Indija: pogled iz Kočija

Aleš Šteger

Uprkos svemu, svaki dan u Indiji bio je i ostao potpuno nepredvidiv. Sigurno je jedino to da ću biti suočen sa izobiljem, da će putovanje biti iznenađenje i da je najbolje imati vodiča za put, nekoga poput Vergilija, po mogućstvu takvog koji neće znati kakva ga uloga čeka.

Beograd, 20. aprila 2016.

Kada sam, pre dvadeset godina, prvi put došao u Indiju, doživeo sam kulturni šok. Raskoš boja, mirisa, pulsiranje života, radost i tragično spojeni, na najtešnjem prostoru, pulsiranje života, različitost mnogih stvari i fascinacija nekom sasvim drugačijom logikom, pulsiranje života i još jednom pulsiranje, pulsiranje života, nikada odvojenog od smrti, pulsiranje života koji pleše usred smrti obeležilo me je iznutra. Indija – njena kultura i svakodnevica – ona je sve, a ujedno i vlastita suprotnost. Potpuna otvorenost, nepredvidljivost, nezapamćeni raskoš bivanja umrežili su me, napunili su mi snove i misli. Vedska tradicija kaže da iza imena i slike koji su smrtni stoji besmrtan dah. Sećam se mrtve žene na ulici nad kojom se nadvijalo uplakano dete. Sećam se proslava verskih praznika. Sećam se jutarnjih vežbi joge koje su naši domaćini izvodili u četiri ujutro ispred uključenog televizora, sećam se pevanja u bioskopskim salama uz gledanje masala filmova i puckanja ljudskih kostiju koje je gutala vatra na obali Ganga u Varanasiju. Uprkos svemu, svaki dan u Indiji bio je i ostao potpuno nepredvidiv. Sigurno je jedino to da ću biti suočen sa izobiljem, da će putovanje biti iznenađenje i da je najbolje imati vodiča za put, nekoga poput Vergilija, po mogućstvu takvog koji neće znati kakva ga uloga čeka. Upravo zbog toga moći ćemo da plovimo između bogatstva i siromaštva, između prošlosti i budućnosti, između dobra i zla. Dok ovo pišem, žao mi je samog sebe. Ove reči, ove misli, koje mi, zapadnjaci, vidimo obuzdane među našim siromašnim razlikama, verovatno ne bi napisao nijedan Indijac, nijedna Indijka. Suprotnosti? Ponavljam: pulsiranje, pulsiranje celine života.

Bez struje.
Usred noći oluja.
Ventilator je prestao da broji beskraj svojih krugova i, u trenutku, komarci su planuli na mene kao sitni demoni.
Ostao sam bez svake zaštite od noćnih mora.
Usred snova o sukobu vanzemaljaca, obučenih u plave skafandere, pojavljuje se kristalni poj jutarnje ptice koji slobodno putuje kroz metalnu rešetku na prozoru.
Kaplje. Kaplje po limu kao da udara bubanj.
Jutro sviće neočekivano, kao da je neko upalio svetlo napolju.
Iz kutijastog hotela zakoračim u raskošnu arhitekturu zvukova.
Žena u sariju na ulici pumpa vodu, u pozadini se čuje udaranje mašine, ušiveno zajedno s jutarnjom larmom vrana.
Međutim, u isto vreme, pesma – negde, neodređeno, iza, ispred. Negde.
Pratim je.
Bez struje u sobi, ali napolju, na ulici, šta god da mi dotakne čula sve je – struja.
Pesma u vazduhu sve je jasnija.
Ima sliku poznatog mučenika, drastično prikazanog na plakatu.
Krv brizga, ekseri prodiru kroz dlanove, tu estetiku odlično poznajem, izgleda kao sila veštački presađena ovde iz druge kulture.
Jutarnja misa u crkvi. Prekosutra će biti Veliki petak.
Put krsta, kako neobičan početak dana, pomislim, kako neobičan, iznenađujući početak za Indiju, pomislim i pogledam vernike koji su, kao u nekakvoj džamiji ili u nekakvom hindu hramu, izuli cipele da stoje bosi pred Svemogućnim.
Naime, sve je religija.
Ovde.
Sve je religija.
I komunizam u Kočiju, u Kerali.

Šta sve mi, ljudi, radimo, iz jutra u jutro u svojim životima, recimo, urezujemo rupe u kokosove orahe ili prelivamo čaj iz šolje u šolju, kao da je to prelivanje sve što jesmo, trenutak kad nas neka konstelacija, sudbina ili božanstvo pretoči iz jedne posude u drugu.
Pričaju mi o strašnoj nesreći.
Putnički i teretni brod sudarili su se nedaleko od obale, pred svima.
Putnički brod se prelomio.
Pred svima.
Pokušaji spasavanja.
Čak je i neki stranac skočio u vodu i pomagao u spasavanju.
Dvanaestoro utopljenih.
To je bilo pre četiri meseca.
Četiri meseca u jednoj šolji, mi u drugoj, između nas informacija koja se, zajedno s nama, pretače iz prve u drugu i iz druge nazad u prvu.
To jutro već je bilo.
To jutro uvek će biti iznova.
Svakog jutra ribari dovezu ulov u pristanište.
Toliko ribica, raspoređenih na gomile po podu, kao da ih je neko umnožio.
Vođa sindikata nadzire istovar brodova.
Grleno pevanje ponude.
Preplitanje glasova koji poju cene.
Ritam beskonačnih repeticija.
I prateći hor vrana.

Tu i tamo neka ptica ukrade parče ulova, kljuca ga sakrivena između kutija dok joj ga ne ukrade neka mačka iz luke.
Sve je religija.
Pljačkanje je religija.
Politika je religija.
I mačka koja jede ribu je religija.
Takođe, vođa komunističkog sindikata je religija.
Džamija, muslimansko groblje, grobovi zbijeno nasuti između zelenila ─ sve je to religija.
Ostaci putničkog trajekta, prelomljenog na pola, kao delovi kostura neke velike ribe leže na obali.
I žena koja pruža ruku kroz rešetku blagajne na pristaništu i kupuje kartu za Ernakulam.
Neka stara slika, gaženje vremena, ta ruka, ta skrivenost, to pružanje kroz rešetku, taj brzi pokret, dlan koji fijukne kao bliska rođaka vetra.
Sledećeg trenutka osinjak ženskih marama koje u momentu razdele karte i zaverenički kreću prema pristaništu za ukrcavanje.
Taj pokret ženskog dlana, nikad viđen, to ostvareno prepoznavanje skoro nepodnošljivog nikada više, koje seže kroz rešetku, upisano je u mene.
Ne razumem zašto baš to.
Inače sve znam, ali samo s druge strane onoga što nazivamo jezikom.
Epifanija kao treperenje svetlucavih zečeva nekoliko minuta kasnije na pletenoj nadstrešnici barke.
Šta mi govore dlan i treperenje?
Srodnu priču kao drvo.
Vetra nema niotkuda.
I ja se hranim neprestanom glađu po novim epifanijskim pričama.
U međuvremenu, stare brzo nestaju.

Prevod sa slovenačkog: Nina Gugleta

Autor je poznati slovenački pisac, napisao je prvu knjigu o migrantskoj krizi Na kraju napisano koja je pre nekoliko meseci objavljena na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs