Milan Todorov – Priča

Akvarijum

Milan Todorov

Novogodišnja priča za čitaoce Arhipelag magazina

Beograd, 31. decembra 2014.

Ako nemaš ništa protiv, ja bih se najpre malo odmorila. Imala sam dvodnevno dežurstvo u banji, dan, noć i dan, nisam oka sklopila, rekla je ta mlada žena koju je pozvao da zajedno dočekaju Novu godinu.
Petar joj je pokazao spavaću sobu, uski dugački prostor u kome se, na mestu slepog čeonog prozora, nalazio akvarijum. Umesto da gleda kroz prozor na izlokanu asfaltnu ulicu kojom su svaki čas tutnjali autobusi, mogao je s prostranog francuskog ležaja da posmatra ova mala morska stvorenja kako neumorno istražuju pukotine u koralnom kamenu u kome su se stalno iznova rađale bakterije neophodne za njihov podvodni život.
– Oooo! – uzviknula je iznenađeno Petrova nova prijateljica kada je ugledala sobu sa akvarijumom i u njegovom podnožju razmešten krevet sa sjajnom belom posteljinom, tako da on nije bio siguran da li u njenom glasu ima ironije ili iskrenog iznenađenja. Osim toga, nije mogao pouzdano da tvrdi da li je njena reakcija izazvana zaista retkim i skupim ribicama u akvarijumu ili činjenicom da je krevet već bio razmešten.
– Volim ribe – rekao je Petar jednostavno i tek tada shvatio da se i ta njegova nesmotrena, ali iskrena rečenica mogla tumačiti dvosmisleno.
Ipak, ona nije reagovala nego je gledala u osvetljeni stakleni akvarijum ne pomerajući se. Najzad upita:
– Šta ako pukne?
– Ne brini ništa, atestiran je – odgovori Petar i priguši svetlo ribicama.
– Bože, koliko tu vode ima… – govorila je žena svlačeći se pred njim potpuno slobodno, bez stida i zazora, kao što to rade ljudi koji dugo žive zajedno. On je posmatrao taj čin skoro kao voajer, krišom, svaki čas sklanjajući pogled.
Setio se kako je u ranom dečaštvu jednom prilikom slučajno video neku daljnu rođaku, tada već udatu, kako se isto takvim pokretima, brzim i rutinskim, svlači pred krevetom u kome je čeka njegov razodeveni, krupni i oznojani ujak. Umesto da pobegne, ostao je tada kao omađijan pred tim prozorom, čak i onda kada su ga opazili, kada se rođaka raskoračena nad ujakom nervozno nasmejala a ujak je potapšao po velikoj debeloj stražnjici i nešto rekao na šta su se oboje stali smejati glasno, pijano, raspusno.
Njegova nova prijateljica je sve to previranje u njemu morala nekim ženskim čulom da oseti i on je bio siguran da ona to oseća i da nastoji da ga što duže drži u tom neobičnom stanju u kome se mešaju žudnja i lagani stid.
Ali, zapitao se, da li je moguće da se ta mlada i lepa žena tako slobodno ponaša, ukoliko se mi ne poznajemo. Možda živimo zajedno ko zna koliko dugo i možda smo vodili ljubav bezbroj puta na bezbroj načina, u raznim prilikama, na raznim mestima, ispitujući mogućnosti svojih tela, tragajući za stalno novim izvorima žudnje bez zasićenja?
I pre nego što je iz svoje velike kožne torbe izvukla kratku povidnu spavaćicu, ona na vrhovima prstiju ode do akvarijuma i svoje zaljuljane dojke nasloni na hladno staklo, sva kao u nekom iščekivanju, drhteći.
Petar je ćutao zatečen. Hteo je da je pozove po imenu, da se okrene, ali se onda seti da ne zna njeno ime.
– Da li bi mogao da napraviš jedan akvarijum i za mene? – upita ga nepoznata mazno. – Zar nisam i ja tvoja ribica?
Nije joj odgovorio. Uostalom, ona nije to ni rekla da bi joj on nešto smisleno odgovorio. Osećao je da je to mala igra. Koliko puta je već igrala tu igru sa akvarijumom, pomisli i utvrdi da ne može da se seti. Da li je ona prvi put u njegovom stanu? Nije znao odgovor.
Osećao je samo kako ga plavi uzbuđenje zbog tog tipično ženskog prenemaganja koje je, i u ovom slučaju, značilo odugovlačenje ili, lepše rečeno, odlaganje da ga pozove da joj se priključi u krevetu. Međutim, nije znao kako da preduzme inicijativu osim da nastavi tu malu igru.
– Ukoliko bi staklo puklo – reče – to pravo malo more bi oteklo na ulicu i ovaj učmali ravničarski grad bi ponovo živeo na moru. Zamisli to!
Bio je uveren da bi se to upravo tako odigralo i ta mala fantastična sličica o povratku mora ga je iskreno radovala. Uvek je voleo more. Čak je planirao da se jednom, kad ode u penziju, skrasi uz more.
Ona nije delila njegovo oduševljenje. Sada je već ležala pod jorganom, na boku, ruke savijene ispod glave dok je drugu pustila niz krevet. Okrenuta zidu, reče:
– Da li bi hteo da izneseš sat u kuhinju?
– Naravno.
– Izvini, dodala je, ne mogu da se odmorim pored tako bučnog sata.
