Gojko Božović

Arhipelag sam osnovao jer sam uvek verovao u kulturnu i socijalnu odgovornost izdavača: izdavač je odgovoran prema svojim čitaocima, a ne samo prema svojim interesima. Čitaoci su prepoznali našu meru razlike. Među nagradama koje smo dobili kao izdavač ili su ih dobile knjige naših pisaca ta nam je, ipak, najvažnija. Zaokružili smo prvih pet godina. Čekaju nas nove godine posla, izazova i zadovoljstva.

Pre pet godina, 15. maja 2007, osnovan je Arhipelag.
Kada sam osnivao Arhipelag, znao sam da mene i moje saradnike očekuje pet godina velikog, uzbudljivog i svakodnevnog posla. I da se posle toga taj posao nastavlja ako mu budemo pristupili kao izazovu i ako budemo verovali da taj posao nije važan samo zbog nas.
Arhipelag sam osnovao jer sam želeo da, na osnovu mog iskustva u književnosti i izdavaštvu i saradnje s najboljim evropskim izdavačima i vodećim kulturnim institucijama, ponudim i čitaocima i piscima jedan drugačiji model saradnje u kome će izdavaštvo biti usaglašeno s novim medijskim, komunikacijskim i tehnološkim okolnostima, u kome će izdavač biti samo neophodna spona pisaca i čitalaca nikako i cilj svog posla, u kome će u času kada je knjiga objavljena posao izdavača počinjati u svom novom obliku, a nikako biti završen, u kome će se objavljivati i zastupati vrhunska literatura, u kome će se odvijati neprestana promocija čitanja.
Arhipelag sam osnovao jer sam uvek verovao u kulturnu i socijalnu odgovornost izdavača: izdavač je odgovoran prema svojim čitaocima, a ne samo prema svojim interesima. Izdavač mora da veruje u kulturne vrednosti kao u ključni korektiv svog posla. Izdavaštvo je lep i uzbudljiv posao upravo zato što se u njemu na neponovljiv način povezuju kultura i tržište. Kultura nam daje visoke kriterijume, a na tržištu proveravamo svoje ideje. To je od samog početka osnovni koncept Arhipelaga.
Ali, pre svega, želeo sam da piscima pružimo profesionalan odnos saradnje, podrške i kolegijalnosti, a čitaocima mogućnost izbora. Nikada nije bilo više knjiga nego danas, ali to su uglavnom sve iste knjige, bez ikakve međusobne mere razlike, a književnost je jedan od ključnih prostora slobode, mašte i izbora. Ako je svejedno koju knjigu čitamo, onda knjige više uopšte nisu važne, onda su knjige zabava i razbibriga, a to je najbolji način ne samo da odustanemo od knjiga nego da odustanemo i od svega drugog.
Arhipelag objavljuje knjige koje pozivaju na čitanje i dijalog, na važnost izbora i moć kreativnosti, na slobodu mišljenja i avanturu uživanja. Arhipelag objavljuje knjige koje se svakako razlikuju, knjige u znaku najuzbudljivije mašte i najboljeg znanja. Naš cilj nikada nije bio da objavimo najviše knjiga nego da objavimo najviše dobrih knjiga. Naš cilj je da sve objavljene knjige budu dobre i da činjenica da je neka knjiga objavljena u Arhipelagu bude dovoljna preporuka. Na koricama knjiga Arhipelaga nema pisanih preporuka. To je svestan izbor: umesto obećavajućih preporuka postoje knjige kao ispunjeno obećanje. Danas na koricama većine knjiga piše da su jedinstvene, neponovljive, nesvakidašnje i da menjaju naš život. Ali nijedna od takvih knjiga nije promenila ni jednu sekundu bilo čijeg života, kamoli sam život.
Arhipelag je oblikovan kao izdavačka kuća koja je na strani svojih čitalaca kako izborom knjiga i izborom autora, tako i jasnim opredeljenjem za vrhunske vrednosti u svakoj od biblioteka koju objavljuje.
Kreativni tim Arhipelaga nastoji da se prema svakoj knjizi u izdanju ove kuće odnosi kao da je u pitanju ostrvo, svet za sebe i događaj za sebe, ali radi tako da sve zajedno one budu deo istog Arhipelaga, deo prepoznatljive celine.
Drago mi je da su čitaoci prepoznali našu meru razlike. Među nagradama koje smo dobili kao izdavač ili su ih dobile knjige naših pisaca ta nam je, ipak, najvažnija.
