Suha Umar – Esej

A da vratimo Sokolovića?

Suha Umar

Povodom turskog izdanja romana Vladislava Bajca Hamam Balkanija, objavljenog pre nekoliko meseci u izdanju kuće Abis iz Ankare, nekadašnji turski amabasador u Beogradu Suha Umar objavio je ovih dana tekst u jednom od vodećih turskih listova Džumhurijetu. Ekskluzivno donosimo prevod ovog teksta u kome Suha Umar, govoreći o romanu Vladislava Bajca, govori o nekim od ključnih izazova moderne Turske.

Sokulu Mehmet-paša ili Mehmed-paša Sokolović, a zapravo Bajica, odnosno Bajo Sokolović!
Sve je to jedan isti čovek. Bio je osmanlijski veliki vezir u doba Sulejmana Zakonodavca, sina Selima II i unuk Murata III koji je ovih dana u centru pažnje javnosti zbog televizijske serije o njemu. Bio je vezir u periodu od 1565-1579, dakle, više od sedamanest godina, iako je bilo uobičajeno da se svake godine odrubi glava jednom veziru.
Sokulu (slovenski Sokol) Mehmed-paša rođen je u selu Sokol na severu grada Višegrada, baš onog koji je opisao proslavljeni nobelovac Ivo Andrić u knjizi kojoj je tema bila Drina, i koji se nalazi u današnjim granicama entiteta Bosne i Hercegovine, Republike Srpske. Sokol, odnosno Sokolovići predstavljaju potomke Sokola ili vode poreklo iz sela Sokola. Mehmed-paša Sokolović je, da bi uravnotežio uticaj Vaseljenske patrijaršije u Carigradu i da bi ponovo osnažio Srpsku pravoslavnu crkvu, na njeno čelo postavio svog rođaka Makarija. To je bila ličnost koja je držala konce Srpske pravoslavne crkve i koja je crkvu mešala u tadašnju politiku.
Vladislav Bajac je jedan od najpoznatijih srpskih pisaca. U svom romanu Hamam Balkanija, koji je pre nekoliko meseci preveden na turski, kroz poetično pripovedanje govori nam o borbi za identitet pojedinca. S jedne strane, reč je o borbi današnjeg sveta, a s druge o borbi Mehmed-paše Sokolovića i njegovog savremenika Kodže Mimara Sinana. Podaci o Sokoloviću, reči i dela koja mu se u knjizi pripisuju, bude u čoveku neobična osećanja i misli.
Sokolović je oživeo Srpsku crkvu i time je odgovorio monasima koji su smatrali da je crkva zauzela mesto države. Rekao im je da bi crkva trebalo da gleda svoja posla, a ne da se meša u poslove države i carstva. Ovaj vezir srpskog porekla je, kao i šejhulislam Ebusad el Imadi, pretpostavio da će Osmanlijsko carstvo biti posmatrač u pogledu svojih problema u odnosima sa Evropom, kao i da će u državi izbiti sukobi između starog i novog sveta: statika-dinamika, zaslepljenost-predviđanje, pad-obnova.
Pojedini konzervativni dvorjani, veziri, uleme i drugi državni službenici smatrali su da je obrazovanje pogrešan i zamoran trud. Oni su toliko bili u zabludi da su izjavljivali da obrazovanje nije oblast nauke već religije. Zbog toga je, umesto nauke, počela da se izučava religija. I opet je Osmanlijsko carstvo počelo da zaostaje u nauci, i to u doba kada nauka doživljava svoj najveći uspon u Evropi. Iz toga je proistekao još jedan spor, jer su konzervativci počeli da se okupljaju u verskim redovima i da pod svoj uticaj stavljaju obične vernike i vojsku huškajući ih protiv nevernika na visokim položajima.
Ova verska i ideološka protivrečnost u svakom delu carstva počela je da biva veoma opasna zbog mnoštva raznih uticaja.
Kada posmatramo Sokolovića u romanu Hamam Balkanija, a imajući u vidu i današnju Tursku, čovek se zapita: – A da mi vratimo Sokolovića?