Vilijam T. Volman – Intervju

Istorija se desila juče

Vilijam T. Volman

Jedna od stvari koje sam naučio od Kiša jeste da možete da pišete vrlo kratke paragrafe teksta koje zatim možete povezati. Kiš je majstor u tome, a ja sam taj postupak koristio u većem delu svoje proze.
Jedan od najznačajnijih pisaca Amerike Vilijam Tener Volman dobitnik je američke nagrade za knjigu 2005. godine i autor romana Centralna Evropa.
Vilijam Volman je završio Dip Springs koledž i studirao komparativnu književnost na Kornel univerzitetu koji je završio sa velikim počastima. Autor je romana Vi svetli i vaskrsli anđeli, knjige Priče duge, i serije romana pod naslovom Sedam snova: Knjiga o pejzažima Severne Amerike. Njegova monografija o nasilju, u sedam tomova, nominovana je za nagradu kritike za najbolju knjigu u 2003. godini. Volmanov novinarski rad i beletristika objavljivani su u časopisima The New Yorker, Esquire, Spin, Gear i Granta. Živi u Sakramentu, u Kaliforniji.

Razgovarala: Marina Vulićević

Vaš obimni roman Centralna Evropa posvećen je Danilu Kišu. Kako ste se zainteresovali za njega i upoznali njegovo stvaralaštvo?

Bilo je u Americi odličnih nezavisnih knjižara u kojima sam nalazio mnogo zanimljivih knjiga. Sredinom sedamdesetih postojala je Pinginova edicija “Pisci druge Evrope”. Tu su bile priče Bruna Šulca, kao i Kišova knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča. Kada sam je pročitao, pomislio sam da je to velika knjiga, mnogo sam iz nje naučio. Posle trideset godina i dalje je držim uvek u blizini, jer, toliko je vredna. Sada ponovo iščitavam Kišov Peščanik.

U ovoj knjizi prikazali ste široki raspon karaktera u vihoru Drugog svetskog rata, a jedan od njih je i ruski kompozitor Dmitrij Šostakovič. Kako ste njegovu priču uklopili u roman?

Jednom prilikom sam boravio u Španiji zbog prevoda jedne od mojih knjiga i u povratku sam na aerodromu kupio biografiju Šostakoviča. Tu sam pročitao da je njegova Sedma simfonija svirana tokom opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu. I dok je izvođenje bilo emitovano na radiju, Nemci su pucali na orkestar. Ako pažljivo poslušate muziku Šostakoviča, čućete sve o Drugom svetskom ratu, sav plač i vrisku, pucnje i metež bitaka. Ponekad je bolno slušati, ali nalikuje na čitanje knjiga Danila Kiša. Šostakovič je zaista bio neverovatna ličnost, savršen lik za ovu vrstu knjige. Bio je iskreni komunista i zaista je želeo da pomaže ljudima. Međutim, Staljin je počeo da kontroliše kreativnost umetnika i hteo je samo ona dela jednoumlja koja hvale režim. Šostakovič je napisao operu o ledi Magbet, delo koje je govorilo o ženskom pitanju u predrevolucionarnoj Rusiji. Prema mišljenju Šostakoviča, svaka pametna ili neobična žena u tim danima ostala je bez nade, kao robinja. Po mom mišljenju, to je odlična opera koja je dobijala dobre kritike. Ali, na jednom od izvođenja, Staljin je izašao pre završetka. Posle toga, Šostakovič je bio u opasnosti da bude ubijen ili poslat u logor. Njegovu sestru deportovali su u Sibir, prijatelji su morali da ga potkazuju, uhapsili su mu ljubavnicu. Apsurd je da sam Šostakovič nije bio uhapšen, jer je njegov islednik pre toga bio zatvoren. Bio bi sigurno ubijen da Nemci nisu napali. Onda je Staljinu bila potrebna kompozicija Šostakoviča koja bi narodu pomogla u borbi. Tako je napisao Sedmu simfoniju. Vremenom je postajao umorniji, ciničniji i uplašeniji, gubio je prijatelje… i, zatim je umro.

Da li Vi, kao i Kiš, posmatrate ličnost u metežu rata, istorije i vremena?

Da. Jedna od stvari koje sam naučio od Kiša jeste da možete da pišete vrlo kratke paragrafe teksta koje zatim možete povezati. Kiš je majstor u tome, a ja sam taj postupak koristio u većem delu svoje proze. Kiš je pisao kratke pasuse, koncentrisane skoro kao pesme, kroz niz poglavlja, a između bi ostajalo ono neizrečeno što bi provociralo maštu čitaoca. Neki lik ili narator povezao bi različita poglavlja.

