Saša Obradović – esej

Ko je ubica?

Saša Obradović

Svi trikovi Agate Kristi u prikrivanju identiteta ubice.

Beograd, 10. januara 2022.

Da li je popularna kultura, poneta napretkom sredstava komunikacije na početku ovog veka, odnela konačnu prevagu nad duhom avangarde i klasičnim vrednostima, ili je to tako oduvek bilo, samo smo se kao pristojno (socijalistički) vaspitani poštovaoci visoke umetnosti pravili da to ne vidimo, okrećući glavu od lakih sadržaja – pitanje je o kome se može samo jalovo raspravljati; pa ipak, kao ljubitelj zanimljive priče, jednog se pitanja nikad nisam oslobodio: zašto su neke teme i neki književni postupci sami po sebi privlačniji ljudima od drugih? Zašto toliki čitaoci, na primer, pronalaze zabavu u misterijama i detektivskim pričama? Otkuda ta neiscrpna žudnja za veštinom pisca da nas prevari, to podavanje naše pažnje pripovedaču koji će da nas zavede i zbuni? Ne proizlazi li to iz primalne potrebe čoveka za čuđenjem, za divljenjem neobjašnjivom, čega je danas u svetu sve manje?
Agata 2 Bilo kako bilo, niko svoje čitaoce nije bolje varao, pa samim tim ni zabavljao, od Dame Agathe, simbola pop-kulture XX veka, prvog individualnog serijskog proizvođača romaneskne zabave i najčitanijeg pisca današnjice. Na stranu onih nekoliko ljubavnih romana koje je napisala pod pseudonimom Meri Vesterkot – Agata Kristi (1890-1976) ostavila je iza sebe 66 detektivskih romana i misterija, 165 kratkih priča i 16 dramskih tekstova. Iako se ne može reći da su joj sve knjige bile istog kvaliteta, osećam snažnu potrebu da je branim od oznake spisateljice lakog žanra. Ako se Nabokovu divite zbog izuzetnog poigravanja postupkom nepouzdanog pripovedača, znajte da je Agata taj trik uvela još 1926. godine, mnogo pre pojave ideja postmodernizma. Kao svaki izuzetan pisac, umela je da prevaziđe odrednice žanra i da se s njim ponekad poigra. Jezik joj je bio jednostavan i umetnički nepretenciozan, ali istovremeno jasan, odmeren, otmen. Pažljiv čitalac će u njenim pričama naći i mnoštvo opisa britanskog društva od kraja Prvog svetskog rata pa sve do polovine šezdesetih godina. I mada su je zvali „kraljicom zločina“, ova nežna dama je upadljivo izbegavala da opisuje scene ubistva. Njena prava titula bi trebalo da bude „kraljica zapleta“, ponekad – i beskrajnih peripetija.
Tako će i ova moja analiza, pre logička nego književna, biti posvećena onome u čemu je Agata Kristi bila najbolja – njenim zapletima, svim onim trikovima kojima je uspevala da od čitaoca što duže sakrije podatak o tome ko je ubica, tu osnovnu svrhu i ishod svog romantičarskog pripovedanja. Nadam se da bi ova analiza mogla da bude korisna svakom piscu, pa i onom koji ne drži previše do zapleta; nikad nije loše znati kako se čitalac može elegantno prevariti, zavesti na pogrešan put, pa vratiti na pravi – ako pravog puta još ima.
No, da ovaj rad ne bi ometao čitaoce u okrepljujućem razrešavanju Agatinih misterija, ne preostaje mi drugo nego da izbegavam reference na njene tekstove gde god bi opis trika koji je koristila dao i odgovor na pitanje ko je u tom delu ubica. Čitaocu ovog teksta ne preostaje, dakle, ništa drugo osim da mi veruje i ja obećavam da ga neću, poput Agate, prevariti.
Onda, kako je to Agata Kristi zaista radila? Krenimo redom…