On uze sa zida veliki drveni sat koji je posle očeve smrti doneo iz porodične kuće i iznese ga u kuhinju.
Napolju su već uveliko odjekivale petarde i poneki pucanj iz pištolja ili možda čak automatskog oružja.
Oslonjen na kuhinjski sto, na kome se nalazila korpa puna južnog voća ukrašena jednom širokom borovom granom, on ponovo pomisli na tu lepu, raskošnu ženu koja je verovatno već spavala u njegovom krevetu. Kako je to čudno, pomisli još jednom, smeta joj sekundara sata a ne smeta mitraljeska paljba!
I onda još pomisli: kako može mirno da spava u stanu nekog neznanca?
Ali ubrzo prestade da misli na to. Misli su mu bile zaokupljene aranžiranjem svečanog stola. Na televiziji je pronašao kanal koji je, kako beše ispisano na kajronu u uglu ekrana, u znak protesta protiv uniformisanog oblika prednovogodišnje euforije emitovao neprekidno statičnu sliku raskošnog kamina u kome je neumorno pucketala vatra. Uključio je i radio aparat čija je skala uvek stajala na Trećem kanalu i kuhinju preplaviše vesele Šopenove poloneze.
Sve vreme se pitao, pogledujući na ekran, da li je u pitanju stvarna vatra. I da li je ta žena koja je tako lako pristala da provede noć s njim stvarna žena ili virtuelna lutka?
Upravo u tom trenutku začuo se neki neobičan zvuk iz sobe. Da li ona to plače? – pomisli, ali odluči da sačeka.
Zatim poče da se preispituje: od kada ta žena postoji u njegovom životu?
Zna vrlo dobro da ju je upoznao prilikom odlaska u poznatu gorsku banju na nastavak rehabilitacije. Bilo je to još prošle jeseni. Išao je tamo posle svog nesrećnog puta u Tursku. Zapravo, put u Tursku je bio sasvim u redu i prvih dana odmora je izgledalo da će biti sve kao u prospektu. Dobio je hotel sa četiri zvezdice, mali rashlađeni apartman s pogledom na pučinu, hrana je bila na bazi polupansiona i na plaži Gojnuka bi ostajao po ceo dan. Vraćao se u hotel i večeravao roštilj. Posebno bi naručio buteljku vina koju nikada nije popio do kraja. Zatim bi izlazio u laku šetnju pre spavanja. Kad bi se vratio, na tabletu je iščitavao istoriju Bosfora i tonuo u san.
Bio je profesor opšte istorije i zavideo je svetskim istoričarima na njihovim specijalizacijama. Koliko god pokušavao da nadoknadi praznine u svom obrazovanju, uvek je iznova uviđao da one postaju sve veće, kao crna rupa koja preti da proguta sve što joj se približi.
Razveo se pre tačno godinu dana i ovo je bilo prvi put da je sam na odmoru. U to vreme nije mario za suprotni pol. Dosta je bilo jednom, pomislio je mnogo puta u to vreme.
I to veče je popio dve čaše vina, ne mareći za pederasto smejuljenje turskog konobara, obrisao usta, sklopio platnenu salvetu u trougao i položio je na sto vrlo pažljivo. Delovao je u svemu kao čovek koji želi da u svakom segmentu njegovog rasturenog života zavlada apsolutni, bezmalo spartanski red. Zatim je prošao pored recepcije, ostavio na pultu masivni ključ od sobe sa srebrnastim pečatnjakom hotela i kroz kružna vrata kročio na ulicu.
To je sve čega se seća. Ostalo su mu prepričali. Niko, pa ni ljubazni recepcionar nije video šta mu se, zapravo, posle toga dogodilo. Bilo je izvesno da ga je u punoj brzini udario neki automobil koji je nestao u usijanoj antalijskoj noći. Međutim, pošto je u krvi imao izvestan promil alkohola – to je bilo dovoljno da policija izgubi volju da traži vinovnika nezgode.
Što se njega tiče, bio je srećan što se posle deset dana ili noći (kako se računa vreme u takvom stanju, pomisli) vratio iz kome, doduše, uz nešto polomljenih rebara i polomljeni vratni pršljen. Gubitak sećanja na neke događaje posle nesreće nije ga previše brinuo. Ionako gubimo sećanje na ovaj ili onaj način, mislio je.
Posle nekoliko dana, kada se oporavio toliko da, prema mišljenju lekara, može da bez posledica podnese dug put, vratio se kući. Prethodno je otišao na obalu mora, seo na kamen i rukom pomilovao veliku vodu. Tada mu se u glavi rodila zamisao da instalira morski akvarijum u svom stanu.
U gradskoj bolnici lekari su mu savetovali da se ne uzbuđuje previše ukoliko mu se povremeno pojavi praznina u sećanju. Sve će, rekli su, jednog dana ponovo da se upiše u memorijsku matricu. Potrebno je samo da bude strpljiv i miran.
Biću strpljiv kao okean, rekao je simpatičnom debeljuškastom neurohirurgu i sutradan angažovao jednog mladog hobistu koji se razumevao u akvaristiku da mu napravi to parče mora u staklu u kome će plivati zlatne ribice iznad živog kamena i potopljenog bilja.

