Vladislav Bajac – Intervju

Gastronomadske priče su mi bile neophodne

Vladislav Bajac

Gastronomadske priče su me nekako razveselile, a imam utisak i da su me od ponečega i oslobodile. Možda će i čitaoce. Hrana ovde govori i o lepoti, naivnosti, sreći, ali i o teškim momentima i godinama. I o paradoksima: knjigu sam napisao ne kao neko ko ume dobro da kuva već kao neko ko ume odlično da jede i još bolje da pohvali onoga ko je hranu spremio.

Razgovarao: Mladen Vesković

U vašim delima često se postavlja pitanje identiteta, tj. spajanja različitosti koje se otkriva kao moguć cilj. Takvo šta je vrlo retko kod balkanskih pisaca. Da li se može i da li treba bežati od biografije?
- Potpuno ste u pravu. Kada sada sa distance i realne vremenske dužine bavljenja pisanjem pogledam preko svog ramena, vidim jednog upornog pisca koji se stalno, na ovaj ili onaj način, vraća pitanju identiteta. Sklon sam da pomislim kako je to postala moja opsesivna tema. Jasno je da ćemo o njoj još govoriti. No, sada valja odgovoriti na drugi deo Vašeg pitanja vezanog za čovekovu biografiju tj. na vašu asocijaciju na moj roman Bekstvo od biografije.
Dakle, najkraće rečeno: mislim da se ne može pobeći od (sopstvene) biografije, ali to ne znači da i ne treba od nje bežati. Koliko god taj pokušaj bio uzaludan, on to i nije: uzaludan je samo zato što se pobeći ne može, ali nije zaludan zato što svest o pokušaju ipak proizvodi neke dobre posledice. Naime, odbijanje – bilo ono bukvalno ili samo razmišljanje o odbijanju – drži čoveka u treningu da ostane svoj, da ne pristane na svaku koristoljubivu budalaštinu kojih je život prepun, da se uvek podseća ko je i šta želi, da ipak ne odstupi od svojih važnih životnih principa.

Vi ste apartna stvaralačka figura u savremenoj srpskoj književnosti, jer se Vaša dela ne mogu lako poetički klasifikovati i smestiti u odeljak ”postmoderna”, ”neorealizam” ili neku sličnu stilsku odrednicu. Kako bi glasilo Vaše autopoetičko određenje?
- Ovo ”apartna stvaralačka figura” rado ću shvatiti kao kompliment. Ne zato što bih da preko mere uživam u sopstvenoj originalnosti ili ”originalnosti”, već zato što ste izrekli suštinsku istinu. Naime, sada mi dajete priliku da se osvrnem na okolnosti i ne baš uobičajenu putanju koju sam imao kao autor, a samim tim i na moje viđenje sopstvenog mesta među piscima svog jezika, pa i šire od toga.
Sećam se da sam posle prerano objavljene knjige pesama, u svojoj osamnaestoj godini, odlučio da ne objavljujem više ništa dok ne budem siguran da sam – pisac. Kada je prošlo još 18 godina (dakle, još jedan tadašnji život iste dužine!), u svojoj trideset šestoj sam objavio knjigu priča Evropa na leđima bika, a godinu dana kasnije i roman Knjiga o bambusu. U međuvremenu sam radio svašta – od prevođenja poezije do uredničkih poslova u literaturi i medijima. Hoću reći, bio sam javno prisutan ali ne kao pisac. Pisao jesam, ali nisam objavljivao. A kada sam se (ponovo) pojavio, bio sam i ostao sam. Znam da sam, nekako nesvesno – bez značajnih odluka, odbio pozive kritičara, čak mlađih od mene (nekima sam pomogao da to postanu) da se priklonim ovome ili onome… ma šta to bilo. Zapravo, nisam ja bio odbojan prema njima sa razlogom, već je o tome odlučivao moj karakter: ja sam uvek bio veliki usamljenik i takav sam ostajao i tada. Uostalom, i sada. Ali, zato sam to malo i platio: ne pripadajući ničemu i nikome (manifesti, pokreti, udruženja, stranke itd.), ono što sam pisao nije baš ostavljalo zvaničnog traga u književnoj, u tzv. stručnoj javnosti. Nekako sam bio nevidljiv. Otud je bilo nemoguće i da dobijem NIN-ovu nagradu s početka 1990. godine (koju sam tada zaslužio, sada to smem da tvrdim, jednako kao i još četiri knjige, tj. pisca iz najužeg izbora te godine). Nagradu je dobila, sada je to svima jasno, jedina knjiga koja to nije zasluživala. No, bio sam naivan da shvatim da su to bile najave ratnih truba… i političkih odluka.
Od tog samog početka ostao sam po strani, kao neka čudnovata alternativa, ali po sopstvenoj pojavi, ne prevashodno po poetici ili nečemu sličnom. Dakle, nije sve onako kako izgleda. Tek sada umem pomalo da budem i otvoreniji no što treba, pa ponekad neke od novinara prekidam kada u intervjuu sa mnom počnu da izgovaraju onu rečenicu ”dobitnik ste svih važnijih nagrada…”, pa im kažem kako do sada zapravo nisam dobio skoro nijednu od tih najvažnijih nagrada. To jeste jedan od označitelja gde sam: možda to alternativno mesto zaslužujem, a možda zaista ne zaslužujem te nagrade. To ne govorim jer sam ih željan. Prosto je tako. A kako vreme ide, tako mislim da mi više i nisu neophodne. A kako bi i bile kada se i dan danas pitam jesam li uopšte dobar pisac? I to se pitam potpuno iskreno. Zato što je to suštinsko pitanje, a ne ono – da li pisanje zaslužuje priznanja. Dakle, sa nagradama se može živeti, ali boga mi, može i bez njih.
Inače, ne bih se usudio da poetički kvalifikujem sopstveno pisanje. Neka to čine drugi. Ja ću se zadržati na opisu svoje pozicije u javnosti i u odnosu na svako grupisanje: zadržaću moto koji sam koristio još kada sam organizovao seriju koncerata rok grupa beogradske alternativne scene (ABRS) početkom davnih 80-ih na Tašmajdanu, kojoj sam tada dao budistički naziv po stihu iz čuvenih Pesama prosjaka i prosjakinja: ”Usamljen se kreći kao nosorog”. Dakle, i rokerima sam poručivao da je u redu što su deo neke grupacije i pokreta, ali da je njihov osnovni kredo zasnovan na njihovoj jedinstvenosti, pojedinačnosti. Za pisce to važi oduvek i valjda će doveka.

