Sesar Antonio Molina – Putopis

Ulica San Nikolo
(Trst)

Sesar Antonio Molina

Posmatram ovu ulicu, ulicu života: „Život nije ni ružan ni lep, ali je originalan!“

Beograd, 10. jula 2015.

„Rim me podseća na čoveka koji zarađuje za život pokazujući turistima leš svoje babe – piše Džojs, i dodaje – to je najidiotskiji prokleti grad u kojem sam živeo.” Da li je Džojs bio slep za Večni grad, za jedan od najlepših gradova na svetu? Autora Uliksa nisu zanimali spomenici ni ruševine. „Pustimo ruševine neka se raspadaju”, preporučuje nam. U njegovim delima jedva da ima opisa ili razmišljanja o mestima, zgradama, umetničkim delima. Džojs se prevashodno posvetio potrazi za svetom kao rečju. Reči nisu bile slobodne kao što je čuo da pogrešno kažu futuristi u Teatru Politeama Roseti. Trebalo je izaći i potražiti ih među ljudima a onda ih potpuno izvrnuti s naličja, doći do njihovog korena, izobličiti ih, prilagoditi ih, preći u suprotnom smeru zakopane slojeve vremena i svesti, poput svrdla koje prodire u tamu, da bi se iznova pronašla mesta rođenja, beskrajne mogućnosti asocijacija između znakova i otpada koji istorija neprestano taloži. Džojs je bio arheolog reči, arhitekta jezika, urbanista osećanja, ali nikada ga nisu zanimali gradovi, niti je želeo da ih postavi na scenu. Ulice po kojima se ja sada krećem u Rimu (odseo sam u samom istorijskom centru, u ulici Fratini broj 51, paralelnoj sa Via dela Vite u kojoj se nalazi velepno zdanje pošte), Puli ili Trstu, za Džojsa su bile samo moždane staze njegovog unutrašnjeg monologa. „Kao što se Homer ne može porediti sa ostalim pesnicima, tako se ni Rim ne može porediti s drugim gradovima”, rekao je Gete, koji je strasno voleo taj grad. Nemački pisac još dodaje: „Na svakom drugom mestu putnik može da potraži, pa čak i da nađe, nešto što mu odgovara; ali onaj kome Rim nije po volji, deluje kao sirovina u očima čoveka koji ga je istinski spoznao.” Džojs je iz Trsta došao da živi u Rimu, 1906. godine, u potrazi za boljom ekonomskom situacijom. Radio je u banci Nast-Koli i Šumaker. U proleće naredne godine već se zaputio nazad u Zvevov grad. U Rimu je živeo u blizini Via del Corso, gde su pre njega tu živeli i Gete i engleski romantičari, ali za razliku od svih njih, i od skoro celog sveta, ništa od onog što je tamo video nije ga uzbudilo niti ganulo. Čak nisam siguran da li je uopšte išta video. Rim ga je isušio u pisanju a nije mu pružio poboljšanje ekonomske situacije. Jednog dana su ga, pijanog, premlatili i ukrali mu platu. Za Džojsa, kao i za Marinetija, prošlost je bila samo otpad koji treba počistiti kako bi se izgradila budućnost lišena njenog tereta. Taj Irac je u Rimu ličio na Jevrejina, bankarskog službenika, iz romana Jedan život Itala Zveva. To delo je bilo objavljivano u nastavcima u novinama L’Indipendente nekoliko godina pre nego što će Džojs doći u Trst. Starost i Jedan život nisu naišli ni na osudu ni na pohvalu. Zvevo je sebe smatrao literarnim lešom. Irac je bio dvadesetogodišnjak, a Tršćanin je već prevalio pola veka kada su se upoznali. Gospodin Šmic (pravo prezime Zveva) je od 1902. govorio za sebe da je u potpunosti izlečen od bolesti pisanja. „Ja sam, u ovim godinama, definitivno odstranio iz svog života tu smešnu i štetnu stvar koja se zove literatura.”
