Veselin Marković – Strazbur

Pandemija nas gura u samoću

Veselin Marković

Karantin (1): Ceo Strazbur je premrežen stazama, vreme je savršeno, a ja ne mogu da izađem.

Beograd, 16. aprila 2020.

Ulica je pusta. Tek ponekad prođe automobil, a retki pešaci obično za sobom vuku kolica za kupovinu. Iako ih danas neću videti, znam da su i ostale strazburške ulice puste. Nebo je zagasitoplavo, a iza krovova s druge strane ulice sija sunce. Mada volim da posmatram nebo, naročito kada mi je dosadno, sada ne dižem pogled. Čitavog života mi se dešava da kinem kada naglo izađem iz senke na jako svetlo, a sada nipošto ne bih želeo da kinem, pa da me ostali ljudi u redu popreko pogledaju, pitajući se: „Da li je ovaj zarazan?“
Stojimo ispred samoposluge. Zaustavio sam se na dva metra iza poslednjeg čoveka u redu, a on stoji isto toliko udaljen od pretposlednjeg. Kada neko dođe, zauzeće takvo rastojanje iza mene. Kada jedna osoba izađe iz samoposluge, jedna osoba uđe. Sve ovo radimo bez reči i pomislim kako je ljudska rasa prilagodljiva. Hitro smo usvojili novi obrazac ponašanja kao da stari nije ni postojao. Mislim da je sposobnost da iz ličnih i kolektivnih interesa sarađujemo sa drugim ljudima, čak i kada su neznanci, bila jedan od važnih razloga što više ne lutamo po afričkim savanama kao naši preci, već stvaramo civilizacije i živimo u gradovima.
I čekamo ispred samoposluga. Dva po dva metra, stigne red i na mene. Drago mi je što puni rafovi ponovo svedoče da nema paničnog grabljenja hrane. Jedina razlika u odnosu na stara vremena jeste u tome što nekih namirnica povremeno nema (recimo, testenina, brašna ili jaja), ali i to nađem kada ponovo odem.
Vratim se kući istim putem. Još nijednom nisam sreo policajce – da ih i sretnem, ne bi imali duge cevi – ali znam da krstare gradom u automobilima i pišu kazne onima koji ne poštuju ograničenja. Smemo da odemo do radnje ili lekara, ili da nekome pomognemo ili na jednočasovnu rekreaciju blizu kuće, ali moramo da nosimo potvrdu u kojoj piše kada smo krenuli, gde živimo i kuda idemo. Na radiju upozoravaju da su se pojavili i prevaranti preobučeni u uniforme, pa prolaznicima pokušavaju da naplate kaznu na licu mesta.
Svi smo postali potencijalno smrtonosni jedni za druge. Pošto se simptomi ne pojave prvih nekoliko dana, a kod četvrtine zaraženih se ne pojave nikada, ne možemo znati da li smo negde nekoga zarazili i ubili. Za razliku od prirodnih katastrofa, sada nikome ne mogu ni da pomognem. Jedina pomoć je da se držim podalje. Kao da na svetu nije bilo dovoljno otuđenja, ova pandemija nas gura u samoću.
I ta razdvojenost zaista pomaže. Broj novozaraženih se smanjuje, ali za mnoge ljude je prekasno. Nažalost, u Francuskoj je već umrlo petnaest hiljada ljudi. Posete su zabranjene, pa su mnogi umrli sami, daleko od najbližih.
Po povratku, prebrišem alkoholom sve što sam doneo, pa sa suprugom Snežanom popijem kafu na terasi. Kao za inat, vreme je divno. Mahom je vedro i toplo, ali ne pretoplo, a večeri su sveže, i ovi dani me podsećaju na iščezlo beogradsko proleće mog detinjstva. Možda bi bolje bilo da je vreme ružno; na trgu s druge strane raskrsnice ima znatno manje ljudi i dece nego obično, ali ipak ih je više nego što bi trebalo, pa bi mogla da ih rastera kiša kad već ne može odgovornost ili bar strah od novčanih kazni.
Pored trga prolazi jedna od mnogobrojnih biciklističkih staza. Uvek sam voleo da vozim bicikl, ceo Strazbur je premrežen stazama, vreme je savršeno, a ja ne mogu da izađem.
Uđem u radnu sobu, jer završavam knjigu za sledeći sajam. Nije mi uvek lako da nađem motivaciju i da mirno radim, jer pomišljam da u svetu svakog minuta nekoliko ljudi umre od korone, a tu su i dalje sve stare nesreće: druge bolesti, rat i glad. Priroda je iskoristila ovu katastrofu: ubrzano se obnavlja od kako se najsmrtonosnija životinjska vrsta koja je ikada živela povukla u svoje pećine.
U pauzama ponekad otvorim Fejsbuk, mahom da bih se dopisivao sa prijateljima i čuo da li su zdravi. Za divno čudo, nije se razboleo niko od meni poznatih ljudi. Ali svima se život promenio. Četvoro članova jedne norveške porodice živi u tri grada i uvek se okupljaju za uskršnju večeru. Čujem da su ove godine večerali „zajedno“ tako što je svako sedeo ispred svog kompjutera i na ekranu gledao ostale; bez zagrljaja, bez mirisa hrane, ali i bez putovanja i virusa.
Kratkotrajno pogledam i takozvane postove i uvek naiđem na koronu, u rasponu od teorija zavera, koje jedino dokazuju to da pisac živi u paralelnoj realnosti, pa do dobronamernih ali obično besmislenih saveta kako ljudi da se zaštite. Pošto još nema ni vakcine, ni terapije, zasad ništa ne ubija ovaj virus (osim našeg imunog sistema). Sve što čovek treba da radi jeste da sedi kod kuće. Kada odlazi do radnje, mora da izbegava ljude i da drži ruke podalje od lica. Čim se vrati, mora da temeljno opere ruke i da potom dezinfikuje sve što je uneo u stan (uključujući mobilni telefon i ambalažu od namirnica). Onda da ponovo temeljno opere ruke. Onda da razmisli koju će knjigu da čita. I da, pritom, ne zamišlja sebe kako vozi bicikl osunčanim, pustim ulicama.

Autor je romansijer, pripovedač i esejista, autor romana Izranjanje i Mi, različiti koji su objavljeni u izdanju Arhipelaga, poslednjih godina živi u Strazburu.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

© fotografija autora: magazin Vreme