1. Mnoštvo indicija

Možda ovo i nije neki poseban trik, već pre način na koji je Dame Agatha razvijala svoje zaplete. Tri grupe indicija (informacija i tragova) skoro uvek postoje u njenim romanima. Prva grupa upućuje na vezu između zločina i ubice. Ove informacije i tragovi uglavnom ukazuju na postojanje motiva za izvršenje zločina (zašto), kao i fizičke mogućnosti da se zločin izvede u kritično vreme (kad), na kritičnom mestu (gde), kritičnim sredstvom ili pod kritičnim okolnostima (kako). Takođe, ove informacije nam ukazuju na psihološki profil učinioca, mada je to više literarni, nego istražiteljski deo priče. Najbolji romani Agate Kristi imaju odliku da je veza između zločina i ubice sasvim jednostavna i logična.
Druga grupa predstavlja lažne informacije i tragove koje potura sam ubica ili neko ko je njemu blizak ili pak neko ko pogrešno veruje da je neko treći ubica pa pokušava da ga time zaštiti. Upravo ova druga grupa indicija dovodi do zabune – čitalac teško može da razluči koje su informacije prave, a koje lažne. Ako u tome i uspe, u pitanju je čist plod intuicije ili možda iskustva u čitanju Agatinih romana. Sve u svemu, mislim da se nikada ne treba opterećivati namerom da se ubica otkrije pre nego što je pisac zamislio da se to desi. Zato tragovima treba prići opušteno – valja čitati i uživati, sve u smeru u kom nas autorka vodi.
U Agatinim romanima često postoji i treća grupa indicija koja proces otkrivanja čini još složenijim od jednostavne selekcije na istinito i lažno. To su pravi tragovi i tačne informacije koje, međutim, ukazuju na neko drugo krivično delo ili neki drugi odnos sumnjivog morala koji se teži prikriti i koji nema neposrednog dodira sa centralnom istragom. Prikrivaju se tako ljubavne afere, finansijske malverzacije, rad za britansku obaveštajnu službu, posedovanje oružja bez dozvole, ratno dezerterstvo, narkomanija, krijumčarenje, bavljenje crnom magijom, krađa. Primera radi, na iskopini u Mesopotamiji se odigrava krađa arheloških dragocenosti, što nikakve veze nema sa ubistvom, ali čini da u određenom momentu ne možemo da razlučimo šta se to sve pred nama događa.
Agatha Christie, surrounded by some of her 80-plus crime novels.E sad, ako u romanu pored inicijalnog, postoji još jedno ili dva ubistva, usmerena na „ućutkivanje svedoka“, onda se sve što gore stoji može pomnožiti sa dva ili tri. Ovo je slučaj u 60% romana Agate Kristi, koja je veoma sklona da naknadnim zločinima stvori konfuziju u svesti čitaoca, te da pitanje motiva i mogućnosti na strani ubice ovime još više zakomplikuje. Najbolji efekat postiže kada naknadnim ubistvom eliminiše upravo onu osobu koja je do tog trenutka bila najsumnjivija da je izvršila inicijalni zločin. Treba, ipak, biti oprezan, jer sledi trik broj 2.

2. Zavaravanje čitaoca preobraćenjem ubice u žrtvu

Vrlo efektan trik, koji je u Agatinim romanima imao veći broj varijacija:

  • a) ubica režira pokušaj sopstvenog ubistva; ovo se odigrava u nekoliko romana, a ubica obično pretrpi samo lakše povrede;
  • b) ubica izvodi zločin na takav način da se stiče utisak da je došlo do zamene identiteta žrtve – svi misle da je meta bio sam ubica, a da se žrtva slučajno našla na njegovom mestu; nikakve zamene zapravo nema – ubijena je prava osoba;
  • c) posle jednog ili dva ubistva, dolazi do nestanka nekog lica; čitalac misli da je u pitanju još jedna žrtva, a u stvari se radi o ubici koji se spašava bekstvom;
  • d) u toku istrage otkriva se nova smrt; čitalac tako pomisli da je u pitanju još jedno ubistvo, a u stvari je došlo do toga da je ubica, suočen sa dokazima koje je detektiv prikupio, izvršio samoubistvo;
  • e) u seriji ubistava jedno se zapravo nije dogodilo; ta lažna žrtva je zapravo ubila sve ostale;
  • f) ubica je zaista ubijen – likvidirao ga je detektiv, ali čitaocu nije bilo odmah objašnjeno ko je to učinio.

3. Dvostruki blef

Svi dokazi ukazuju na neku osobu, ali se onda dolazi do određenog saznanja koje tu osobu oslobađa svake sumnje. Najčešće se radi o naknadnoj potvrdi alibija. To navodi čitaoca da eliminiše kritičnu osobu, a to je greška. Na kraju će se ispostaviti da je ubica ipak bila ta osoba: ili je alibi bio režiran, ili je ubica delovao u zaveri sa još nekim, pa njegov alibi postaje irelevantan.

4. Čitalac ne očekuje da bi ubica mogao da bude neko ko ima određen položaj –

  • a) u odnosu prema žrtvi, jer je s njom naročito blizak i iskreno pogođen njenom smrću;
  • b) u samom postupku istrage – na primer, policajac, ključni svedok, najbliži saradnik detektiva ili njegov klijent, lekar koji pregleda leš, lice prema kome je zločin navodno bio usmeren;
  • c) u samom postupku pripovedanja – na primer, onaj ko pripoveda ili jedan od pripovedača, ili lik koji svojim replikama dopunjuje i koriguje ono što nam kapetan Hejstings ne ispripoveda svojim rečima, ili lik prema kome je usmerena melodramska linija radnje (na primer, mladić u koga je neka devojka zaljubljena, čije emocije pratimo, nadajući se srećnom ljubavnom ishodu);
  • d) u uobičajenim društvenim odnosima – Agatin najpoznatiji slučaj ove vrste: ubica je dete.