Pošto je postavio sto, odmakao se malo od njega i pogledao ga kritički. Da, pomisli, to je sasvim pristojno. Elegantni tamno plavi stolnjak i na njemu beli tanjiri romboidnog oblika, srebrni escajg i kristalne čaše koje se prelamaju u hiljadu malih svetlećih piramida u kojima će im svaka kap otkrivati neku novu dimenziju vina. I lepa uzbudljiva žena uz to, pomalo lascivna posle druge čaše…
Zatim se uputi ka sobi, pažljivo otvori vrata, pazeći da ne zaškripe. Žena je ravnomeno disala u snu, prekrivač je bio naheren na jednu stanu tako da joj se videla lepo oblikovana noga, malo savijena u kolenu, i deo oblog golog boka.
On ponovo oseti stid i uzbuđenje istovremeno. Pažljivo je pokri jorganom i skrenu pogled ka akvarijumu.
Odjednom mu se učini da nešto nije u redu, da nešto nije kako bi trebalo da bude. Učini mu se, naime, da u akvarijumu umesto sedam ribica sada ima samo šest.
Tiho priđe bliže akvarijumu i pažljivo prebroja ribice. Zaista je jedna nedostajala. Onda poče pogledom da pretražuje sve moguće uglove, sve pukotine u koralnom kamenu, čak uze mali plastični štapić i kucnu po ivici bazena, međutim, bez ikakvog uspeha, osim što je onih preostalih šest ribica u paničnom strahu otplivalo u najudaljeniji ugao akvarijuma.
Pogleda još jednom, nigde nije bilo Modre Moli, najlepše i najređe ribe koju je na jedvite jada za veliki novac kupio od jednog preprodavca u starom dubrovačkom gradu.
Zbunjen ode u kuhinju, sede za sto i stisnu glavu šakama. Možda mi se učinilo, pomisli. Pogledaću još jednom posle, kada ona ustane.
Na ekranu plazma televizora je i daje neumorno plamtela nesagoriva teška bukova cepanica u virtuelnom kaminu, na radiju su se smenjivale klavirske etide i on je uživao ipak se nadajući da još sve može da bude dobro s tom ženom i njenom neverovatnom potrebom da tako beskonačno i beznadežno spava u tuđem krevetu.
Nešto pre ponoći, pošto je iskapio celu buteljku vina i pojeo i drugo parče torte on odluči da je probudi. Sada već s mnogo manje obzira, on otvori vrata spavaće sobe, uključi male halogene reflektore koje su u grozdovima kapale s plafona i priđe krevetu. Na svoje iznenađenje utvrdi da je krevet netaknut, kao da do malopre tu nije ležala bujna mlada terapeutkinja. Pređe rukom po besprekorno ispeglanm prekrivaču i oseti pod prstom nešto vlažno. Prinese prst ustima. Bio je slan. Onda zadiže prekrivač i u malom udubljenju, tik ispod jastuka, ugleda nežnu plavu ribicu sa zlatnim pegama na trbuhu. Bila je živa i on je, radostan, držeći je na dlanu kao dragoceni dar, vrati u osvetljeni akvarijum.
Trebalo bi da je upitam za ime kad sledeći put odem u banju, pomisli. I, svakako, da zapišem broj njenog telefona.

(Priča iz knjige Ne mogu ovde da dočekam jutro, Arhipelag, 2014)