Ratko Dangubić – Intervju

I Srbija je ostrvo od pepela

Ratko Dangubić

Ostrvo od pepela je roman o nama koji smo opstali i ostali. Naše pamćenje je iskidano kao ispreturana slova Morzeove azbuke. Istorija pokazuje da postoji bezbroj mehanizama za upravljanje pojedincima, narodima i razumevanjem stvarnosti.

Beograd, 4. januara 2014.

Razgovarala: Tamara Lakić

Posle uspeha romana Moving Day, Ratko Dangubić je nedavno u izdanju Arhipelaga objavio roman Ostrvo od pepela. U ovom romanu Dangubić pripoveda o poslednje dve decenije našeg života postavljajući važna pitanja koja zasecaju u same osnove savremenog iskustva.
Razgovaramo s piscem o nekim od tema njegovog romana i o nekim od pitanja koja se u njemu pokreću.

Kako je nastao ovaj roman metaforičnog naslova?
- Ostrvo od pepela je roman o nama koji smo opstali i ostali. Niz generacija žive ovde u suludom vremenu, bez osećanja za veru, dobrotu i nadu, izvikanu demokratiju. Ima roman posebnosti: reč je o nizu odvojenihljudskih priča koje glavni junak pokušava i ne pokušava da poveže „u jednu sumnju“. No, ne bi da govorim u njegovo ime: „On pravi svoju klinčorbu.“ Bilo je trenutaka da sam i ja stajao blizu junacima knjige i kada sam im video priče u zenicama. Onda sam shvatio da me varaju, da nastoje da njihove priče izmisle priče. Nastojim, u odgovoru, namerno da budem patetičan i cinik koliko je to i glavni junak dok gomila priču. Imam osećaj da sam se uvalio u nevolju. Pristao sam, naknadno, da govorim o onome o čemu ne treba da govorim. To je i licemerno. Valjda otuda i blago osećanje stida… Kada krenem da pravim knjigu, neka sila unosi red u moj skriveni svet. Od tada odabrana priča i ne pripada meni. I bez mojih igara roman se naslikao kao prazna matrica. Tada i nije bilo ni važno koliko ja želim da se određena stvar dogodi: „ja onda samo trošim reči“. Ko ne razume kako nastaje priča, ne razume ni njen govor. Unosim u matricu ispovesti, imena, događaje, misli, sumnje i iluzije, jezik i – roman se javlja. I onda se iznedrene stvari „otvaraju i valjaju“.

Koliko je komunizam, pored ovog danas, stvarno prisutan u romanu?
-Mi koji smo odrasli u onom vremenu potrošili smo gotovo sve iluzije i ovim što imamo ne možemo da zadovoljimo potrebu da budemo normalni i sada ranije iskustvo nema „praktičnu vrednost“. Poslednjih decenija u svetu se javila jedna sasvim druga filozofija življenja koja stvara novu vrstu ljudi. Sve menjaju: komunizam je prisutan u kapitalizmu koliko treba da unese nemir, gađenje i strah među ljude. Razne ideje i organi su godinama ostavljale trag u glavama i arhivama, i ovo negde sada mora da izbije. Danas ljudsku slobodu, borbu za opstanak i način življenja čitavih naroda ne određuju stvari koje su postojale poslednja dva veka. Tehnologija s kraja milenijuma je donela velike promene. Ona nam je stvorila privid da menjamo prirodu življenja, sebe i samu prirodu. Iluzija: u romanu je Sofija Sofija, Natalija je vetar i polustih, a Karolina i mnogi drugi su udaljeni i nepouzdani likovi. U romanu ima i valjanih reprezenata onog i ovog vremena. Komunizam kakav je iza nas, ovde ili negde drugo, pokazalo se, nije „svetla budućnost čovečanstva“, a pokazuje se da nije ni ovaj kapitalizam. „Mi smo preživeli zombiji komunizma.“ Ni ne naslućujemo gde je klica novog društva. Satrli smo ljude, istoriju, kapital, izlizalo se ruho i ordenje, reči koje se izgovaraju imaju već prizvuk apokalipse. Sada smo mi ovde u svađi i sa sobom. Otuda je, i dalje, prisutna želja kod mladih da se utekne nekuda.