U svakom slučaju, Agata Kristi kaže u svojoj Autobiografiji da se držala principa da ubica mora da bude osoba u koju se najmanje sumnja.

5. Čitalac obično očekuje da ubica deluje samostalno

Agatha_ChristieU detektivskom romanu uvek pokušavamo da otkrijemo ko je ubica, ali on ne mora neizostavno nastupati u jednini. Tako je prof. Erl Bargenijer pažljivo izračunao da je u 19 romana i 6 kratkih priča Agate Kristi ubistvo izvršio par, o čijem zajedničkom delovanju inače nismo ništa znali i koji nam je, štaviše, ponekad predstavljen kao par međusobno suprotstavljenih karaktera.
U jednom romanu, čije ime neću navesti, ali koji je uveliko poznat, rešenje je prevazišlo granice ovog žanra: Agata Kristi je odlučila da ubistvo zajedno izvede cela grupa osumnjičenih likova koja se okupila na kritičnom mestu. Bio je to, što bi pravnici danas rekli – udruženi zločinački poduhvat.

6. Netačno priznanje

Ponekad se i to dešava, ali ne u toku zapleta, već pred sam kraj, kao osnov peripetije. Netačno priznanje (namerno nisam kazao lažno) obično daju mentalno neuravnotežene osobe ili osobe pod jakim psihološkim pritiskom da priznaju zločin. Pritisak može dolaziti od strane istražitelja ili od strane samog ubice. U jednom romanu, osuđena žena nije pružila priznanje, ali se slabo branila pred sudom, smatrajući da je ubica njoj bliska osoba, zbog čega je praktično pristala da krivicu preuzme na sebe.

7. Prikrivanje indicija

Ne samo što ubica, kao što sam naveo pod 1, ostavlja lažne tragove i širi dezinformacije da bi zavarao detektiva, već i sama autorka na prikriven način čini to isto u odnosu prema čitaocu. Kako?

  • a) Ponekad je sve tačno što smo pročitali, samo je najbitnija informacija izostavljena. „Najpošteniji“ primeri ove vrste jesu oni kojima se radnja otvara, misterija postavlja. Tako Lavinija Fulerton iz romana Lako je ubiti govori o seriji ubistava u svom selu, ali nam ne kaže na koga sumnja. Automobil je odmah potom pregazi, pre nego što stigne do Scotland Yarda. Drugi primer je onaj kad pratimo šta radi ubica ili ulazimo u tok njegove svesti, ali nam se ne otkriva njegovo ime (Ka nultoj tački, na primer). U romanu Mačka među golubovima pratimo „ženu iz susedne sobe“ koja slučajno dolazi do važnih saznanja, ali nam nije otkriven njen identitet. Postoje, međutim, i slučajevi u kojima je prikrivena bitna informacija u zapletu iz koje bi se moglo zaključiti ko je ubica, a najpoznatiji takav „manje pošten“ odnos prema čitaocu odnosi se na prikrivanje motiva (na to ću se nadalje posebno osvrnuti).
  • b) Ponekad je bitna informacija jasno izložena, ali bez ukazivanja na njen značaj. O njenom značaju se ispravan zaključak može izvesti tek znatno kasnije, kad čitalac već zaboravi na taj detalj.
  • c) Ponekad je bitna informacija vešto skrivena u mnoštvu drugih podataka (sjajan primer predstavlja pismo iz Tužnog čempresa), a naročito glavolomni jesu spiskovi stvari, kada se među mnoštvom predmeta nalazi jedan koji je ključan za rešenje ubistva, ali čitalac ne zna koji (Smrt u oblacima, Sitafordska misterija). Drvo se najbolje sakriva u šumi.
  • d) Ponekad je čitalac naveden da prati pogrešnu pretpostavku samog detektiva. Na primer, da je ubistvo izvršio jedan od članova porodice, da bi se na kraju ispostavilo da nije – ubica je došao izvan sumnjivog kruga. Ili da postoji određen plan u redosledu ubistava, na primer, da je ubistvo osobe B izvršeno da bi se uklonio svedok ubistva osobe A. Istina je, međutim, da je ubistvo A izvršeno da bi se stvorila konfuzija i odvukla pažnja sa motiva za ubistvo B, koje je zapravo bilo osnovni cilj ubice.
  • e) A ponekad nas upravo pisac diskretno navodi da sumnjamo na pogrešnu osobu. Gledamo tako kako se detektiv muči, pa kažemo sebi: nema on pojma, ubica je… Nije. Agata Kristi je namerno ostavila tu i tamo poneku indiciju koju mi uočavamo, ali ne i detektiv u romanu, sve da bi nas još jednom zavela. Tako, na primer, neki lik zna ili sluti ko je ubica ili jednostavno ima neka saznanja o zločinu. On to ipak ne otkriva detektivu, pa nam se njegovo ponašanje pokazuje čudnim. Ili se neka osoba pojavljuje na mestima gde se to u datom trenutku ne bi očekivalo.