Nora i Džojs stigli su u Trst 1904. godine, ali nekoliko dana kasnije već su morali opet da krenu na put ka Istri, do Pule. Tamo je vlasnik škole za strane jezike Berlic na Jadranu otvorio istureno odeljenje, pa mu je bio potreban profesor engleskog. Almidano Artifoni zvaće se Stefanov profesor italijanskog jezika u Portretu umetnika u mladosti i Uliksu. Ta zanimljiva ličnost objavila je, 1902. godine, publikaciju pod naslovom Poliglota, napisanu na italijanskom, nemačkom, engleskom, francuskom i španskom. U prekrasnom gradu Puli ostali su nepuna četiri meseca. Džojsu se Pula nije svidela, on nikada ne pominje izuzetne rimske ruševine, kao ni čarobnu prirodu. Kako je mogao biti slep za veliki rimski amfiteatar na obali mora? Kako je mogao biti slep za hramove, palate, crkve? Džojs nikada nije pomenuo ništa od toga, čak ni u prepisci sa svojim bratom, kome je do detalja objašnjavao svaki beznačajan pejzaž svakodnevnog života. Prema Trstu se isto poneo. Neurotičan, hipohondričan, šizofreničan grad, u kojem se samoubistvo negovalo kao jedna od lepih umetnosti. Smrtonosan, anksiozni grad. Dante smešta Pulu i Trst u Pakao, na obod civilizacije, „Si com’a Pola, presso del Carnaro / Ch’Italia chiude e suoi termini bagna”. „I ko što su kod Pule, blizu žala / gdje Kvarner među Italije pere” Džojsu se Trst svideo zbog drugih razloga. Zato što je bio lučki grad u njemu je postojala je Vavilonska kula jezika, rasa, religija i kultura; njegov iredentizam podsećao ga je na irski nacionalizam; i uz sve to, imao je svetske i kulturne zabave koje su ga razonodile. Preskačem ove prve, a što se tiče kulturnih zabava one su se uglavnom odnosile na teatar i operu. Džojs nije pravio razliku, njemu je sve to bilo isto: Grci, Rimljani, romanika, gotika, barok, neoklasicizam, karlisti, kao i činjenica da su tim istim ulicama nekada hodili Kazanova, Stendal, Ričard Barton ili čak Napoleon (odseo je u Palati grofa Briđida, u aprilu 1797. godine, kao zapovednik vojske Italije. Nameštaj se još može videti u ulici Poco del Mare), i njegov irski zemljak Nelson, čiju su statuu u Dablinu uništili nacionalisti.
Drugi i konačni dolazak irskog para u Trst bio je manje spektakularan i komplikovan nego prvi put. Vratili su se preko Centralne stanice i Nora je ponovo mogla na staroj Pjaci dela Stacione, današnjoj Pjaci dela Liberta, da posmatra statuu austrijske carice Elizabete. Sisi ima dugu kosu do peta kao Ana Livija Plurabel. Te dve žene (Nora i carica) sklopile su nemo saučesništvo u dugom iščekivanju prvog dolaska. Džojs je tu ostavio svoju devojku da bi potražio smeštaj, i tako nabasao na tuču između engleskih mornara koje je poželeo da smiri i razdvoji, ali je završio u policijskoj stanici u ulici San Nikolo. Ta ulica je središte i stecište književnog života u Trstu. Džojs je tu prvo odseo u jednom hotelu, a potom je živeo u raznim stanovima po rarličitim kućama; prvobitno sedište škole Berlic takođe se nalazilo u ovoj dugačkoj i tesnoj ulici, kao i grčka pravoslavna crkva i knjižara Umberto Sabo. Centralna železnička stanica i dalje ima istu fasadu i carski ulaz, ali peroni su pretrpeli drastične promene kako bi se poboljšao promet vozova. Zgrada u kojoj se 1904. godine nalazio hotel Central nema nikakve veze sa ovom zgradom koju ja sada posmatram. Ona u kojoj su Nora i Džojs proveli prvu noć ličila je na ostale zgrade u Trstu, bila je jednostavna i prepuna velikih prozora. Žil Vern opisuje arhitekturu i izgled zgrada u trgovačkim avenijama i kaže da su to „visoke