Žak Atali – Esej

Peto evropsko samoubistvo

Žak Atali

Danas je opet red na Nemačku, ona drži u ruci oružje za masovno samoubistvo najnaprednijeg kontinenta na svetu. Ako odbije da prihvati uski prolaz u vidu kupovine dospelih obveznica od strane Evropske centralne banke, zatim odricanje dela suvereniteta evropskih država, vraćanje do dva procenta evropskih PDV-a i promene ugovora koji će omogućiti bolju kontrolu labavosti jednih i sebičnosti drugih, katastrofa je neizbežna. Sve je još moguće.

Nemačka i Francuska našle su se četiri puta u jednom veku, svaki na svoj način, u prilici da, apsurdnim ili sramnim odlukama, pretvore Evropu u polje ruševina. I one su to učinile. Godine 1914. obe su bile uključene u lanac događaja koji su doveli do Prvog svetskog rata. Godine 1919. to je bila Francuska koja je donela pogrešnu odluku da zahteva da Nemačka plati troškove rata. Godine 1933. Nemačka je izabrala pogrešan put birajući Hitlera za kancelara. Godine 1936. Francuska je napravila grešku dopuštajući fireru da ponovo okupira Rur, čime je otvoren put za druge tragedije veka. U svakom od ovih trenutaka drugačije rešenje je bilo moguće i to bi učinilo 20. vek dobom izobilja.
Danas je opet red na Nemačku, ona drži u ruci oružje za masovno samoubistvo najnaprednijeg kontinenta na svetu. Ako odbije da prihvati uski prolaz u vidu kupovine dospelih obveznica od strane Evropske centralne banke, zatim odricanje dela suvereniteta evropskih država, vraćanje do dva procenta evropskih PDV-a i promene ugovora koji će omogućiti bolju kontrolu labavosti jednih i sebičnosti drugih, katastrofa je neizbežna.
Kako Berlin ne bi snosio, još jednom, odgovornost za evropsko samoubistvo, Nemačka mora da se oslobodi od tri iluzije:
1. Nemačka, koja odbija da plati za greške drugima, nema dobar skor u Uniji. Javni dug je 82% BDP, gotovo jednak francuskom dugu, deset njenih banaka, sve javne, koji obezbeđuju 20% kredita u nemačkom ne-finansijskom sektore, nalaze se u veoma rđavoj situaciji. Potrošnja energije će zavisiti od ruskog gasa, što čini 37% njenog uvoza. Nemačka demografija je katastrofalna do te mere da će 2060. biti manje Nemaca nego Francuza, a 44% nemačkog stanovništva imaće preko 65 godina u poređenju sa samo 35% u Francuskoj, tako da će otplata javnog duga Nemačke posebno teška. Konačno, nasuprot nemačkom verovanju, budućnost nemačke industrije nije toliko obećavajuća: prema nedavnom britanskom istraživanju, među 100 najinovativnijih kompanija u svetu, njih 11 su francuske, dok su samo 4 nemačke.
2. Nemačka je najveći korisnik prednosti koje daje Evropska unija, koja delimično finansira svoje ujedinjenje. Evropska unija predstavlja za Nemačku dobitak na tržištu sa udelom od oko 15 poena u okviru evrozone i omogućava joj da postane najveći izvoznik poljoprivrednih proizvoda i da regrutuje kadrove iz istočne Evrope na račun stope rasta ovih zemalja, što Francuska ne može i ne želi da radi.
3. Nemačka može sve da izgubi ako propadne evrozona, jer bi to upropastitilo njen bankarski sistem i koštalo bi, prema švajcarskim studijama, 20 do 25% nemačkog BDP u prvoj godini i 50% u svakoj godini nakon toga.
4. Nemačka pogrešno veruje da bi privremena podrška Evropske centralne banke likvidnosti banaka i evropskih država dovela do masovne inflacije, što bi upropastitilo starije stanovništvo, većinom, a ne može biti velike inflacije kada je stopa nezaposlenosti na visokom nivou i kada finansijalizacija ekonomije usporava transfer novca prema realnoj ekonomiji.
Tračak nade: dok se čitaju najnovije izjave kancelarke Merkel, kao i program njene stranke prihvaćen 15. novembra (traži pomak prema evropskom federalizmu, i sugeriše da je ona spremna da učini da Evropska centralna banka bude garant poslednjeg utočišta), čini se da je Nemačka spremna da prizna očigledno. Sada je na Francuskoj red da uzme reč. Sve je još moguće.

Prevod s francuskog: Marija Jovanović