8. Prikrivanje motiva

Agata Kristi je bila pravi majstor da skoro svaki lik koji se pojavljuje u grupi sumnjivih snabde motivom za ubistvo. Nekada sve istim, a nekad sasvim različitim. Poznati su i slučajevi u kojima se motiv nije mogao utvrditi ni kod koga, što se uglavnom dešavalo u njenim kratkim pričama. Međutim, u ne tako malom broju romana, Agata Kristi do pred sam kraj prikriva podatke iz kojih bi se mogao nazreti pravi motiv za ubistvo (Pet prasića, Džep pun raži, Ka nultoj tački, Tragedija u tri čina, Ubistvo u Mesopotamiji, Lako je ubiti, Posle sahrane). To je još jedna okolnost zbog koje smatram da ne treba ulagati previše truda u pogađanje ko je ubica, već se treba prepustiti rukovodstvu maštovite spisateljice. Ovakav metod, s gledišta detektivskog žanra, možda nije sasvim fer prema čitaocu koji takve podatke dobija tek kad i ime ubice. Način na koji će čitalac na ovu prevaru da reaguje zavisi prvenstveno od toga koliko će da bude intrigantna ta nova priča koja nam pred sam kraj otkriva pravi motiv za ubistvo.

9. Problem identiteta

I ovde je Agata Kristi koristila različite situacije, kao što su –

  • a) ubica menja identitet da bi se neopaženo privukao žrtvi;
  • b) ubica „zauzima mesto“ žrtve, kao što je objašnjeno pod 2;
  • c) pojavljuje se zabluda u pogledu identiteta žrtve;
  • d) ne znamo pravo ime jednog od likova, koje je indikativno za otkrivanje određenog odnosa u kome je sadržan motiv za ubistvo;
  • e) znamo da se među sumnjivima nalazi psihopata ili nekadašnji kriminalac, ali ne znamo ko je to među njima (Mišolovka, Ka nultoj tački);
  • f) problem sa osobama istog ili sličnog imena,
  • g) zabluda u pogledu pola ubice – itd, itd,
  • h) sve do broša sa inicijalima osobe koja ga nosi, ali koji, viđen u ogledalu, daje odraz u kome su slova obrnula mesta, te tako predstavljaju inicijale sasvim druge osobe. Dakle, ne samo da je svako sumnjiv, već svako u određenom trenutku može postati neka druga osoba od one za koju se izdavao i za koju smo ga smatrali. I dalje pokušavate da otkrijete ko je ubica?

Ovaj trik Agate Kristi star je koliko i sama književnost i sigurno ne spada u najveće veštine njenog zanata. Osim u nekoliko slučajeva, ovakvi zaokreti su uglavnom kvarili opšti utisak romana, naročito ako je baš na takvom objašnjenju morala da počiva celokupna logička konstrukcija priče.
Konačno, u ovu grupu trikova se može dodati i neizostavno maskiranje: svedok opisuje ubicu ili neku sumnjivu ličnost, ali opis ništa ne znači jer je ta osoba bila vešto preobučena.

Sasa Obradovic Ocena dokaza

10. Paralelne akcije

U odgonetanju serije ubistava, čitalac logično očekuje da je sva ubistva izvršila ista osoba (ili više njih, ali povezanih zajedničkim kriminalnim planom). To, međutim, ne mora uvek da bude tačno. U bar dva Agatina romana dešava se da detektiv, a uz njega i čitalac, traga za ubicom, a postoje dve ubice koje deluju nezavisno jedan od drugoga, vođeni sasvim drugačijim motivima. Drugi ubica koristi situaciju koja je nastala inicijalnim ubistvom.

11. Nikad ne veruj Agati Kristi

Konačno, kada je u zreloj fazi pisanja detektivske proze iscrpela sve trikove, Agata Kristi je počela da ostavlja čitaocu sasvim jasne tragove i informacije koji logično upućuju na ubicu. Avaj! Čitalac je u međuvremenu stekao iskustvo sa njenim romanima, pa joj više ništa ne veruje i sve očekuje da ubica mora biti neko drugi, a ne onaj na koga mu zdrava pamet sve vreme ukazuje.
Svi trikovi? Pa ipak, dozvolimo da svako može dodati još ponešto ili sve ovo drugačije grupisati, već prema sopstvenoj sklonosti za klasifikaciju.

Autor je romansijer i pripovedač čiji je roman Ocena dokaza, u kome se koriste elementi krimi romana i elementi parodije detektivskog romana, nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs