim jedne rečeniceNovobeogradske pričeSedmi dan košaveJutro posleAko je to ljubavNajlepše priče Mihajla PantićaOvoga puta o boluSve priče Mihajla Pantića I-IVPriče na putuHodanje po oblacimaKada me ugleda ono što tražimPriče o piscima… Dobitnik je nagrada „Sedam sekretara SKOJ-a“, IP Oktoih, Grada Beograda, lista Borba za knjigu godine, Zlatnog Hit Libera, kao i priznanja koja nose imena Branka Ćopića, Ive Andrića, Mome Dimića…

Pisci su likovi
Junaci nove knjige Pantićevih priča su Ivo Andrić i Miroslav Krleža, Stanislav Vinaver i Branko Ćopić, Danilo Nikolić i Aleksandar Tišma, Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, Radomir Konstantinović i Živojin Pavlović, Milorad Pavić i Svetlana Velmar-Janković, Jovan Hristić i Predrag Palavestra, Slavko Leovac i Sveta Lukić, Duško Trifunović i Dušan Kovačević, Dobrilo Nenadić i Jovica Aćin, Radovan Beli Marković i Miodrag Perišić, David Albahari i Raša Livada, Vojislav Despotov i Svetislav Basara, Stevan Tontić i Tomislav Marinković, Aleš Debeljak i Branko Čegec, kao i mnogi drugi savremeni pisci, ali i Singer i Borhes.

Izvor: NIN, 29. jul 2021.