Ratko Dangubić – Razgovor

U pitanju su ljudi

Ratko Dangubić

Izbeglice su eho svakog naroda koji nestaje ili se vraća. Moj Lazar iz je jedan od miliona onih koji veruju da je ambijent bitan za utemeljenje priče. On potiče iz jedne ne uvek, ni po svemu tipične beogradske porodice: nema sumnje da se u toj kući živelo iznad proseka. On zbog toga i sedi u svojoj kući, oronuloj kući roditelja u centru Beograda, koju napušta i ne napušta, svestan, čak i da se vrati, da u njoj nema nikoga ko može da ga sačeka raširenih ruka. Ta kuća je više od mesta gde se rađalo i umiralo, to nije napušten brod koji pluta na pučini. Nema tu važnih stvari osim Lazarevog pritajenog osećanja krivice.

12. avgusta 2013.

Razgovarala: Tamara Lakić

U Vašim romanima uvek je prisutno iskustvo izbegličkog života. Roman Moving Day ovo iskustvo smešta da sasvim savremen trenutak.
- Od patetike ne može da se utekne kad se govori o izbeglicama i ratu. Kada sam pisao roman Nemački u 100 lekcija, ljude sam gledao iz vremena koje se „valjalo“ posle Hitlerovog rata, a sasvim drugi je uzor za ljude u romanu Moving day. Subdina izbeglica me je okupirala i u romanima Kutija za muške cipele i Bela priča. Podjednako ljude ubijaju ideologija, metak i trijumf pobednika. Kada su i Nemci dve stotine godine ranije krenuli na jug, privučeni obećanjima i politikom carevina da će im dole biti bolje, niko od ideologa naseljavanja nije ni sanjao da će njihovi potomci bežati pred „nekim“ oslobodiocima 1945. Sve drugo je igra sudbine ili menjanje iluzija za iluzije, krunjenje reči s klipa istorije. Pisanje o migracijama, kako bi rekao jedan od „mudrih“ junaka u nekoj od priča, jeste delikatan posao; u pitanju su ljudi, drame i tragedije, mržnja s jedne i s druge strane. U romanu Moving Day događaji su od juče i sutra, i vide se kroz sudbinu Lazara, a u romanu Bela priča, sećanja je oglodalo vreme, pa sudbina ruskih izbeglica izgleda egzotično i trivijalno.

Ko su danas sve izbeglice?
- Izbeglice ne treba „vezivati“ za pasoše. Život izbeglice ne može da stane u pečat i tapije. Pasoš govori da ste pripadali nekome prostoru i narodu negde, ali ne govori kakva vam je sudbina. Danas se pasoš vezuje za silu ili uređen sistem, standarde EU. Ljudi iz siromašnih zemalja svoje pasoše doživljavaju kao sramne etikete. Pasoši se danas fasifikuju, nepoznati ljudi i druge fotografije zauzimaju mesta uklonjenih ljudi: mrtvaca, izbledelih, živih.

Šta danas možemo da vidimo u sudbini izbeglice? Koja je to perspektiva koju sugeriše roman Moving Day?
- Stavljajući izbeglicu pod reflektor, mi osvetljavamo jednu njegovu stranu. Stavljamo ga na policu dužnika, sumnjivog, provincijalca ili gubitnika, nesrećnika. Na jedan se način Crnjanski bavio istorijom i ljudima u Seobama. Drugo je kako danas treba da gledamo na dobrovoljne i prisilne migracije. Globalizam je učinio svoje: migracije ne samo da su poželjne, nego i obavezne, pa makar bile i prisilne. Uostalom, na tome je nastala Amerika. Mi smo narod koji je na unutrašnjoj ili, ako volite, spoljnoj granici Evrope, tako da se uvek misli da je nama dobro unutar (i izvan) zidina. Kada se gleda iz bilo koje krajnosti, pisac isključuje iluzije priče. Crnjanski je i sam deo života prisilno proveo u tuđini i mogao je te stvari da doživi, bez obzira na to da li su zabeležene u Romanu o Londonu i Seobama. Ta neodređenost između sna i stvarnosti, između vere i pragmatizma, između straha i prinude, između ljubavi i racionalnosti, između nade i straha, pravi od izbeglice nulu i sve.

