Vida Ognjenović – Esej

Svet Balkana

Vida Ognjenović

Balkan jeste reljef mojih proznih tema.

Beograd, 30. maja 2015.

Balkan jeste reljef mojih proznih tema. Ta naša zajednička kulturna regija, taj šaroliki preplet svakojakih modifikacija, od mitskih do istorijskih, jeste široko i nikad dovoljno razumljivo polje mog književnog istraživanja. Tu je tradicijska podloga moje priče, inspiracija moje jezičke igre, podneblje nedoumica, uspeha i gubitaka mojih junaka baš kao i mojih predaka i po poreklu i po peru. Na ovom brdovitom balkanskom poprištu stočara i rapsoda, sanjara i ratnika, čobana i trubadura, zanatlija i lutalica, pevača i uhoda, nevernih ljubavnika i samoubica zbog ljubavi, hrabrih kukavica i bednih heroja, zločinaca i žrtava, sve je tajna, a ponajviše javnost, jer malo ko ima poverenja u njenu očiglednu površinu. U ovom tribalistički izukrštanom, modernizovanom, melanholičnom svetu pojedinačnih uspeha i kolektivnih gubitaka koji se kasnije poriču, tu, baš tu, tražim i nalazim i svoje junake i svoje čitaoce, jer me oni najviše zanimaju.
Tražim ih zato što sam svesna činjenice da će oni najbolje raščitavati to što pišem. I zahvalna sam prevodiocima što su moje knjige prevedene na skoro sve balkanske jezike, izdavačima koji su ih objavili i kritičarima koji su o njima pisali. Na tim jezicima, verujem, moje pismo zvuči prirodnije, jer mi, balkanski narodi, delimo mitove, prenošene usmeno, pa pismeno, pa opet usmeno, pa tako redom. Delimo običaje, sitne praznoverice, lekovite reči i vradžbine kojima odagnavamo zla, delimo sentimentalne napeve, urbane legende, zablude o jednakosti, zablude o samobitnosti kojima gušimo tuđu samobitnost. Delimo mantre o sopstvenoj nepobedivosti u istoj pesmi u kojoj naričemo zbog petvekovnog ropstva. Delimo manjak smisla za egzaktnost, jer nama je lepo što je lepo i to nam je dovoljno. Ne zahtevamo da bude tačno. Samo na Balkanu nema nemogućeg, zato što je i moguće uglavnom ili nedokazivo, ili pak kratkog daha, pa nikad ne stignemo da do kraja shvatimo šta je bilo, šta jeste, a šta nije. Ovde je metafora važnija od istine, jer ako istina nije metaforična, kod nas nema mnogo šanse. Ovde se vinu daje ime nostalgične pesme T’ga za jug, jer svet pije vino da se razveseli, a nas vino rastužuje, zato ga pijemo. I sve nas istovremeno i veseli i žalosti. I naša dobra dela, i naši uspesi, i naša nevaljalstva, i naši porazi, i naša prošlost, i naša budućnost, i naši mrtvi, i naši živi. Tugom počinje, i završava se, i naše loše i naše dobro raspoloženje. Tuga je naš pojam strepnje.
Neki kažu, Balkan je karakazan u kojem se narodi stapaju. Ne bih rekla da je tako. Balkan je regija samoljubivih raznolikosti koje se međusobno dobro razumejum, mada to poriču. To sve treba opevati da bi se shvatilo. Razabrati se i snaći se nekako u tim metaforama, hiperbolama i antitezama, pa tek onda stvarima dati pravo ime. Miloš Crnjanski je pisao da „treba razumeti duboku lepotu Balkana“. Verujem da je imao na umu književnost kao jedinu moć za neprestano odgonetanje te „duboke lepote“, jer u to samo literatura može da pronikne. Nauka tu nije dovoljno moćna, jer smo za nju suviše promenljivi, suviše mnogoliki, suviše brbljivi, a opet suviše ćutljivi, suviše raspevani, a onda suviše rasplakani, tako živi, rečeni – nedorečeni, naporni i teški Balkanci.
Zato nije lako, a možda je i nemoguće biti pisac u ovom delu sveta, a ne biti balkanski pisac. Ovu balkansku nagradu smatram članskom kartom za prijem u to šaroliko i inspirativno bratstvo po dubokoj lepoti Balkana.

Reč na dodeli Međunarodne književne nagrade „Prozart“, na Festivalu „PRO-ZA Balkan“, Skoplje, 20. maja 2015.