Zahvaljujući čitaocima, sve je bilo lakše čak i kada su okolnosti našeg posla bile vrlo teške. Zahvaljujući njima, Arhipelag je stabilan i posvećen svom poslu, a prostor vrhunske književnosti pokazao se ne samo kao jedna mogućnost koja nije dovoljno vidljiva već kao snaga dovoljna da se uz nju izgradi jedno razumevanje sveta.
Pet godina nije tako dugo vreme, ali je svaki početak zahtevan, svi izazovi su veći i svaku grešku je teže popraviti. Ali je svaki početak barem toliko i lep, jer učestvujete u stvaranju nečeg novog i svoja uverenja, znanja, umeća i ideje predlažete drugima i delite s njima. A kao što kaže stara istina, naše je samo ono što dajemo drugima.
Proteklih pet godina ispunjeno je mnoštvenim događajima, a u tako burnim i uzbudljivim prilikama vreme kao da duže traje.
Tokom pet godina napustili su nas neki prijatelji, i to je uvek najteže, i za to nije potrebno pet godina.
Neke od tih događaja sami smo oblikovali i pripremali, i to su najlepši delovi našeg posla: nove knjige, nove edicije, novi programi i nove aktivnosti, gostovanja stranih pisaca i njihove srpske turneje, putovanja po Srbiji sa autorima na promocije i književne večeri, rast Kluba čitalaca, ugovori s novim domaćim i stranim autorima, susreti sa čitaocima na sajmovima knjiga i književnim festivalima i programima.
Neki od tih događaja dolazili su sami po sebi ili po logici društvenog i javnog života. Mnoge od njih nije bilo lako savladati i mnogi nisu bili naklonjeni izdavačkom poslu, pogotovu ne onom koji je osmišljen u Arhipelagu, ali lako najčešće nije ni dobro. Čitaocima smo ponudili najbolje knjige po meri našeg saznanja, iskustva i otkrića, a sa čitaocima smo delili vreme takvo kakvo jeste, trudeći se da se ne solidarišemo s prilikama, jer to može svako i to ne sme biti cilj, nego s najboljim izrazima modernog doba i s najboljim izrazima nasleđa.
Za pet godina objavili smo blizu 150 knjiga i osnovali, predstavili i profilisali 19 edicija.
Knjige u izdanju Arhipelaga dobile su preko 30 književnih nagrada u zemlji i inostranstvu.
Knjige srpskih pisaca objavljene u Arhipelagu prevedene su na preko 20 jezika.
Pokrenuli smo velike izdavačke poduhvate kao što je antologijska edicija Sto slovenskih romana, najveći međunarodnih izdavački projekat u koji je poslednjih decenija uključena srpska književnost.
Objavili smo Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga.
Za svoje knjige, edicije, dizajn i ukupnu izdavačku produkciju Arhipelag je dobio nekoliko nagrada na domaćim i međunarodnim sajmovima knjiga, od kojih je najnovija nagrada za najboljeg izdavača na Sedmom međunarodnom podgoričkom sajmu knjiga.
Na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga (2009) Arhipelag je proglašen za Izdavača godine u Srbiji.
Osnovali smo Klub čitalaca Arhipelag koji je danas jedna od najaktivnijih mreža čitalaca u Srbiji.
Pokrenuli smo Arhipelag magazin – online magazin za književnost, kulturu i nove ideje.
Organizovali smo nekoliko stotina književnih programa i susreta sa čitaocima (književne večeri, javna čitanja, pres konferencije, razgovori, okrugli stolovi, festivali).
Organizovali smo gostovanja i srpske turneje 38 poznatih stranih pisaca, pri čemu su književne večeri Davida Grosmana, Čarlsa Simića, Klaudija Magrisa, Džona Ralstona Sola, Đerđa Konrada ili Adama Zagajevskog bili neke od najuzbudljivijih i najposećenijih književnih večeri u Beogradu i Srbiji u poslednje tri decenije.
Upravo sada pokrećemo Beogradski festival evropske književnosti, jer je Beogradu potreban jedan veliki međunarodni književni festival i jer je vrhunskoj književnosti potrebna jedna nova moderna tačka promocije.
Zaokružili smo prvih pet godina. Čekaju nas nove godine posla, izazova i zadovoljstva.
Svaka knjiga je ostrvo. Zajedno one čine arhipelag. Mi smo zajedno na tom arhipelagu.