Otkuda tako veliko interesovanje za dalekoistočne kulture u Vašim delima? Gde su razlike, a gde sličnosti u odnosu na Balkan?
- Nisam siguran koji razlog interesovanju je najvažniji. Postoji više odgovora. Jedan vučem iz porodice, tačnije od oca: on se nije bavio Dalekim istokom, ali Istokom jeste. Naime, pre Drugog svetskog rata završio je Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, što je podrazumevalo prilično dobro obrazovanje, a posle rata, ne postavši sveštenik, studirao je Slavistiku na Filologiji Beogradskog univerziteta. Tako sam rastao u domu koji je bio pun ruske, i uopšte slovenske duhovnosti i literature, a ja sam opet jezički obrazovan na zapadno-evropskim i anglo-saksonskim uzusima. Usto, rokenrol mi je bio u venama, a on nije stizao iz Rusije. Već 70-ih godina, uz puno čitanja, prevodio sam američke Bit pesnike i prozaiste koji su, kao relativno uska skupina mladih intelektualaca uticali i na kasniju sveopštu životnu poetiku hipi pokreta. Tako se, između ostalog, omasovilo interesovanje ka dalekoistočnim kulturama, njenom filozofskom i književnom nasleđu. Lično iskustvo je postalo važno i od presudnog uticaja: krenula su, u 20. veku najmasovnija, fizička, mentalna i hemijska putovanja mladih ljudi ka novim i neistraženim terenima Zemlje i Uma. Tako sam i ja stekao sopstvena, neposredna iskustva, sa kulturama Indije, Japana, Kine i drugih azijskih zemalja. U toku tog, nazovimo, metafizičkog učenja dogodilo mi se veoma čudno racionalno (!) prosvetljenje: nova saznanja samo su našla utočište u meni, kao nameštenom krevetu koji čeka snevača. To – kako sam ja zvao filozofsko uverenje (tačnije od oznake filozofija ili religija) – odjednom je steklo pripremljen i udoban, već postojeći, duhovni prostor u mom dotadašnjem saznajnom svetu. A ne zaboravimo, on se sastojao i od pravoslavlja! Dakle, ako stvari malo proširimo, veza između recimo Mahajana budizma i hrišćanstva mnogo je dublja no što se to do tada moglo i zamisliti, a kamoli znati. Kada danas te iste oblasti ljudske misli posmatram sa svim iskustvom iza sebe, mogu reći da su veze hrišćanstva, budizma, judaizma i islama neverovatno velike i suštinske. Naravno da ništa silno novo ja ovim nisam izrekao. Ali tu očiglednost valja ponavljati jer izgleda kao da ne želimo da je vidimo.
Jedno vreme bio sam sklon da se teoretski pozabavim suptilnijim sličnostima i vezama između pokatkad nedisciplinovane pravoslavne prakse, pragmatičnosti kineskog čan budizma i paradoksa japanskog zen budizma. Ideja mi se učinila preambicioznom, pa to nisam učinio. (Na fakultetu su me već videli kao budućeg profesora Srpske srednjovekovne književnosti.) Možda je tako i bolje. Na to me podstiče čudno iskustvo: naime, nemali broj monaha srpske (i ne samo srpske) pravoslavne crkve zdušni su čitači mog romana Knjiga o bambusu i, kako sami kažu, fascinirani su opisom prosedea stizanja tzv. običnog čoveka do zrelog (zen) monaha i do njegovog duhovnog prosvetljenja. I oni i ja hoćemo da kažemo kako je svuda i uvek Put do Cilja svima, u svim verama sličan, ako ne i isti. Roman je možda, zato što je kobajagi fikcija, i bolji način da se kažu čak i one inače dokazive istine. A opet, njegova forma dozvoljava večitu nedorečenost, čime ne i tvrdnju, ali lepotu svakako.
Uz sve to, dosta tekstova iz ovih oblasti sam prevodio, pa i pisao. Otud se dogodilo i da dobijem neke od nagrada u Japanu za literarnu formu koja je originalno njihova, a ne moja kultura. Imao sam sreću i da sam dobro poznavao neke izuzetne ljude i bio im sagovornik i saradnik na ”dalekoistočnim pitanjima”, recimo Čedomilu Veljačiću i Vladimiru Devideu. O Alenu Ginzbergu, Lenardu Koenu i drugima da i ne govorim. Svi su oni bili moji, zapravo, istočnjački prijatelji. (Takav beogradsko-zemunski saputnik bio je David Albahari.)
A sličnosti sa Balkanom? Pa, prvo, ponosan sam na balkansku znatiželju i potrebu da se, ne iz kompleksa, upozna daljina. (Naravno da ovde ne govorim o onima koji su zagovarali i realizovali sukobe na Balkanu). Da smo pametniji, koliko bismo bolje iskoristili upravo taj spoj vera i kultura: ne fali nam nijedna iako smo zdušno radili na tome da ih premestimo, udaljimo, ako ne i uklonimo sasvim. Hrišćanstvo u svim oblicima, islam i judaizam – tu su sve vreme. Pa čak i budizam. Malo ljudi zna da odgovori na sledeće pitanje: Gde je u Evropi izgrađen prvi budistički hram? Odgovor je: u Beogradu dvadesetih godina dvadesetog veka.