kuće zakatančene kao škrinja s blagom” (u delu Matias Sandorf). Sadašnje zdanje je primer neovenecijanske arhitekture. U njenom prizemlju nalaze se dva kafea, a na spratovima kancelarije. Hotel Central, u ulici San Nikolo broj 15, podignut je tokom poslednje četvrtine XIX veka. Nova fasada palate u neogotičkom venecijanskom stilu podignuta je 1912. godine. Posle obnove pod nadzorom arhitekte Gvardiolija, sve do 1919. ovo zdanje je i dalje služilo kao hotel. Nakon ovog datuma, hotel je premešten na Pjacu dela Borsa. Šta li je pomislio Džojs kada je video da je uništeno inicijatičko mesto njegovog prisustva u tom gradu? Šta li su pomislili Nora i Džejms kada su videli da od prostora koji im je pružio utočište prve bračne noći nije ostalo ništa. Sigurno i oni nisu ništa pomislili. U to vreme živeli su u mnogim tršćanskim kućama tako da su bili pelcovani protiv nostalgije.
Trst je za Umberta Sabu nalik na etrursko groblje. Grad u kojem su grobnice kuće i na kenotafima su živi likovi njihovih usnulih žitelja. U dnu njegovih hodnika, kao na dnu jezika: smrt; na dnu smrti, opravdanost postojanja. Saba nije bio sposoban da živi (samo je pisao) ni da umre, niti da voli. Saba nije bio sposoban za banalnost: „Vređa me jedino prostota”, piše u Melanholiku. Saba je često posećivao obližnju ulicu San Lazaro gde je imao ordinaciju njegov prijatelj psihoanalitičar Edoardo Vajs. Da li se Saba lečio? Vajs je pobegao od tršćanskih prijatelja i otišao u Rim ostavljajući svog pacijenta. Vajs nije mogao biti psihoanalitičar celom jednom gradu bolesnom od melanholije. Sabi su koristile te sesije kako bi spoznao da duboko zlo u čoveku njegovog vremena – možda svih vremena – potiče od toga što više nije dete, ali želi da se ponaša kao da je još dete. U ulici San Lazaro, u broju 8, jedna nedavno postavljena tabla povodom nekakve skupštine psihoanalitičara podseća na ovog begunca.
Katolici, pravoslavci, Jevreji, Jermeni, protestanti, luteranci, anglikanci i metodisti bile su verske konfesije najprisutnije u Džojsovo vreme u Trstu. Mnoge od njih – kao pravoslavna ili judaistička – i dalje postoje u ovom gradu. Religozni, lingivistički, rasni, kulturni i nacionalni pluralitet. Na kraju su u većini slučajeva svi postali Tršćani ili proitalijanski nastrojeni. Edikt o verskoj toleranciji među hrišćanskim verama iz 1781. dopustio je naseljavanje Grka, Jevreja i drugih stranih zajednica posvećenih uglavnom trgovini. Ovaj zakon je takođe zaštitio slobodu obreda. Broj grčkih imigranata povećan je tokom XVIII veka, naročito tokom rata za nezavisnost protiv Turske (od 1821. do 1829). Grci su bili toliko moćna zajednica da su čak imali i novine na grčkom, Nèa Imèra, Novi dan. Džojs je govorio savremeni grčki jezik, poznavao je mnoge trgovce i ponavljao da mu oni donose sreću. Aristokratskim porodicama helenskog porekla pripadali su i grof Sordina i baron Rali. Prvi je bio poreklom s Krfa, i obojica su se bavili poslovima vezanim za pomorstvo i osiguranja. Sordina se veoma zanimao za kulturu i sport. I jedan i drugi bili su Džojsovi učenici. Grof Frančesko Sordina spadao je među najbolje đake koji su pohađali tečaj irskog jezika u školi Berlic. On mu je doveo još neke imućne đake na tečaj engleskog, a onda, 1915. godine, uspeo je da nabavi propusnicu za porodicu Džojs zahvaljujući kojoj su mogli da izađu iz Trsta i zapute se u Švajcarsku. Grof je živeo u palati koja je sačuvana u ulici Umberta Sabe, broj 6 (odnosno, u ulici Barijera Vekija, broj 2, kako se nekad zvala).