Džon Ralston Sol

Globalizacija se stvarno okončala negde oko 2000. godine. Potom smo upali u period meteža. Ovi vakuumi obično traju do desetak godina. Zašto elite ignorišu znakove upozorenja i čekaju predugo?

Jasno pamtim kako sam se osećao kada sam prvi put u javnosti ukazao na činjenicu da je globalizacija na izmaku. Bilo je to 1999. godine u Sidneju, tokom govora koji je prenosila australijska državna televizija.
Šta me je nateralo da najzad poverujem da bi se ovo stvarno moglo desiti? Nešto ranije tog dana razgovarao sam sa I. Dž. Makfarlanom, konzervativnim guvernerom Centralne banke Australije. On se izjasnio da više ne veruje u stabilnost međunarodnog finansijskog sistema. Čitavu prethodnu godinu gledao je da ta stvar od suštinskog značaja nekako dopre do šireg auditorijuma.
Kao guverner Centralne banke, on je morao da pazi šta će da kaže u javnosti. Stoga je njegova publika uglavnom bila svedena na krugove elite koja je opčinjeno verovala u potpuno suprotne stavove od onih koje je on iznosio – verovala je da ono što se normalnom svetu čini mutnim, prevrtljivim, neverovatnim finansijskim poslovima, zapravo, jesu jednostavni, moderni, uistinu neizbežni, profesionalni iskoraci. Oni kojima je mogao da se obrati, s obzirom na ograničenja nametnuta funkcijom koju je obavljao, nisu imali ni najmanje volje da ga saslušaju. Međutim, ukoliko ste ga pažljivo slušali, bilo vam je jasno da se mnoge njegove kolege širom sveta slažu s njim. Doduše, ne svi. I, kao što su američki bankari cetralnih banaka pokazali tada a i kasnije, taj konsenzus nije nužno obuhvatao i najbogatije zemlje.
Makfarlanove reči bile su kruna čitavog niza zapažanja do kojih sam dolazio još od sredine devedesetih godina u naizgled nepovezanim ekonomskim i političkim sferama, i u mnoštvu zemalja, zapadnih, azijskih i latinoameričkih, kako s razvijenim tako i s privredama u razvoju. Uporedivši ih, shvatio sam da globalistička ideologija nije bila ništa drugo do jedan rasklimani, pretrpani autobus. Pojedini delovi opreme bili su posve novi i primamljivi. Ali šasija mu je bila sklepana od staromodnih i neretko protivrečnih devetnaestovekovnih koncepata. I nakon što je doživela svoj zenit 1995. godine, s te ideološke novotarije koja se valjala napred počeli su da otpadaju točkovi, da joj se trga oprema, ispadaju zavrtnji, pucaju stakla. Drugim rečima, taj manjkavi finansijski sistem bio je tek izraz zbrkane gomile drugih, suštinskijih problema.
No, javni diskurs onih za koje se pretpostavljalo da su upućeni u sve to i dalje je bio uglađen i pouzdan. Suočeni sa stalnom javnom raspravom, oni su delovali uistinu staloženo. Ali spor se uglavnom vodio oko toga da li ste pristalica ili protivnik globalizacije, usled čega se prenebregavao osnovni problem – da li nas čitav taj pokret možda vodi u potpuno drugačijem pravcu od onoga što su nam obećavali njegovi zagovornici. Moguće da globalizacija i nije bila toliko oslabljena, koliko samodestruktivna. U svakom slučaju, da smo čekali da nam vreme pokaže šta će se dogoditi, uticaj na sve nas, svejedno da li bili pobornici ili protivnici ove ideologije, bio bi jednako razoran.