Znači li to da mi nismo mi?
- Ima pisaca koje odgovor na ovo pitanje stavljaju u ravan rane metafizike. Valjda je i tu neki odgovor. Izgleda kao da smo se izborili da svako ima pravo da na događaje, na sebe i ovo oko sebe, gleda iz ličnog ugla. Ljudi imaju pravo da kažu da moramo da se suočimo s prošlošću, ma kako je nazivali. Iluzija je da je danas dato svakome pravo na svoje mišljenje. Nije komunizam nama promenio „genetski kod“, pa da sve svalimo na njega. Mi smo ovde hiljadu godina i ovde su i drugi hiljadu godina. Ko smo mi ako izgleda da nismo mi? Drobimo o komunizmu, i onda sednemo pred TV ekran i gledamo kako se ljudi ubijaju, varaju, kockaju, drogiraju i onda sebi govorimo: „To je film.“ Nije samo film. Intelektualcima ne fali „mikro mucanja“ i pljuvanja po drugima, ali se ne usuđuju da priznaju koliko su ovome doprineli „činjenjem i ne činjenjem“, a koliko je ovo neodrživo stanje iznuđeno spolja, a oni nisu umeli ili hteli da se prilagode… Svakodnevne i druge potrebe određuju kod ljudi želju da ostanu u zavičaju ili da odu tamo kuda oni odlaze odavde pun vek. Nemam odgovor na pitanje koliko potrebe, vera, obmane i beznađe doprinose upravljanju ljudima, pa i narodima. „Ispada da se ljudi ovde rađaju samo iz navike. A ne nastaju navike samo iz seksualne naslade, nego imaju ljudi i drugih potreba.“ Kada tvrdimo da je život ovde nadrealan, mi tvrdimo i da je on i komičan i tragičan. Ali komedija ne trpi glad, tragedija da. Iz sudbina likova u romanu to je vidljivo i ogoljeno. Svako ima pravo da ide gde hoće, ali svako nema pravo da dođe gde hoće.

Treba li da verujemo da je život igrokaz?
- Pristati da budeš prorok je priznanje da si i glumac i klovn. Na ovo ne pristaju ljudi okrenuti nauci i vojnim doktrinama. Tako ja razumem svaku priču, pa i ovu Ivanovu u romanu. Kod nas se tradicija, jer nama je pamćenje iskidano kao ispreturana slova Morzeove azbuke, bazira na slučajevima i mutacijama pamćenja. Mogu li dve vrste voća da rastu na jednom drvetu? Mogu, ali ispada da to naučnici, za sada, rade samo „radi zabave“… Nisam oduševljen Ivanom, glavnim likom u romanu, ali on jeste sa mnom: njega je igrokaz poneo. On misli da misli glavom. On ne krije poroke, mane, ume da i da se naljoska i da prevari sebe, da bude samo on. Tako daje pravo i onima oko njega da uteknu od u svoje priče. To je igrokaz, ali dok ne dođe do stvarnog bola i krvi. On jeste i nije ponižen u svojoj zemlji, one ovo tako i oseća. Na neki način pristaje da bude dendi, da bude iznad svega i karikatura, ali on nije gospodin. On prezire bogatstvo, a ponaša se kao bogat; samo dendi ima pravo da bude sve i niko. On bi i hteo da bude iznad svega: iznad svoje sudbine, svog dela, naroda, vere i priče.

Odakle potreba da se govori o obmanama i razočaranjima?
- To je ljudski. Polako svet klizi u neki neodređen, sasvim nepoznat, način vladanja svetom i ljudima. Ljudi su stalno varani, u najdoslovnijem smislu ove reči. Ne vredi da od toga skrećemo pogled. Nisam siguran koliko su u knjizi bavim ljudima, a koliko stvarima. Za pisca je važno poznavanje sredine u kojoj stvara, pa makar je i prezirao. Pisac ne sme sam sebe da izda, jer sve duguje snovima. Te razne Sofije, Mile, Ljiljane i Karoline postoje i ne bi bilo knjige bez njihove isprepletanosti… i njihovih nadanja i njihovog bola. One su, uz sve drugo, i nevidljivo talambasanje vremena. One žive u ovoj epohi, uprkos svemu: nevoljama i parama, tragedijama i nadanjima. Nema nigde konsenzusa oko sreće. Nije Broz kriv za sve, nije ni on crna rupa u koju se mogu survati sve naše muke.

Koliko je demokratija onda farsa?
- U Njujorku, na putu poznatih, dok je tragala za aurom slave, Ljiljanu je presrela sudbina i napravila od nje bogalja. Balerina je postala bogalj. To nije farsa, u provaliju se survala jedna nada. Mislim da je to jezivo, surova metafora. Ona nema kuda, on se navikava da traje s tim. Ona se nemilosrdno zatvara u sebe: ne podnosi više američku plastiku, koja je u svemu, a bez nje ne opstaje ni kada se vrati u Beograd. Ona nema prijatnih priča o vremenu iz nje, ona uopšte nema prijatnih priča. Ona je svesna da je njena sudbina strpljiva i nestrpljiva: ponekad joj olabavi dizgine, a onda ih pritegne. Ona je pred sobom lik iz prošlosti i lik iz sadašnjosti, a takva je, uzmimo, i Mila. Ta igra s ljudskim pravima je farsa, a sama Sofija je, sa svom svojom biografijom, farsa. Oni koji toliko insistiraju na ljudskim pravima – prisluškuju svet, otimaju ljudima naftu, pravo da budu svoji i tuđi. To je privid da postoji borba za ljudska prava i demokratiju, nema tu ni „d“ od demokratije: dovode instruktore nenasilnih revolucija koji sve pretvaraju u krvoproliće: u Egiptu, Libiji i gde ne.

