Nenad Novak Stefanović – Esej

Vrata od utrobe asfalta

Nenad Novak Stefanović

Kako je nastao roman Svetlarnik? Udarac! U početku je udarac, prilično nedozvoljen, u predelu donjeg pleksusa iliti ispod pojasa. Neočekivan kao i svaki podmukao udarac.

Udarac! U početku je udarac, prilično nedozvoljen, u predelu donjeg pleksusa iliti ispod pojasa. Neočekivan kao i svaki podmukao udarac. Podmuklost je u neočekivanosti i ciljanju nedozvoljenog mesta na kojem smo najranjiviji, odbrana je u tako niskoj zoni skoro nemoguća. A ko zamahuje tako? Tako… da se zavrti ringišpil priče. Bila je to jedna soba, soba kao ceo stan. Zapravo, dve prostorije razdvojene uzanim zidom. Otvori sa obe strane zida – očna promaja. Soba je prepuna slika koje su gusto žljebljene po zidovima, pa su još kao ramovi košnice naslagani po podu, uzazid. Atelje Olje Ivanjicki neposredno pošto je umrla. Prethodnog dana je objavljena vest o njenoj smrti u Bolnici „Dragiša Mišović“. Na štafelaju veliko platno koje je ostavila nedovršenim: Suđaje, one odlučuju. Tri lika u krokiju. Namerno nedovršeno platno koje ostavlja utisak prepunjenog odsustva tek umrle slikarke. Zamah ove sobe je udarac. Taj nedozvoljeni udarac koji zavrti ringišpil priče.
Nisam nepripremljen ušao u atelje Ivanjicki. Spremao sam roman o Mediali, ali nekako traljavo. Sakupljanje građe o članovima Mediale se valjalo po Beogradu, lenjo prilično. Kao da nisam bio dovoljno siguran hoću li da skočim u mutljag medialni. Premišljao sam se. Potajno sam prelistavao i beleške s nečem drugom. I onda taj udarac. Motivacija da se uđe u pisanje. Motivacija? Možda pre inicijacija. Prolaz kroz vrata virtuelnog sveta koji je smrću Olje Ivanjicki izbrisan iz stvarnosti Beograda. Udarac Mediale mi je poremetio metabolizam. Opsesivno me je vezao za temu koja je landarala oko mene. Kad se približim strukturi sobe-udarca, razaznajem da su po zidovima ateljea slike Medialaca: Šejke, Glavurtića, Ljube Popovića, Dade Đurića, Toškovića… Glisando figuralne metafizike.
Dakle, ušao sam. U njihovom sam svetu. Još maglovitom, koji se vrti kao spora centrifuga, ali sam unutra. Pitanje koje stoji na vratima njihovog sveta, koje me je dočekalo kao prva autopoetička prepreka je veoma prosto, infantilno, i samim tim glupasto za nekog iskusnog. A to pitanje je glasilo: Ko ulazi? Da li u svet medialne centrifuge ulazi pisac? Neko ko hoće da piše o nekom, ja o drugom, manje-više posmatrač. Objektivan ili subjektivan nije toliko važno, koliko da ulazim u jedan svet kao stranac, koji će ga obići, poneti utiske i te utiske obraditi tako da i drugima van tog sveta približim ono što se događa iza vrata figuralne metafizike jedne beogradske atlandide. Privilegija da uđem u svet koji je nestao tražila je da odem korak dalje od fascinacije. Kada kažem korak, ne mislim na korak napred, nego na korak na dole. Zamišljam vrata u asfaltu, horizontalna vrata, kao kad se ulazi u vinski podrum, vrata od utrobe asfalta. Zahvaljujući glisando udarcu u ateljeu Ivanjicki, evo mene u Beogradu s kraja pedesetih i u šezdesetim. U sivom gradu, u džepovima sivog mantila. Umetnost margine, odbačenih. Umetnost koja se morala tražiti po budžacima urbanog. Medialno je nagoveštavalo po svom imenu da je u središtu, a bilo je na rubu grada, na đubrištu, u suterenu, napuštenom tavanu. Grupa čudaka koja glavinja kroz sive ulice grada, ostavljajući za sobom svom vremenu nevidljiv trag. O tom tragu je trebalo pisati kao o nečem što se na kratko podiglo iz ništavila i prikazalo mi se da bih ga ja preneo čitaocima. Da, pa, zar to nije normalan pristup, jedino smislen! Pisati znači stajati sa strane. Ipak, ne. Ja sam osetio da želim nešto što nije to, nešto što nije prirođeno pisanju kao postupku interpretacije.
Ono što sam pisao bilo je molba za prijem u Medialu. Hteo sam da postanem član grupe. Svesno sam žrtvovao interpretaciju jednog sveta, zarad utapanja u njega. Rizici takvog pristupa su brojni. Najpre hermetičnost. Biće to knjiga za mali krug odabranih, možda ni za koga. Jer nije most između čitaoca i atlantisa teme. Dekodiranje je moguće jedino van ustaljene šifre prepoznavanja poetičkih signala. Namera molbe za prijem u Medialu dovela je do prihvatanja poetičkog koncepta nestale grupe. Međutim, čitanje medialnog koda iz našeg vremena zahteva dodatna uputstva za uklanjanje šuma između dva perioda istorije. Ceo taj džentlmenski dogovor između čitaoca i pisca ovde je izostavljen. Pisanje Svetlarnika bilo je usmereno ka dijalogu sa temom, a ne čitaocem, odnosno kodom trenutka u kojem se tekst interpretira kao zbir vrednosnih sistema.
Gustina svetle tame u Svetlarniku je autopoetički rizik i otuda ovaj roman smatram eksperimentom koji ne želim da ponovim. Jer ne znam kuda bi me sledeći udarac odveo, da li bi me održao na sedištu ringišpila ili bi bio toliko jak da me izbaci iz korpe. Ali udarci ne telefoniraju. Niti dolaze često.