U novom vremenu i društvu u kojem se slobodno može reći i napisati sve – to što se govori i piše više nije važno, odnosno nimalo nije važnije od rezultata jučerašnje utakmice ili novinske crne hronike. Mislite li da donekle jeste pravična osveta istorije za onu književnost i književnike koji su – sasvim nepravedno – želeli da njihova dela budu platforma za razvoj država i nacija, a ne ono što književnost jedimo može da bude: umetnost reči?
- Pa, zapravo ne znam je li to osveta istorije. I da li je pravična? Vaša aluzija je potpuno jasna. Ali, neću pominjati imena i odgovoriti na vaše pitanje zato što, zapravo, s tom vrstom književnosti nikada nikakve dodirne tačke nisam imao. Ne da je nisam razumeo, jer u njoj nije bilo ničega za ne razumeti, već zato što je to za mene bio drugi kosmos. Prirodni nastavak socijalističke, realističke literature, stvarnosna proza, takođe mi nikada nije bila jasna. Nisam je čak ni prihvatao kao ”crni talas književnosti”. Mislim da sam lično imao problem sa ruralnom tematikom ili onom koja nas je podučavala kako se iz sela prelazi u grad. Sve je to bilo postrevolucionarno shvatanje umetnosti koje se kod određenih autora razvlačilo decenijama, a kod nekih još uvek. Tačno je da su neki od njih imali t(r)ajne želje da utiču i na politiku, neki od njih nam i sada tumače sopstvene živote tj. kako smo živeli dok su oni bili ili visoki političari, diplomate ili junaci u izbeglištvu. A sve zajedno, to su pokušaji da se sebi podignu spomenici za života. O njihovom shvatanju umetnosti, dakle, ovde nema mesta.