Znači li to da smo svi mi u nekom kavezu?
- To mi se dopada, valjda, jesmo, ali tu je i jedna druga poruka. Danas govore kako je ceo svet postao demokratski, a nikad nije bilo manje demokratije, jer su mengele profita dovele pojedinca do toga da mu nema mrdanja. Svi smo mi u mengelama kao kakav materijal za obradu, za ceđenje. Svašta ljudi pišu o svemu, olako, daju ocene i sudove, hvale i kude: ne postoji ideja koja ima pravo na jednoznačno mišljenje. Pripadanje političkim opcijama danas donosi uslove za opstanak, i ovo je vraćanje „u posebnu vrstu plemenskih zajednica“. Jedna od prvih bajki koju naučimo je ona o čardaku ni na nebi ni na zemlji. Taj čardak je kavez, i svako ostrvo, svaka reč je kavez: kada izađeš iz jednog kaveza, nisi svestan da si u drugom. Koliko treba znanja da shvatimo da je u univerzum jedan kavez?

Pa kako pomiriti svet i svest?
- Istorija pokazuje da postoji bezbroj mehanizama za upravljanje pojedincima, narodima i razumevanjem stvarnosti. Pogledajmo: mnogi su se, navodno, sklonili nekuda zbog haosa i histerije koja ovde vlada, ali se nisu sklonili od sebe. Nisu tamo kuda su strugnuli postali bolji prema sebi i drugima, nemaju ni bolju veru „u sutra“. Postoje stvari gde ne mogu da pomognu ni Bog, ni svest, ni iluzije. Nema mnogo ljudi koje vole komunizam, ali nema više ni onih koji vole kapitalizam. I blagostanje je prinuda: pogledajte ko je, na ovaj ili onaj način, stvorio prividni socijalni mir, oni koji imaju naftu, gas, rude i berzu u rukama.

Ostajemo kod novca?
- Istorija je izgubila smisao, postala surogat sebe same, a tim putem je krenula i privreda u svetu. Uveren sam da istorija i nema nikakvu šansu da opstane, jer se od davnina nadmeće sa sobom. Ona je nakazno novorođenče koje se iznosi na balkon kao tek rođena princeza. Na jednoj strani su Kina i Indija, koje za male pare prave „hardver i softver“ za planetu, a na drugoj je trgovac koji ovo prodaje za velike pare u USA i EU. Tako se javlja debalans svega. Prelivaju se vrednosti i iznuđena je potreba da se neprekidno ratuje, pa nema razlike između Atile i vladara danas. Negde mora da se namakne da se svoja plemenska zajednica nahrani. Nema sumnje da bogate zemlje za ovo imaju prefidnije mehanizme, da se poturaju iluzije o demokratiji, ljudskim pravima i drugim pričama. Tu je ostao jedan gospodar: ona vlada od Feničana. Ne apelujem da se raspreda i misli samo o funkciji novca. Postoje odabrani umovi koji o ovome misle, opet za pare, nema tu teorija zavere, oni misle duboko – „poput Tesla o magnetnom polju“. Uostalom, iluzija je kada pisac veruje da sam sebe razume.

Volite li utopije?
- Vrednosti utopija se ispolje kada su nam najmanje potrebne. Bavimo se razorenom Jugoslavijom, a zanamerujemo da se raspao „sistem vrednosti“. Ako ista roba u Kini vredi jedan a u Americi vredi pet, dok u Evropi ne mogu da je proizvedu ni za sedam, gde smo? Onda mora da se krene sa matematičkim modelima koji peglaju utopiju: udara se na naftu, na vrednost dolara, počinje igra brojki, civilizovanih i hladnih. I tumačenja proroka su zatrovala svet. Jedni mogu da otkupe greh, drugi ni glavu; bankar za prevaru dobija bonuse u milionima. Pravo na slobodu izražavanja je sranje, važnije je pravo na valjano vrednovanje rada. To zvuču kao socijalizam ili utopija, ali zvuči bolje od prava na slobodu izražavanja. Svet je u rukama moćnih država i pojedinaca. I tu je kvaka. Ivan iz romana je među prvima udarao u bubnjeve protiv vlasti. I? Uostalom, uvek su se presude donosile „u ime države i naroda“, kako bi vlast pred narodom imala čiste ruke.

