Milan Kundera – Sećanje

Jedan veliki i nevidljivi pisac

Milan Kundera

Među piscima moje generacije koji su živeli u Parizu tokom osamdesetih Danilo Kiš je bio možda najveći.

19. aprila 2013.

Čitam “Poslednje pribežište zdravog razuma” i već imam utisak da sedim u jednom bistrou, blizu Trokadera, pred Danilom koji mi govori onim svojim moćnim i hrapavim glasom. Među piscima moje generacije koji su živeli u Parizu tokom osamdesetih bio je možda najveći. Najveći i najnevidljiviji. Boginja Aktuelnost nije imala nijedan razlog da upravi reflektore na njega. “Ja nisam disident”, pisao je. Slobodno je putovao između Jugoslavije i Francuske. Za Boginju Aktuelnost Danilo, dakle, nije bio interesantan. “Jedan pisac bastard, pristigao niotkud”, pristigao iz zemlje koja se u Londonu i Parizu teško identifikuje na geografskoj karti. Zato što je “svet Jevreja Centralne Evrope potonuli svet… smešten u prostor stvarnog-nestvarnog”. Ipak, taj nepoznati “potonuli svet” Centralne Evrope (posebno Jugoslavije) bio je, u vreme njegovog života, između 1935. i 1989, centar evropske drame, mesto njene maksimalne koncentracije: jedan dugi rat protiv nacista (pravi rat, ne “otpor”), Holokaust (koji se ticao pre svega Jevreja Centralne Evrope), komunistička revolucija, Teror, pobuna protiv staljinizma, konfliktna bliskost dve civilizacije, one Istočne Evrope i Zapadne Evrope.
Sve Kišove knjige protkane su ovom ogromnom istorijskom dramom. Svejedno, mnogi drugi pisci ostavili su dragocena svedočanstva. Ali, Kiš je bio jedini koji je umeo da pretvori ovu dramu u veliku poeziju; opsednut politikom, nije nikad žrtvovao opštim mestima politike jednu rečenicu svojih romana. “Sa jedne strane Orvel, sa druge maestro Nabokov”, piše dalje. Nije imao ništa protiv ideja Orvela, ali kako je mogao da voli “1984“, roman u kome ovaj veliki tužilac totalitarizma svodi ceo život samo na političku dimenziju, isto onako kako su to radili svi Mao Ce Tungovi u svetu? Danilo je znao da je “jedan ljubavni sonet – lep ljubavni sonet – kamen u baruštini novogovora. Majušno ostrvo na koje se može stati nogom”. Protiv ideologiziranog i uniformnog sveta zvao je u pomoć komični, bujni, poletni rečnik Rablea. “Nažalost… ovaj viši tonalitet francuske literature, koji je počeo sa Vijonom, nestao je.” “Viši tonalitet francuske literature!” Kako dobro rečeno! Francuska, рrе nego što je upoznao, bila je za njega (kao uostalom i za mene) pre svega nacija Rablea, nacija mašte, zemlja gde su nadrealisti dugo “pretraživali po podsvesnom, po snovima”. Sigurno nije tamo gde su ti isti nadrealisti počeli potom da pevaju u horu i da stoje mirno na himnu slobode. Kada je shvatio da je pogrešio, postao je još verniji Rableu, mašti, nadrealistima koji su dugo “pretraživali po podsvesnom, po snovima”. Pred univerzumom politike, Danilo je tvrdoglavo, silovito ostajao pesnik. Zato je uvek znao da uhvati, unutar istorijske drame koja ga je opsedala, ono što je bilo najbolnije: sudbine zaronjene od početka u zaborav; tugu tihih tragedija; mučnu ljubav prema ljudima bez imena i bez groba. Mislim na najjači lik u njegovim knjigama, na oca koji je umro u koncentracionom logoru. Čovek kome je Danilo bio privržen kao nikom drugom i kog je izgubio dok je bio dete, čuvajući po neku tek razumljivu uspomenu na njega.
Pedeset godina nakon horora Istorije (nacizam, staljinizam), svuda čujem kako se govori o moralnoj obavezi da se ne zaboravi. Ali o kom pamćenju govorimo? O onom tužilaca i sudija? O onom koje pretvara istoriografiju u “kriminografiju”? O onom drugom pamćenju koje čuva ljudsku bitnost iz prošlosti? O onom pamćenju umetnosti, romana, poezije? Jadno je čovečanstvo koje želi da učini Ajhmana besmrtnim, a spremno je da zaboravi Danila Kiša.

Sa francuskog prevela: Mirjana Miočinović