Sesar Antonio Molina – Reportaža

Od majstora do majstora

Sesar Antonio Molina

Srpski šnajder koji sanja da upozna Amansija Ortegu. Radomir Ranković, koji živi u malom mestu na severoistoku Srbije, počeo je da radi kao šegrt veoma mlad, isto kao i osnivač Inditexa, kome se divi i priznaje da sanja da ga vidi uživo.

Beograd, 25. aprila 2016.

Šetam kroz Veliko Gradište (malo mesto na severoistoku Srbije, između Rumunije i Bugarske, na obali Dunava) kao da šetam po svojoj kući. Oštar zvuk me trže kao iz sna, a bicikl samo što me nije pregazio. Tako sam sporo hodao da sam, u stvari, ja omeo bicikl i biciklistu za koga sam se bez razloga zabrinuo. Umesto izvinjenja, počinje naše upoznavanje. On je Radomir Ranković, iako ga mnogi u Velikom Gradištu zovu Radovan, Rade ili čak majstor Rade. Ja preuzimam, uz njegovu dozvolu, ovo poslednje zvanje. On se smeši s velikim zadovoljstvom. Za početak, vidim da je dobro. Majstor Rade je rođen u malom srpskom selu po imenu Požeženo. Tamo su se proizvodile metle. Ironično pitam majstora da li su ga naučili da leti na metli. On se nasmeši, privuče sebi bicikl i kaže mi da nisu i da u Požeženu nije bilo više veštica nego ma gde drugo. I ovo selo je, kao i Veliko Gradište, na obali Dunava, preko puta Rumunije. Majstor Rade mi kaže da je rođen 1937. godine, iako se ne zna baš tačan datum zbog julijanskog kalendara pravoslavne crkve. Kao da je to sada važno! Majstor Rade je uporan u svojoj koketeriji tako što sam sebi oduzima ili dodaje mesece. Majstor Rade, uprkos julijanskom kalendaru, i dalje je pun života i veselja.
Sin jedinac roditelja zemljoradnika, od njih je naučio da obrađuje i voli zemlju i životinje. Jedini stric koga je imao poginuo je u Drugom svetskom ratu, a Radetova baba Bela je mesecima tražila njegovo telo po ratištima gde se mladić borio. Mile, otac majstora Radeta, imao je više sreće i uspeo je da se vrati kući.
Majstor Rade i dalje ima na licu i u pokretima nešto dečije. Bio je dobar đak. Jaku volju je pokazivao svakog dana prelazeći biciklom više od dvanaest kilometara od kuće do škole i nazad. Kao predsednik omladinske zajednice u selu, vodio je i biblioteku. Za police je nabavio stotine knjiga i ništa manje čitalaca. Ali majstor Rade nije majstor zbog čitalačkih, glumačkih i mnogih drugih afiniteta vezanih za hortikulturu ili poznavanje životinja, već je to zato što je šnajder s najvećom reputacijom u ovom kraju koga zapljuskuje Dunav. Štaviše, kažem mu to nakon što sam ga slušao satima na različitim mestima u Velikom Gradištu, između ostalih, i u njegovoj kući, on je najaktivniji šnajder veteran u celoj Srbiji. Dvoumi se da li da mi to negira, ali, na moje insistiranje, kaže mudro i stoički: „Možda, možda više nema nikog u našoj profesiji da je toliko star kao što sam ja.“ Umesto reči „star“, ja kažem „veteran“, i dodajem još i „majstor“. „Nema to veze! Niko nas ne sluša“, odgovara on smejući se mom insistiranju.
Ali onda vidim da se malo rastužio. „Najstariji u Srbiji, a možda i u Španiji? Koliko godina ima Amansio Ortega?“ Majstor Rade zna da sam Španac, da sam Galisijac, da sam iz Korunje i, samim tim, da sam iz iste zemlje kao njegova dva boga: prvi je Amansio Ortega, drugi Real Madrid. „Amansio Ortega je stariji od mene, ali da nije tako, ja bih možda bio najstariji šnajder i u Španiji?“ Kad mi je to rekao, majstor Rade pogleda na drugu stranu kao da to ne pita on već neko drugi. Odugovlačim sa odgovorom jer mi je žao da ga razočaram. Konačno mu kažem da je njegov galisijski kolega malo stariji od njega, rođen je 1936. godine.

