Svetski dan pozorišta

Zahtevi tržišta ili svet nade

Bret Bejli

Da li treba da se prilagođavamo dirigovanim zahtevima tržišta ili da stvaramo svet nade i saradnje otvorenog srca?

Beograd, 27. marta 2014.

Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave.
Pod krošnjama u zaseocima, na moderno opremljenim scenama svetskih metropola; u školskim dvoranama, na poljima, u hramovima; u straćarama, na trgovima, u društvenim centrima i gradskim podzemljima, sjedinjujemo se zahvaljujući prolaznim pozorišnim svetovima koje stvaramo da bismo izrazili svu našu složenost, raznolikost, ranjivost, kako u živom telu tako i u dahu i u glasu.
Okupljamo se da plačemo i da se sećamo; da se smejemo i posmatramo; da učimo, podstičemo, sanjarimo. Da se divimo dostignućima tehnologije i ovaploćujemo bogove. Da nas ostave bez daha naše mogućnosti razumevanja lepote, saosećanja i monstruoznosti. Da osetimo energiju i moć. Da slavimo bogatstvo naših kulturnih razlika i premostimo granice koje nas razdvajaju.
Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave. Ponikao iz zajednice, on nosi maske i kostime naših različitih tradicija. Pokreće naše jezike, ritmove i pokrete i otvara novi prostor među nama.
A mi, umetnici koji radimo sa ovim drevnim duhom, mi osećamo izazov da ga urežemo u naša srca, u naše ideje, u naša tela kako bismo otkrili stvarnost u svoj njenoj običnosti i blistavoj misteriji.
Ali u ovoj epohi u kojoj se toliki milioni ljudi bore za opstanak, pate pod represivnim režimima i gramzivim kapitalizmom, beže od sukoba i nevolja, u kojoj našu privatnost narušavaju tajne službe, a naše reči nadziru nametljive vlasti; u kojoj su šume uništene, vrste iskorenjene, okeani zatrovani: šta smo to mi dužni da otkrivamo?
U ovom svetu nejednakih moći gde najrazličitiji hegemonijski slojevi pokušavaju da nas ubede da su jedan narod, rasa, rod, seksualno opredeljenje, religija, ideologija, kulturni okvir superiorniji od drugih, da li je zaista održiva ideja da umetnosti treba da budu odvojene od društvenih poslova?
Da li mi, umetnici iz arena i sa scena, treba da se prilagođavamo dirigovanim zahtevima tržišta ili pak treba da iskoristimo moć koju imamo: da utremo put u srcima i pamćenju društva, da okupljamo ljude oko sebe, inspirišemo, opčinjavamo i obaveštavamo, i da stvaramo svet nade i saradnje otvorenog srca?