Pravoslavne crkve (srpska i grčka) održavale su zajednički obred sve do prve polovine XIX veka. Onda su se razdvojile. Srbi su podigli neovizantijsku crkvu Svetog Spiridona, u blizini Velikog kanala, dok su Grci sagradili crkvu Sveti Nikola u istoimenoj ulici. Srpska zajednica je tu nastanjena od XVIII veka. Crkva Svetog Spiridona podignuta je polovinom XIX veka. Arhitekta Karlo Mačakini projektovao ju je na ostacima prethodne crkve koju su koristili i Srbi i Grci. Crkva Svetog Nikole završena je kasnije. Hram Svetog Spiridona je mnogo veći i prostraniji. Ukrašen je velikim zlatnim mozaicima. Crkva Svetog Nikole je manja i intimnija. Obe su podjednako raskošne, jer su pune ikona, slika, velikih svećnjaka i vitraža kroz koje prodire dnevna svetlost od koje blista zlatni hleb. U srpskoj crkvi Bog je iznad čoveka, dok se u Svetom Nikoli čini da čovek ulazi i postavlja u istom zabatu kao i božanstvo. Džojs je tu prisustvovao službama, očaran obredom. U Fineganovom bdenju Džimi je posetilac kapela. Priča „Sestre” pala mu je na pamet u grčkoj crkvi, dok je prisustvovao službi. U jednom pismu napisao je Stanislausu da je grčka služba neobična, i do detalja mu opisivao kretnje sveštenika. U Uliksu se prepliću pravoslavlje i katolicizam. Uprkos žučnim kritikama upućenim rimskom sveštenstvu, Džojs je posećivao katoličke crkve i voleo je da učestvuje u procesijama na Veliku nedelju, baš kao i njegov junak, Leopold Blum, koji je uz to još uživao i u sahranama. Jedan drugi junak iz romana Uliks, Bak Maligan, bio je lažni sveštenik, posvećen parodiranju obe religije. Slavnog romanopisca stalno je kopkalo pitanje pričešća i Svetog Trojstva.
Ulica San Nikolo spušta se od Danteove ulice, preseca ulice Spiridione, Rimsku, Kasa di Risparmio i završava na Rivi treći novembar. Tu se, naspram mora, nalazi grčka pravoslavna crkva. Mateo Perč je izradio fasadu pridržavajući se neoklasicističkih kanona, koji se ni malo ne podudaraju s baroknim stilom, a naročito ne s vizantijskim stilom u njenoj unutrašnjosti. Na njoj se nalaze jonski stubovi, a iznad svakog od njih zabat i zvonik sa strane. Prolazim kroz neupadljiv trem i, otvarajući velika drvena vrata, ulazim u hram. Podne je pa svetlosti, iako je januar, ima u izobilju. Veliki svećnjaci, lampe, sve je pogašeno, sem nekoliko sveća koje dogorevaju. Ostavljam nekoliko evra u posudu za priloge i palim nove, duge i tanke sveće koje će brzo izgoreti. Zatim sedam na klupu u prvom redu s desne strane; preko puta su druge klupe. Prostor između njih još više je ispunjen svetošću. Postojeća tišina me krepi a zlatna svetlost budi iskren osećaj spokoja. Da li je tako u raju? Nije li ovo možda njegovo predvorje? Ovde se Bura zaustavlja, ovde Široko ne prodire. Ovde se čovek nalazi u nigdini, zaustavljen u bezvremenom prostoru. Sveće su nalik na peščani sat ili klepsidru. Oopčinjen ih posmatram, prizivajući u sećanje one za koje je svaka posebno namenjena. Odjednom