Rade Ranković 2Rade Ranković

Idol

Majstor Rade, uvek veoma diskretan, počinje da me ispituje kada je otkrio da poznajem njegovog idola i da sam s njim obišao njegovu glavnu centralu. Ništa mu ne bi pričinilo veće zadovoljstvo od rukovanja s kolegom i da s njim obiđe ono što on naziva Vatikanom (iako je pravoslavac). Prilikom tog susreta poklonio bi „velikom majstoru Ortegi“, kako ga on zove, svoj santimetar, najznačajniji predmet s kojim je živeo još od svoje četrnaeste godine, kada su ga roditelji poslali da bude šegrt jednom, u to vreme, poznatom šnajderu. Tri godine je proveo tamo s njim učeći i štedeći kako bi kupio šivaću mašinu. Godine 1954. majstor Rade je nabavio čuvenu Singericu. Toj sitnoj ušteđevini dodao je ono što je dobio od prodaje jednog bika i mnogo metli.
Uvek je bio smeo. Toliko da je počeo da radi sam. Tokom sledećih petnaest godina meštani Požežena i okoline nosili su odeću koju im je on šio. A kako se njegova fama širila, godine 1969. zaposlili su ga u tada čuvenoj jugoslovenskoj fabrici tekstila „Moda“ iz Velikog Gradišta. Za majstora Radeta to je bio prvi uspeh. U Velikom Gradištu, 1956, oženio je Slobodanku, devojku koju je imala samo šesnaest godina. On je imao devetnaest. On i dalje igra kao i tog dana. Kako bi platili tu veliku svadbu, morali su da prodaju plac. Majstor Rade je dobio dve ćerke, a i jedna i druga su dobile po dve ćerke. Sada ima i praunuku. „Uvek sam voleo da budem okružen ženama“, kaže uz osmeh. Tokom godina, da bi zaradio još više kako bi sazidao porodičnu kuću, osim odeće, sašio je hiljade đačkih ranaca, torbi i novčanika. Nikad nije postojalo radno vreme u životu majstora Radeta, ali u to doba se radilo i mnogo duže nego sada. Postao je poznat. Godine 1974. bivše kolege iz fabrike „Moda“ pozvali su ga da s njima ode u Pariz. Ni manje ni više nego u Pariz! Nije se dvoumio ni jednog trenutka. Meštani su ga časno ispratili. On je onda preuzeo odgovornost da ih ne izneveri. Majstor Rade je uvek bio skroman, ali ne toliko da potisne radnički ponos kao predstavnik svojih sugrađana.