Koliko u ovom osvrtu na roman ima romana?
- Ivan pokazuje i prikazuje koliko je naivan, alav, bezobrazan, nevin i kriv, koliko je deo „elite i taloga“. Opčinjen je kako je prevaren, nisam rekao da je opsednut. On je sve oko sebe sveo na ruševine, kulise i iluzije. Natalija je i njumu igra senki, ona nije senka, ona je igra uma i potrebe da se veruje da postoji bolji svet. „Ivan ne beži odavde, jer ne voli da se vraća.“ On čeka nastavak priče. On je od sebe napravio pisca pauka koji je razapeo mrežu zadovoljstva i nezadovoljstva, pa šta uleti. „On iz muve isisa ono što mu treba.“ On je i šmeker i svedok svog i tuđeg propadanja, on se pravi da misli svojom glavom. On dozvoljava da bude obmanut i prevaren. Koliko u ovom dodatnom razmišljanju ima romana? Moram da budem ponovo cinik i patetičan: „Pa, koliko se prelilo.“

Koliko je ostrvo od pepela pomoglo da roman dobije formu?
- Uz sve drugo što je u romanu, ostrvo od pepela je i Srbija. To je zemlja kojoj prošlost pripada i ne pripada, ona je najsurovija prema sebi samoj, ona je samoj sebi zamka. Ona je ostrvo na kopnu. To je jedan neviđen fenomen. Kopno je svuda oko nje, a ona je ostrvo. Ovde ništa ne može da padne u vodu. Ona je zemlja na bilbordima, ostrvo na bilbordima, ona je i čaura svilene bube. Srbija je ovde mlitava, otupela. Tu ima groteske, apstraktnog, iluzije i fantazije. Ostrvo od pepela nije samo pojam na mapi. Srbija je postala prazan pojam, zemlja bez sadržaja, opsena. Jugoslavija se raspala na arhipelag i nisu ovde u boljoj poziciji ni ove državice koje su se ispilile; i one su ostrva sa svojim Robinzonima ili brodolomnicima. Sada nisam zaista siguran da sam napisao knjigu iz koje onaj koji sklopi korice može da krene u svakom pravcu. Srbija ostaje, kako je rekao jedan pesnik velika tajna. Njoj se ne daje šansa, ni spolja ni iznutra da bude ono što treba da bude. Ona je sada uvijena u svoju i tuđu sramotu, pa i njen čovek. Nekada smo imali prividni sjaj, sada nema ni njega. Od prošlosti smo napravili Ahilovu petu, da ima neprijatelj gde da udari. Oko Srbije nema toliko buke i galame u svetu koliko se nama čini, to se sve pravi ovde. „Osuđeni smo da budemo rođeni u jednoj zemlji, da odemo u drugu i, na kraju, da umremo u trećoj ili četvrtoj.“

Zašto se u romanu o devedesetim i prvoj deceniji ovog veka javlja KNOJ?
- Javljanje bezbednostih službi u romanu niije ni prvi, ni poslednji mehanizam za pokretanje nevolja pojedinca i naroda. Uvek je neka služba negde, ma odakle dolazila, tvrdi nosilac dela određene priče: tako je to i ovde, kada se govori o KNOJ-u. Ovde su i ranije nestajali tragovi bitisanja ljudi i hartija, i bez policije i organa.

Vaš junak Ivan sklapa priču svog gorčinom prožetog iskustva zahvaljujući diktafonu?
- Ivan se ne oseća kao apatrid. Ivan i voli i ne voli toleranciju, jer ne zna kakav je smisao toga u svetu koji ima ovakav Irak, Avganistan, Sudan, Palestinu. On nije jedinka bez domovine, junak bez imena i potrebne gorčine, on je nostalgičar po profesiji, on je i sam diktafon u koji se sve sliva. On se bori za svoje mišljenje, ali ga nema. On je pojedinac bez iluzija i veruje da mu primicanje ili odmicanje od knjige donosi slobodu. On je svestan da sebe laže i to mu prija, on zna koja je mera njegove ljudskosti. Dopada mu se da bude prevaren i svestan prevare. On dugo ima svoju igru s mapama. Kada mu se ova igra učini besmislenom, prihvata Natalijinu igru sa svilenim bubama. Ni sam ni u šta siguran, niti mi je pisanje same knjige donelo bilo kakvo zadovoljstvo.