Kada sam počeo ovo da objašnjavam pred hiljadu ljudi u sali i shvatio da državna televizija prenosi moje reči širom zemlje, osetio sam gotovo neizdržljivu unutrašnju napetost koja vas obuzme kada stavite svoj ugled na kocku, pri čemu se lako može desiti da ispadnete budala.
U narednih godinu-dve, čak i oni koji su želeli da me podrže nisu uistinu mogli da poveruju da se era – ili, radije, ideologija globalizma – primiče kraju. Naravno, tu i tamo bilo je pojedinaca koji su iznosili slične tvrdnje, ali na drugačiji način. Ukoliko su pripadali ekonomskom esnafu, čak i njihova najoštrija kritika javne politike bila je uvijena u jezik kojim su se sporazumevali s kolegama, te su im argumenti bili veštački ograničeni diskursom osmišljenim da uzrokuje profesionalnu usaglašenost. U međuvremenu, dvorani u prvim borbenim redovima propagande uporno su tvrdili da je sve potaman, da je svet ravan, da je pokret nezaustavljiv. Porast trgovine, istrajavali su oni, pokazuje da smo na pravom putu. Kasnije, kada je kriza iz 2008. postala bolno očigledna, mnogi od njih napravili su zapanjujući preokret – Ekonomist je, na primer, pozivao na nacionalizaciju banaka. Ali tu se radilo samo o preokretu u kontekstu stare manihejske rasprave. Oni su, zapravo, smatrali da ukoliko bi se bankama moglo pomoći, uz ponovno uvođenje nekoliko tradicionalnih regulacija, onda bi se svi lepo mogli vratiti staromodnim globalističkim objašnjenjima kako ekonomija funkcioniše. U svemu tome nedostajao je bilo kakav osećaj za neki novi pristup upotrebe kapitala.
Moja argumentacija u prvobitnom izdanju ove knjige, objavljenom 2005. godine, zasnivala se na jednostavnoj ideji. Ekonomske ideologije izgubile su na snazi nekoliko godina pre nego što su elite koje su one proizvele bile spremne da priznaju da postoji problem. Globalizacija se stvarno okončala negde oko 2000. godine. Potom smo upali u vakuum – period meteža kada je pomenuti autobus morao da se zaustavi u svakom pogledu, ali elite su se pretvarale da to nije neophodno. Ovi vakuumi obično traju do desetak godina. Oni, zapravo, predstavljaju periode mogućnosti. Stara ideja je, naime, mrtva. Ne postoji neka nova preovlađujuća ideja. Još nije došlo do krize. Ideolozi i dalje nominalno upravljaju, ali njihove ideologije su praktično nemoćne. To su trenuci kada zainteresovani lideri mogu relativno lako da zacrtaju nove pravce, bez obaveze da se posvećuju suzbijanju katastrofe. Ali ako predugo čekaju, dolazi do katastrofe, i oni onda bivaju ograničeni pretežno na reaktivno ponašanje. A oni su upravo tako postupili.
Zašto elite ignorišu znakove upozorenja i čekaju predugo? Zato što pripadaju trećoj ili četvrtoj generaciji koja je na vlasti u eri ideologije koju zastupaju. Ništa im u njihovom obrazovanju nije moglo ukazati na postojanje nekih drugih mogućnosti. Oni se uistinu ne sećaju drugih mogućih izbora. Oni veruju da su i sami proizvod neizbežnosti. Oni nemaju praktičnog iskustva s drugim pristupima. I stoga, dok se zvanični diskurs vođstva u poslednjim godinama globalizacije vrteo oko rizika i individualizma, u stvarnosti smo imali jedno pasivno, slabašno rukovodstvo, bez iskustva s podivljalim svetom.
Klasična socijalna analiza ovo često opisuje kao degeneraciju.

Iz knjige Džona Ralstona Sola Propast globalizma i preoblikovanje sveta

Prevod: Igor Cvijanović i Alen Bešić