Težak život u Parizu

Zbog svega toga, odmah je pristao na put. Krenuo je sa suprugom, a ostavio je kćeri da ih čuvaju njegovi roditelji. Smestili su se u malom potkrovlju na Jelisejskim poljima. Majstor Rade je posle napornog radnog dana u pariskom kvartu Belvil nosio posao sa sobom. Njegova žena mu je pomagala i ušivala dugmad i rajferšluse. Plaćali su ga po broju završenih odevnih predmeta pa zato nisu prestajali da rade ni on ni Slobodanka. Od prve plate majstor Rade je kupio Mitsubiši mašinu za šivenje da bi mogao da radi i u sobi od dva sa dva kvadrata. Bilo je mnogo hladno u Parizu. Kupili su tepih kako bi prekrili ledeni pod, a često su se njime pokrivali u krevetu. Pariz, životni front. Majstor Rade se s nostalgijom seća tog vremena uprkos tako velikim teškoćama. Materijalni i poslovni napredak u Parizu polako je pristizao, ali su se vratili pre predviđenog vremena zbog kćeri. Šta bi bilo da su ostali? Da li bi na kraju radio za neku važnu firmu? Da li bi sada bio poznat u Parizu?
Majstora Radeta je stvarno dirnuo topao doček njegovih meštana. Neko od njih je uspeo herojski da radi u modnoj prestonici i na neki način je i trijumfovao. Majstor Rade je ponovo počeo da radi u fabrici „Moda“, gde je radio i kao mehaničar tih šivaćih mašina koje su se od tolike upotrebe stalno kvarile. Kao što je popravljao te kvarove tada nove tehnologije, pokušavao je da to isto uradi i s ljudskim greškama: na vreme bi ih uočio i sprečavao strašne posledice. Tih godina je majstor Rade imao možda i najvažniji zadatak u životu. Kožni mantil za gospođu Jovanku Broz, suprugu maršala Josipa Broza Tita, predsednika Jugoslavije.
Za vreme razgovora (u kom nam pomaže njegova unuka Ana, koja je bila prvi menadžer prve „Zarine“ radnje u Beogradu) mnogo puta je ponovio reč savršeno. Njegov posao je uvek bio traženje savršenog. „Bilo koji posao, ma koliko da je skroman, treba da vodi traženju savršenstva“, kaže on s nesalomivim uverenjem u to. Godine 1980. majstor Rade, na veliku žalost rukovodilaca firme „Moda“, napustio je fabriku i otvorio radnju u Požeženu. Nimalo se nije promenio njegov život: posao i opet dobro urađen posao. Primao je narudžbine iz cele zemlje, ali su ga zdravstveni problemi naterali da se penzioniše 1992.
Majstor Rade u penziji? Od tada bira poslove koje želi i obavlja ih u radionici u svojoj kući u Velikom Gradištu. Obožava, na primer, da šije uniforme, pa ga policijska stanica iz Velikog Gradišta obično zaduži da sašije uniforme njihovim radnicima. Radionica majstora Radeta je, dakle, kao neko hodočašće jer svi znaju koliko je dobar, pa mu dolaze i manje imućni ljudi da im popravi iznošene pantalone ili suknje koje su davno izašle iz mode. Svima se podjednako posveti i sa istim entuzijazmom. Do ranih jutarnjih sati može se videti upaljeno svetlo kroz prozor njegove radionice i čuti muzika koju pušta njegov radio. Majstor Rade čak voli i da zapeva u pratnji jedne od njegovih šivaćih mašina. Dok na skoro sto metara od njegove kuće, veliki Dunav nastavlja tok.

Glad i rat

Ipak, ponekad majstor Rade napusti radionicu i odlazi da obiđe svoju baštu nedaleko od Velikog Gradišta. Sve što jede, bilo da je biljka ili životinja, zasadio je ili odgojio on sam svojim rukama. Majstor Rade pripada, a da to i ne zna, onom vedskom znanju koje kaže da ne treba da jedemo ništa što sami nismo posejali i požnjeli sopstvenim rukama. Isto poštuje i njegova familija kad mu dođe u goste. Upravo ih je ova zemljoradnička mudrost spasla od gladi za vreme rata. Vreme rata koje je previše čest slučaj na Balkanu tokom vekova, a posebno tokom dvadesetog veka.
Ratovi su za majstora Radeta najgore sećanje. Svi ratovi, a posebno građanski u kojima se čak i rodbina sukobljava. Žali za bivšom Jugoslavijom, njegovom pravom iskidanom domovinom. Misli da se tada bolje živelo, da je tada bilo više nade, da je to bila velika zemlja priznata u celom svetu. Ipak, tugu uvek preklapa veseljem. Seda na bicikl, završava razgovor i kreće ka kukurznom polju podsećajući me na dato obećanje da ćemo jednog dana, uskoro, u Korunji, zajedno sa Amansiom Ortegom, obići velike radionice koje on zamišlja kao da su Vatikan. „Ah! I pošaljite mi jedan loz novogodišnje lutrije. Ako dobijemo na lutriji, onda sigurno idemo u posetu.“

Prevod sa španskog: Ana Milutinović

Autor je poznati španski pisac, čije su knjige Fuga o ljubavi i Gradovi u kojima umine bol objavljene i na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga; bivši ministar kulture Španije i direktor Instituta Servantes.