Vaš roman Hamam Balkanija upravo je objavljen na italijanskom jeziku. Pre nekoliko meseci preveden je i na nemački, pa i na turski jezik, pored ostalih balkanskih jezika. Očekujete i prevod na arapski jezik. Malo je knjiga koje su imale takvu recepciju. Kako Vi gledate na to?
- Možda je u pitanju najpre tema knjige. To pitanje identiteta vezano je za svaki kolektiv i svakog pojedinačnog čoveka. Dakle, tiče se i nacionalnog i ličnog. Drugo, paralelno preispitivanje ove teme u prošlosti i u sadašnjem vremenu u Hamamu, takođe je moglo imati uticaja (mada ima čitalaca koji, kažu, vole “samo jedno vreme radnje” u romanu). Ja bih naravno voleo da je razlog dobro napisana knjiga. Možda je “tajna” dobre recepcije u svemu tome zajedno.
No, pojavio se i jedan naknadni zaključak: roman je pre svega primarno preveden na druge jezike da bi bio elementarno razumljiv, a pošto je to obavljeno onda se videlo da ovaj roman i druge priče (da podsetim – to mu je podnaslov) zaista, suštinski komunicira sa čitaocima drugih jezika, kultura, pa i civilizacija. Izašle su kritike i izdanja na engleskom jeziku: moram da priznam kako nisam očekivao suštinsko razumevanje knjige od strane Anglo-Saksonaca. No, u tim tekstovima (autori su Amerikanci, Australijanci, Kanađani i Britanci) ne samo da se vidi potpuno razumevanje teme, već su pohvale iznad svake dobre pretpostavke. Među njima su utisci raznih vrsta ljudi počev od tzv. običnih čitalaca, preko književnih kritičara, izdavača, do predsednika Svetskog PEN-a. Uostalom, roman je u 2011. nominovan među 150 dela za Nagradu Impak Dablin (u igri su sve knjige u svetu napisane ili prevedene na engleski jezik, dakle, na hiljade). To sve, zajedno sa budućim razumevanjem onoga “što pisac hoće da kaže” od strane pomenutog arapskog sveta, ako se dogodi, zaista ohrabruje pisca. Ako bih i sopstvenom knjigom uspeo da (skromno) povežem čitalaštvo Zapada i Istoka, bio bih iskreno srećan. Zašto? Pa, zato što bih tako zaokružio ne samo moja interesovanja za zapadne i istočne (u svakom pogledu) kulture koja traju celi moj život, već zato što bih sebi dokazao da se svet u suštini dobro razume i onda kada to tako ne izgleda.