Koliko su Vam važni fikcija, istorija i dokumentarnost?

Podjednako su važni. Dok sam kao novinar izveštavao tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, najvažnije mi je bilo da dođem do istine.

Kada ste prvi put bili ovde?

Nedugo pošto je Tito preminuo, 1981. godine. Tokom devedesetih u više navrata boravio sam u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu. U Beogradu sam intervjuisao Biljanu Plavšić, u Zagrebu sam razgovarao sa Paragom. Dva prijatelja su mi poginula u Sarajevu. Godine 1998. bio sam na Kosovu. Oduvek sam voleo Srbiju i sve zemlje bivše Jugoslavije. Međutim, iako je moje prisustvo ovde bilo kao neka vrsta provokacije, niko me nikada nije povredio. I ja sam pomalo kao Srbin. Ako Srbinu kažete da nešto ne treba da uradi, on će učiniti baš to.

Napravili ste veliku dokumentarnu monografiju o nasilju, na 3.300 strana i u sedam tomova, koja je nastajala tokom 20 godina Vašeg boravka u ratom zahvaćenim područjima u Somaliji, Kambodži, Iraku. Šta je zaključak toga?

Vi ste u Srbiji pretrpeli mnogo nasilja. Po mom mišljenju, nasilje je jedna od osnovnih ljudskih karakteristika. Oduvek ga je bilo u istim oblicima: mučenja, silovanja, porobljavanja, ubistava. To se može naći i u drevnim epohama, a verovatno će ga biti i u budućnosti. Pošto je to deo naših života, treba se zapitati kada je nasilje opravdano. Tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji Paraga i Plavšić govorili su o pravu na samoodbranu. Kako razlučiti ko je u pravu? Kada moj predsednik kaže da je napad na Irak samoodbrana, ja mislim da je on kriminalac. U ovoj monografiji Rising Up, And Rising Down težio sam da uspostavim pravila za određenje kada je nasilje opravdano, a kada nije. Ukoliko se rat vodi sa određenim razlogom, onda je opravdan, a ukoliko takav razlog ne postoji ili se promeni, onda je rat neopravdan.

Da li i razmišljate kao novinar ili kao književnik?

I jedno i drugo. Kada sam došao ovde kao novinar, nisam imao pravo da mislim ni na šta drugo osim na stvarnost. Jer, ja sam bio autsajder, Amerikanac, i bilo mi je vrlo važno da shvatim šta se zaista dešava. Slično kao u prvom ratu u Zalivu, o kojem većina Amerikanaca ne zna i ne želi ništa da sazna. Većina mojih prijatelja i suseda i ne seća se da je Srbija bila bombardovana. To je vrlo loše, jer znači da je ljude vrlo lako izmanipulisati. Sviđa mi se što u Srbiji i u drugim zemljama Balkana razgovarate sa ljudima i imate osećaj da se istorija desila upravo juče. U Americi ljudi više i ne razgovaraju o 11. septembru.

Da li će Balkan ostati rizično područje?

Zemlja je ovde relativno ravna, u središtu centralne Evrope. Ništa ne može zaustaviti vojske da ovuda prolaze. To se dešavalo toliko puta, i verovatno će se opet desiti. Izmešano je i mnogo naroda i njihovih verovanja, ali onaj jedan put kada su živeli zajedno u Jugoslaviji i nije bio tako sjajan, jer je opstajala Titova represija. Ne zna se koji će novi problem iskrsnuti posle raspada te zemlje. Možda će Vojvodina težiti da se pripoji Vojvodini. Ko to zna.

Kakav je rat u Iraku?

U Iraku je, na primer, vođen rat zbog nuklearnog naoružanja za masovno uništenje i veze Sadama Huseina sa Al Kaidom. I ispostavilo se da su oba razloga za napad lažna. U tom trenutku Amerika je trebalo da prizna grešku i pruži Iraku novac za oporavak, umesto toga, rat je nastavljen bez ikakvog razloga. To je pogrešan rat. Ono što se dešavalo tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji predsednik Buš radi u Iraku, a to je ubijanje ljudi koji nemaju oružje za masovno uništenje i ne predstavljaju opasno.

(Politika, 26. oktobra 2007)