Vaš junak u romanu Moving Day nalazi se u nekoj vrsti rascepa. On je moderni emigrant, ali i neko ko ima potrebu da se vrati, izbeglica, ali i neko ko ima pravo na izbor.
- Taj „rascep“ kako se sve mogu doživeti izbeglice, bez obzira na izvor prinude, nastaje u glavi pisca kada zaboravi na delovanje prirode, na njene mehanizme. Izbeglištvo je, smem da prafraziram neke misli iz romana, deo igre prirode, ona deluje direktno ili indirektno, centrirano ili difuzno. Ponekad se pitam: šta meni znači izbeglištvo? Pored bola, tuge, ubijanja, izbeglištvo ima tu prirodnu komponentu: vodi ukrštanju rasa, napretku ljudskog roda posle svih muka, ono je, sa ovim se neki neće složiti, prinuda prirode. Izvan okvira prirode ne postoji okvir u kome se može smestiti određeno „događanje“. Idući prema religijama i bogovima, treba da znamo da idemo prema prirodi. Ponavljam, na tome je nastao napredak i zločin Amerike, Brazil, Australija, dobar deo Evrope i Afrike. Naravno, tu se ne može pobeći od uzroka i posledica, od ubijanja i rađanja, otimanja i satiranja, klanjanja bogovima i parama. Priroda ima razloge zašto čini ovo što čini milionima godina, samo mi zaboravljamo kakav je oblik to imalo nekad, a kakav ima danas: ja govorim o jeresi prirode. Ona je prepustila da nam to objasne religije, ateisti i ini, i zna da nam to nikada neće objasniti. Ne smemo da potcenjujemo surovu ulogu prirode u migracijama: priroda nije dekoracija. Priroda je apartrid. Ona je i neprekidna renesansa. Za nju se može upotrebiti bezbroj epiteta: ona je kontesa i kurva. Nisam rekao humanizam, rekao sam: renesansa. Nema humanizma kod prirode. Ne iznosi uzalud Lazar na trem limun koji se održava u kući. Taj limun je postao indiferentan, podredio se prostoru u kome opstaje: Lazar i njega kotrlja kroz Moving Day. Priroda seli i ljude, kao i biljke iz saksije u saksiju. Koliko neko ili nešto pusti korenje negde, to je stvar prirode: priroda ne ume sva svoja vrata da otvori bez šuma.

Ko je Vaš junak? Šta je uzrok njegove intenzivne priče?
- Taj moj Lazar iz je jedan od miliona onih koji veruju da je ambijent bitan za utemeljenje priče. On potiče iz jedne ne uvek, ni po svemu tipične beogradske porodice: nema sumnje da se u toj kući živelo iznad proseka. On zbog toga i sedi u svojoj kući, oronuloj kući roditelja u centru Beograda, koju napušta i ne napušta, svestan, čak i da se vrati, da u njoj nema nikoga ko može da ga sačeka raširenih ruka. Ta kuća je više od mesta gde se rađalo i umiralo, to nije napušten brod koji pluta na pučini. Nema tu važnih stvari osim Lazarevog pritajenog osećanja krivice. Potpuno su različiti razlozi za odlazak ili dolazak ljudi negde i nekuda, i ne zavise samo od vremena u kome u nastali: to se sve spaja u priču, a ona je, kada se bolje pogleda, haos ili kaleidoskop čije slike zavise od toga u čijim je rukama i pred čijim očima. Uzroci nečijeg odlaska odnekud su vizija: jednom je to potraga za boljim životom, drugi put ratovi, strah i politika, treći put nešto sasvim individualno, ljubav ili strah od ponavljanja sudbine roditelja.

Vaš junak radije razmiščja u kategorijama izbeglištva nego u kategorijama emigracije. Zašto?
- Emigracija je otuđena, ona je sama po sebi negativno sećanje. Potiskuje se pokretačka snaga emigracije, osim ona u delu borbe za opstanak. Ona je plastika koja se jednokratno koristi odbacuje, reciklira, dodaju joj se aditivi i od nje prave nove stvari: emigracija je smeće iz kontejnera civilizacije.

Šta onda obeležava sudbinu emigranta ili izbeglice? Uzmimo kao upečatljiv primer Vašeg junaka Lazara.
- Emigranti nikada ne odu do kraja, nikada se ne vrate i kada se vrate. To je i Lazarova sudbina. Kod emigranata je odnos između rodnog kraja i nove otadžbine dvojak: ili nova domovina potiskuje staru ili izbeglica ostaje indiferentan. Pojam sekularnog i verskog ovde dobija druge boje, vezuje se za ugroženost naroda i jedinke. Tu se niko nikada ne oseća srećan ni kao kralj. Emigrant uvek na sebi ima žig, ponekada je to grupa pečata, nema tu idealizovanih likova. Emigranti ne pripadaju nikome, pa ni vremenu iza, ni vremenu ispred. Ne postoji takva situacija ni u novoj zemlji, gde sreća postaje zamena za sve. Emigranti sebi i drugima postavljaju pitanja na koja ne žele odgovor.