shvatam da nedostaje moja. Ustajem i uzimam jednu veću, deblju, ukrašenu purpurnim slovima. I ona počinje da gori u Svetom Nikoli. Hoće li me neki stih spasiti? Kada je prešao četrdesetu, Žil Renar je zabeležio u svom dnevniku: „Imam manje talenta, novca, zdravlja, čitalaca, prijatelja, ali sam spokojniji”. Samilost prema sebi? Jedna misao proleće okrznuvši zemlju dok prislanjam leđa uz uspravan i tvrd naslon: „Živeti kao da smrt ne postoji; a, kad joj kucne čas da dođe, nek se pojavi brzo i iznenada, kao da nije tu ni bila”. Čuvaj nas sveti Nikola. Ništa se loše ne može desiti dok plamte voštanice. Marko Aurelije, ili sama samilost u njegovom obličju, ostavio je za sobom jedan dobar savet, zapisan negde, u nekim drugim ne tako dalekim zemljama: „Živi kao putnik u prolazu”. U crkvi Svetog Nikole odmaram se od putovanja koje se zove život. Malo je mesta kao što je ovo. Mogu li ovde osećati čežnju za bilo čim? Heimweh, zapisao je Novalis, „žudnja da svuda osećamo da smo u svom domu”, žudnja da se prepoznamo u „biću-drugom”. Umor i zasićenje bude u nama pojam o vremenu, razigranost ga odstranjuje od nas. To je dokaz da je naše postojanje srećnije što ga manje osećamo. Ali to postojanje je teško isto onoliko, ako ne i više, koliko i naše vlastito telo. Očajnički teško. Kao telo Hristovo koje je naslikao Ribera u kartuzijanskom manastiru u Napulju. „Dok smo mladi, mislimo da život nema kraja pa se rasipnički odnosimo prema vremenu. Kako starimo postajemo sve štedljiviji. Jer u zrelom dobu, svaki dan života što protiče čini da se osećamo poput osuđenika koga svaki korak sve više približava gubilištu”, veoma dobro kaže Šopenhauer. U Svetom Nikoli sam zaboravio na vreme. Ne postoji ništa više, samo tišina, duboka šuma. I to Ništa je danas ovde, preda mnom, i silno žudi da opet vidi svoj dom. Ali, da li je moj dom ona kuća iz koje sam izašao? Bog je ova duboka i blistava tama! I dalje sedim u hramu Svetog Nikole. Niko nije ušao, niko nije došao da me potraži, niko nije prijavio moj nestanak. Ovde bih večno ostati, kao Avram, uobličavajući duše ili, još bolje, čekajući da ponovo uobliči moju.
Opet izlazim u život i vraćam se ulici San Nikolo. Primećujem da je tesna, veoma dugačka, gotovo pusta oivičena poluumornim zgradama. Ulice tršćanskog donjeg grada su sablasne. Mnoge zgrade su prazne, napuštene, još više usamljene od prolaznika poput mene. Ova ulica je osuđena na samoću, ko zađe u nju udaljava se od publike, od sveta. Viktor Igo je kazao da je za postojanje veličanstvenog pesnika neophodno i postojanje veličanstvene publike. Gde je ona? Džojs, Saba, Zvevo i mnogi, mnogi drugi udaljili su se od nje, ili su bili udaljeni. Posmatram ovu ulicu, ulicu života: „La vita non è nè brutta nè bella, / ma è originale!”
Potpuno se slažem, dragi moj Zeno.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović
Odlomak iz knjige Sesara Antonija Moline Gradovi u kojima umine bol, Arhipelag, 2012.