Olga Slavnikova – Intervju

Roman je živo biće

Olga Slavnikova

Ideje koje su se ranije smatrale egoističnim – zgrtanje, raskoš, skupe nekretnine – ovladale su na isti način kao što su ljudima ranije ovladavale velike ideje slobode, jednakosti, bratstva.
Doba tranzicije, doba nestabilnosti i borbi za vlast, stvara široki prostor za manipulaciju ljudima.

Razgovarao: Dragan Bogutović

Arhipelag je objavio Laku glavu, novi roman Olge Slavnikove, dobitnice nagrade Ruski Buker. Srpsko izdanje ovog romana jednog od najčitanijih i najprevođenijih ruskih pisaca u ovom trenutku pojavljuje se samo nekoliko meseci posle ruskog izdanja i jedno je od prvih izdanja Lake glave u svetu.
Maksim T. Jermakov, junak u novom romanu Olge Slavnikove, suočava se s moćnom službom bezbednosti koja od njega zahteva da u ime viših interesa izvrši samoubistvo. Tako se ovaj stručnjak za marketing, koji veruje da su mu poznati svi oblici modernih manipulacija, susreće s kafkijanskim košmarom u savremenoj Moskvi. Jermakov odlučuje da se bori s pretnjama i iskušenjima, što ga dovodi u dramatične situacije, uzbudljive preokrete i prilike u kojima dolazi do samih granica vlastitih moći.
Roman Laka glava, objavljen u odličnom prevodu Ljubinke Milinčić, ispunjen je nesvakidašnjim krimi zapletima, političarima i tajkunima, tajnim agentima i tajnim operacijama, avanturama na internetu i ljubavnim avanturama. Vrhunac romana Laka glava jeste teroristički napad u stanici metroa koji potresa Moskvu.
Pre romana Laka glava, Arhipelag je u antologijskoj ediciji Sto slovenskih romana objavio roman Olge Slavnikove 2017., za koji je autorka dobila nagradu Ruski Buker. U ovom izvrsnom ljubavnom, avanturističkom i političkom romanu Slavnikova govori o tome kako na stogodišnjicu Oktobarske revolucije, 2017. godine, u Rusiji počinje nova revolucija, u znaku istih ideologija i u identičnim uniformama koje su korišćene i pre sto godina.

Književna kritika kaže da je Laka glava prvi ruski roman u kome se glavni junak suprotstavlja službi državne bezbednosti. Šta je bio Vaš razlog da otvorite ovu delikatnu temu?
- U novom vremenu izmenilo se iskustvo ruskih građana. Ranije je suprotstavljanje vlastima bilo pasivno, jer je u ljudima postojao strah. O pasivnom suprotstavljanju službama bezbednosti pisali su mnogi, pre svega Solženjicin. Danas je stasala generacija za koju je staljinistička represija samo činjenica daleke istorije. I više od toga – ta generacija je vaspitana na otklonu od sovjetske prošlosti. U protestnim akcijama, koje danas postoje u celoj Rusiji, najviše učestvuju mladi ljudi. Posle događaja od 6. maja, kada je došlo do sukoba demonstranata s policijom, mladi se okupljaju na ulicama, šetaju u grupama, izazivaju specijalce. Oni su veseli. Ja sam htela da pokažem u mom romanu kako službe bezbednosti lome zube o sasvim običnog čoveka koji je jednostavno oslobođen od straha, ne o heroja po prirodi.

Vaš roman Laka glava opisuje savremeno rusko duštvo u tranziciji. Šta su, po Vama, najozbiljnije posledice tranzicije iz jednog sistema u drugi? Kako se te posledice mogu ublažiti?
- Tranzicija je u Rusiji počela uništavanjem ekonomije. Ključna posledica je očigledna: retki su se obogatili, a većina je pala u bedu. Kao posledica toga pojavio se novi tip ljudi koji dolazi iz nižih klasa u društvenu elitu. Ideje koje su se u ranijim kulturnim kontekstima smatrale neprihvatljivim i egoističnim – zgrtanje, raskoš, skupe nekretnine – te ideje ovladale su na isti način kao što su ljudima ranije ovladavale velike ideje slobode, jednakosti, bratstva. Ista energija, ista volja, ali usmerena isključivo na sibnočno i materijalno. U romanu Laka glava postoji takva junakinja, ona se zove Marina. Ona je mogla da u svom gradiću postane omladinski rukovodilac, a u Moskvi je postala sitna avanturistkinja. Pretvaranje raskoši u rang duhovnog bogatstva dovodi do opadanja kulture. Samo dug i strpljiv prosvetiteljski rad može da ublaži posledice te katastrofe.