A nostalgija? Da li je to osećanje koje se može pripisati Lazaru?
- Kod Lazara nema nostalgije. Kod njega je varka se vraćanjem na familiju i uspomene neophodan uslov poimanja stvarnosti. Njemu svaki iluzionizam odgovara, ma kakvo mu ime nadenuo, jer mu omogućava da traje taj dan dok se koleba u porodičnoj kući.

Vaš junak u romanu Moving Day je Beograđanin, njegova priča je jedna moguća beogradska sudbina.
- Da, ali nemaju samo Srbi emigrante. Izlaz iz toga je nekakva spona jednog i drugog prostora u kome se trajalo i u kome se traje. Naravno, i to je iluzija. Izbeglice retko osećaju sreću. On se rasipaju na prošlosti i nelagodu, na bol i nadu. Oni se ne rasipaju na stvari koje nemaju funkciju.

Lazar u romanu Moving Day bira između Beograda i Amerike. kakav je, zapravo, izbor modernog čoveka?
- Ljudi su usađeni u krvoločni kapitalizam (postoje moja kuća i moji krediti), ljudi su okrenutu strahu od sutra, postaju robovi banaka i poslodavaca, ljudi koji svaki dan misle na strašni sud. Danas obrazovan čovek u Americi nema nikakvu prednost. Milutin u romanu Moving Day kaže da Amerika nije zasićena samo zlom, već i znanjem.

Vaš junak nije razapet samo između Beograda i emigracije, njegova priča neprestano oscilira između rekonstrukcije porodične i beogradske istorije i njegovog izmeštenog života.
- Uvek neki detalj iz prošlosti progoni emigranta (običnog i ekonomskog) kao usud. Kad govori o nekom predmetu, nekom događaju, samo je njemu jasno na šta misli i ovi detalji imaju samo za njega neku „upotrebnu vrednost“. Onaj ko se seća klavira, tanjira, svećnjaka i satova, on samo potiskuje saznanje da je u lavirintu beznađa. Slepac iz Milanove priče ima ono na šta je spiskao svoje bogatstvo: stripove, rukopise, svetsku kolekciju, ali sve to, tako je osuđen, ne vidi. Tako se zadovoljstvo imanja i nemanja, odnosno uživanje pretače u nešto drugo, u neku vrstu patnje.

Kako rekonstruisati uspomene u priči? Kako se uspostavlja mera?
- Naravno, pisac, zbog dramaturgije priče, može da uvodi sukob starih i novih simbola, Kipa slobode u Njujorku i Pobednika u Beogradu, ali to je radi priče, to nije radi života. Ne postoji razlika u glavi emigranta, postoji samo razlika na terenu. Nečiji odnos prema uspomenama je u direktnoj vezi koliko je ta uspomena podsticaj da se izvučemo iz nevolja. Ne volim kada „detalji“ zaguše priču. Treba da postoji nešto što ne dozvoljava da se korpa napuni do vrha. Pisac mora da oseti kada je krenuo da tovari reči na gomilu.

Priča u romanu Moving Day se raslojava u više paralelnih tokova, u više uporednih slika sadašnjeg i minulog života. Zašto se se opredelili za taj postupak?
- Postoji društvo kome Lazar pripada i društvo koje Lazara i ne primećuje. Kod njega postoji rascep koji on sam ne primećuje. Život je u romanu sam po sebi potka. Postoje predvidljive i sanjane stvari. Ukidanje sanjanog dovodi da sve u priči postaje okamenjeno. Od simbolike se ne može praviti život, pa ni dobra priča. Postoje neki tradicionalni pojmovi koji govore o toku priče i o linearnosti. Na drugoj strani, u svakom boljem kafeu imamo bar dva ekrana gde pratimo istovremeno „više priča“, a da ne govorim o nekim kafeima gde se vrti sve: od istorije, mode, sporta, kuvanja, do pornografije.

Šta taj umnoženi ekran govori o Lazaru koji ga priča? Zašto su njemu potrebne sve te priče i sve te priče u isti mah?
- Haos koji ima Lazar u glavi nije rezultat rada pisca, već Lazarevog umeća ili sposobnosti nesposobnosti da se ne zadrži nikada dugo na jednoj stvari. On surfuje kroz život i snove, kroz prošlost, živote i priče prijatelja. Lazar nema problema sa svojom pričom, ali ima sa sobom. On ne želi da ima harmoniju uspomena. Lazar ne osuđuje sebe da ostane, ne osuđuje sebe da ode. Njegovo kolebanje se otkriva kao slojevito samo zbog njegove nesposbnosti ili sposobnosti da sebe slaže. On se ne bavi problemima, osim kada se bavi sobom. Tako se rađaju, ali i gase nesporazumi. To su mrlje koje blede ili se šire, on nije megaloman, on ne želi da ovlada tajnama sveta.