Vaša nova knjiga, zbirka pod naslovom Gastronomadske priče koncipirana je poput obeda, dakle ima predjelo, glavna jela i desert. U predjelu knjige konstatujete da kada se ogladni tokom puta, tada mora da se stane da bi se jelo, te da te “kulinarske stanice” imaju funkciju pauze. Da li je za Vas pisanje priča vid pauze između pisanja romana? I – ne manje važno – kakav je odnos između hrane i književnosti, odnosno umetnosti u celini?
- Vaše tumačenje kompozicije ove knjige je tačno. Iako je vaša aluzija na moj ritam pisanja to jest uslovnu naizmeničnost objavljivanja romana i knjiga priča pomalo doslovna, sada kada na to gledam vašim očima – mogao bih i sa tim da se složim. Naime, naravno da nikada nisam planirao da mi knjige priča budu “stanice” ili “pauze” između romana, ipak ispada da je tako. Možda to sam život i podsvest regulišu, a “ja” se ne pita. Objavio sam nekoliko knjiga priča od kojih su sve bile koncipirane kao tematske ili poetičke celine; nikada me nije zanimalo da tek tako sakupim već napisane priče u zbirku čije se jedinstvo sastoji iz zajedničkih korica čiji je jedini i najmanji sadržalac autorovo ime.
Evropa na leđima bika je knjiga priča, naslov već govori, o Starom kontinentu u rasponu od antičkog, mitskog stvaranja Evrope do modernog vremena kreiranja Evropske unije. Podmetači za snove imaju podnaslov Geopoetičke basne, knjiga Evropa ekspres ima podnaslov Roman u pričama. Sve ove knjige imaju Uvode, Predgovore, Pogovore ili Predjelo i Desert (kao poslednja do sada, Gastronomadske priče). Šta to meni govori? Ne da priče same po sebi nisu bile dovoljne pa je trebalo dodatno ih objašnjavati, već je to bila moja potreba da sve budu namenski povezane. Ali, ne tako što bih ja sada čitaocu to objašnjavao zato što nije sposoban da sam to vidi, već tako što je svaki od tih tekstova bio neka vrsta produžetka neke od priča ili same knjige. Knjiga Podmetači za snove, budući da je sastavljena od tzv. modernih basni – čak ima različita naravoučenija na kraju svake priče u svakom sledećem izdanju! Da podsetim, čak i moj poslednji objavljeni roman Hamam Balkanija ima podnaslov Roman i druge priče. To sve, zapravo, govori koliko ja volim i profesionalno cenim priču kao književni rod. Uostalom, mnogi znaju moju često upotrebljavanu sintagmu: povezati nepovezivo. Dakle, možda je u ovom slučaju reč i o sebi postavljenom nemogućem zadatku. A o književnoj igri svakako.
Inače, roman traži ne samo ozbiljan rad (svaki posao savesno shvaćen podrazumeva ozbiljan rad) već jednu posebnu dugotrajnu, a na dnevnoj bazi poštovanu, ritmiku i disciplinu. Tome, u mom slučaju, prethode obimna istraživanja, pa kada se sve to sabere, roman se ispostavlja ne samo kao završeno delo već kao jedan dugi proces i kao zaokruženi komad autorovog života. Pisanje priče nije ništa manje zahtevno, ali je njena prednost u toj dužini, tj. kratkoći ispisivanja, pa možda i doživljaja. Ali zato taj doživljaj i sva piščeva veština moraju biti na kondenzovanom i veoma visokom nivou kako bi zgusnutost i “jačina” priče nadoknadile kompleksnost pravog romana, te i stvorile zaprvo neki svoj novi mini-roman. No, naravno da između ovih žanrova nema nikakvog takmičenja: oni su toliko svoji! Doduše, mogu se nadopunjavati. Eto, roman bi zaista mogao da se hrani pričama.
Na drugi deo pitanja, kakav je odnos između hrane i književnosti i umetnosti, bojim se da ne bih umeo da vam odgovorim. Možda samo na primeru ove moje knjige konkretno. Koliko god je naslov pomalo “odvajao” od književnosti, moja želja je bila da to i dalje bude samo literatura. i nadam se da jeste. Da, u ovim pričama ima elemenata putopisa, ima dokumentarnog i slično. Ali, ni pojam hrane u ovim pričama nije nikakva zasebna celina: ona je ovde vezivno tkivo pričama i to na vrlo asimetričan način. Poneke priče, namenski, u sebi imaju samo sintagmu ili rečenicu koja se dotiče hrane, a neke su njoj potpuni posvećene. Ali, kao i kod različite dužine priča, različitih zemalja u kojima se zbivaju, tako je i ovaj elemenat samo osobenost svake ponaosob. Hrana ovde govori i o lepoti, naivnosti, sreći, ali i o teškim momentima i godinama. I o paradoksima: knjigu sam napisao ne kao neko ko ume dobro da kuva već kao neko ko ume odlično da jede i još bolje da pohvali onoga ko je hranu spremio. Ono što ih takođe povezuje jeste jedno, za mene, iznenađenje: pojava manje ili više pritajenog humora koji meni inače nije (bio) svojstven. On se čudnovato pojavljuje u spoju sa setom, a čak i u nekim tragičnim situacijama. Valjda zato što je i književnost život.
U svakom slučaju, Gastronomadske priče su mi bile neophodne: nekako su me razveselile, a imam utisak i da su me od ponečega i oslobodile. Možda će i čitaoce.