Manipulacija ljudima i medijima obeležje je tranzicije u svim zemljama. Kako to objašnjavate?
- Ja često čujem reči: „Postoji samo ono što je pokazano na televiziji.“ U savremenom društvu, ne samo u zemljama u tranziciji, realnost i njeno predstavljanje zamenili su mesta: sada je primarna televizijska slika. Ljudi koji su učestvovali u sukobima 6. maja vratili su se kući i otkrili da njihovi bližnji ili uopšte ništa ne znaju, ili je njihova predstava o tom događaju veoma nejasna i bleda. Doba tranzicije, doba nestabilnosti i borbi za vlast, stvara široki prostor za manipulaciju ljudima. Kada je život stabilan, čovek je zaštićen zdravim razumom, razumevanjem šta može, a šta ne može biti. U vremenima dramatičnih promena ljudsko iskustvo je otvoreno, poput kuće, drugi mogu da uđu unutra i sve izmene. A s tačke gledišta spin doktora, cilj opravdava sredstva.

U jednom trenutku Vaš junak pokušava da spas od velikiuh izazuova nađe u ljubavi. Da li je to moguće? On ima neobično razumevanje ljubavi.
- Do jednog trenutka junak ne shvata da se zaljubio. On iskreno doživljava sebe kao pragmatičnu osobu, nesposobnu za neka visoka osećanja. Ali ljubav ulazi u njegovu dušu na mala vrata – u obliku korisne namere. Maksim misli da će iskoristiti Ljusju, pa čak i kada je zaprosi, to izgleda kao pogodba. U stvari, on će istinski shvatiti koliko je mnogo voli kada njegova žena pogine zajedno s nerođenim detetom. Ne daj bože nikome ovakvih teškoća u ljubavi.

Pisali ste dugo kritiku i za novine. Kako je to uticalo na Vas?
- Pisala sam veoma dugo za novine: pisala sam novinske tekstove i novinsku kritiku. Ostavila sam ovo zanimanje iz dva razloga: suviše mnogo energije oduzima mi projekat „Debi“, kojim rukovodim, ali i svi mediji su počeli da za literaturu daje sve manje prostora, postalo je nemoguće objavljivati analitične tekstove. Ali umeće pisanja za novine i časopise omogućili su mi da čitam i procenjujem rukopise mladih pisaca koji stižu na konkurs za nagradu „Debi“. Osim toga, ja nikada nisam napisala ništa što je platio izdavač ili autor. To mi pomaže da odbranim svoju i samo svoju tačku gledišta.

Gde i kako nalazite ideje za svoje knjige?
- Ideja za knjigu uvek dolazi neočekivano. Ona nikada nije samo životna priča. Roman je kao živo biće koje se razvija iz sjedinjenja dve ćelije. U mašti pisca treba da se spoje dva realna slučaja kako bi se razvila izmišljena priča. Nažalost, ideje dolaze češće nego što se pojavljuju knjige. Za roman su potrebne dve-tri godine, i ja sam veoma dobro svesna da će barem polovina mojih zamisli ostati izvan okvira mog zemaljskog života.

Vi ste ustanovili nagradu „Debi“ za najbolju knjigu pisca koji nije stariji od 25 godina. Koliko ta nagrada pomaže nepoznatim talentovanim piscima?
- Novčani iznos nagrade „Debi“ je milion rublja, to je oko 33 hiljade dolara. Mi svake godine raspisujemo konkurs u šest kategorija, ukupan nagradni fond je 6 miliona rublja. To je najveći nagradni fond među književnim nagradama u Rusiji. Ali stvar nije toliko u novcu. Književna nagrada je, pre svega, povod da se govori o piscu. Laureat odjednom postaje poznat. Za njega se interesuju ozbiljni književni časopisi, njemu je odjednom mnogo lakše da objavi svoju knjigu. Poslednjih godina „Debi“ prevodi dobitnike i finaliste nagrade na glavne svetske jezike, daje podršku za objavljivanje prevoda, organizuje promotivne turneje autora u Francuskoj, SAD, Nemačkoj i tako dalje. Naš cilj je da zainteresujemo velike strane izdavače i mi radimo tako da naši laureati i finalisti postanu tamo prisutni i poznati autori. Mi smo uvereni da nova talentovana ruska književnost zaslužuje da bude svetski poznata.

Vaš muž je poznati pesnik Vitalij Puhanov. Kako izgleda Vaša „književna saradnja“ u braku? Da li razmenjujete rukopise, ideje, predloge?
- Za mene je nastanak stihova velika tajna. Vitalij piše stihove kao da to čini uzgred. Zapisuje na nekakvim papirićima, ponekad ih izgubi i ne žali. Jednom je došao kući sa rukama ispisanim do lakata, jer nije imao dovoljno papira. A prozni pisac mora da mnogo radi za stolom. Ja sam po prirodi kućni tip, a Vitalij je lak i pokretljiv čovek. On mi često donosi neke priče i vesti. Često baca ideje za priču. Osim toga, on je moj prvi čitalac i urednik. Nedavno je sasekao jednu gotovo završenu priču. Njegov doprinos mojoj prozi je veliki, ali ja u njegove stihove mogu da uložim samo svoju ljubav prema njegovoj poeziji i prema njemu samom.

Kako izgleda Vaš spisateljski ritam? Da li pišete svakog dana? Da li se dugo pripremate za pisanje knjige? Da li menjate svoje rukopise?
- Nažalost, nije moguće raditi svakog dana. „Debi“ je ogroman projekat, i događa se da mesecima nemam priliku da otvorim fajl sa svojim rukopisom. Ali kada je to moguće, radim ujutru. To su najbolji, najsvežiji časovi. za novu knjigu se pripremam dok pišem prethodnu: završavam jedan roman, a drugi već hoće na svet. Rukopise prepisujem, skraćujem, sve dok ne budu završeni. Ali kada stavim poslednju tačku, to je onda kraj. Znam da ću, ako budem još nešto menjala, samo pokvariti.

Vi ste veoma uspešni i kao književni kritičar. Kako je to uticalo na Vašu književnost?
- Proza i književna kritika pišu se pomoću različitih delova mozga. Ja bih poludela kada bi kritičar u meni kontrolisao pisca. Kada pišem prozu, za mene uopšte ne postoje nikakvi kritičari. Zauzvrat, i pisac Slavnikova nikako ne utiče na kritičara Slavnikovu. Inače ja ne bih mogla da vrednujem druge vrste proze koje se veoma mnogo razlikuju od moje.

Svet je preplavljen bestselerima koji često nisu plod umetnosti. Da li su oni i u Rusiji potisnuli ozbiljnu književnost?
- Da, i kod je je kao i svuda drugde. Čitalaca ozbiljne proze ima više nego što misle izdavači i distributeri. Ali biznis je biznis, knjiga koja se bolje prodaje dobija i reklamu, kao i najbolje mesto u knjižari. Zbog toga ozbiljan pisac prosto ne može da se susretne sa desetinama hiljada svojih čitalaca. Mnogi čitaoci tako i ne znaju šta stvarno žele. Listaju, grde, jeftine krimi romane i nikada ne otvore one knjige koje bi ih istinski uzbudile.

Vi ste i uspešna poslovna žena. Da li je uspešno Vaše preduzeće za proizvodnju drvenih ramova za prozore?
- Preduzeće je uspešno, ali njime upravlja Vitalij. Ja, naravno, pomažen sa kontaktima, sa nalozima. Ali uglavnom samo trošim pare koje zarađuje moj muž.