Aleš Šteger – Na kraju napisano

Moj susret sa izbeglicama, 2.

Aleš Šteger

Arhipelag magazin ekskluzivno objavljuje novi odlomak iz teksta Aleša Štegera koji je nastao u neformalnom izbegličkom kampu pored Beogradske autobuske stanice u nedelju 2. avgusta tokom 12 sati javnog pisanja o velikoj izbegličkoj drami našeg vremena. Ostrvo brodolomnika ispred autobuske stanice u Beogradu.

Beograd, 17. avgusta 2015.

Ovde je ostrvo. Ovde su svi ljudi brodolomci. Neki doslovno.
Pre nekoliko dana razgovarao sam s jednim od njih.
Pričao mi je o brodu koji je krijumčario izbeglice iz Turske u Grčku i koji je počeo da tone tik pred grčkom obalom. Pričao mi je da su plivali, plivali za svoj goli život.
Ovo ostrvo ispred beogradske autobuske stanice je Krit. Ovaj park ispred autobuske stanice u Beogradu je Sicilija. Lampeduza leži usred Beograda. Ovo su sva ostrva na koja je talas izbacio izbeglice na njihovom putu u nepoznato.
U nepoznato? Nikuda, kažu predsednici vlada!
Nikuda, kažu poreski obaveznici!
Nikuda, kažu oni što su saodgovorni za ratove koji su prisilili ove ljude da se odreknu svojih domova.
A s njima i ja koji ovde, u Evropi, živim. I ja koji sam deo ovog sistema. Ma koliko se ne slagao, jesam delić, instrument, saodgovoran i sakriv.
Nikuda, kaže Frontex.
Nikuda, kažu bugarski, makedonski, srpski, mađarski, austrijski, slovenački, nemački, italijanski, grčki, francuski, engleski carinici, kažu policije i vojske „slobodne, demokratske i solidarne“ Evrope.

Ahmed je opet došao, s Muhamedom i još jednom devojčicom sada.
Ponudim mu opet ono što sam mu već dao i dobio natrag: jogurt, hleb, banane, breskvu.
Ovaj put uzima. Dajem i devojčici. Sve troje otrče, dvoje u iznošenim cipelama, Ahmed bos.
Kolika li su mora morala „prepešačiti“ ova deca ne bi li prispela ovde, na ovo ostrvo ispred autobuske stanice usred Beograda? I koliko li će još stotina kilometara morati da prevale ne bi li dospela do snevanog cilja svog besciljnog putovanja negde u Nemačkoj-Engleskoj-Francuskoj?
Pored mene se ulogoruje porodica, roditelji s troje dece.
Muškarac prvi odlazi na česmu da se sredi.
Potom žena koja je svojoj kćeri, u međuvremenu, isplela kike.
Pričekam muškarca pa mu dam ostatak banana i bresaka. Prima, skoro bez pogleda, na isti način kao što mu predajem.
Stiče se utisak da je ekonomija darivanja jedino na taj način dostojna i izvodljiva. Bez gestova, bez fotografija, bez ikakve operete dobročinstva, koje je tako često druga strana veličanja samog sebe, i perverzne autoperionice prljavih duša onih koji imaju. Nas koji imamo.
U poređenju sa ovim ljudima, nasukanim na ovo ostrvo ispred autobuske stanice, svi imamo mnogo, previše.
Vetar je malo jenjavao.
Vidim na nebu tragove aviona koji prevoze putnike svuda po svetu.
Putovati je seksi.
Letimo iznad zemalja u kojima divljaju ratovi, gde su koncentracioni logori, glad i reke izbeglica, a na sve to reagujemo tek menjanjem filmskih kanala u avionu, prelistavanjem in-flight magazina ili žaljenjem na nedovoljnu udobnost putovanja.
Živimo u različitim svetovima. I potreba sistema je da ti svetovi ostanu odvojeni. Vi tamo, mi ovde.
Vetar je zločinac.
Uznosi lepo očešljanu kosu putnika koji vuku svoje kofere u pravcu autobuske stanice, kosu onih koji se svako malo zaustave zadihani, podignu telefon, naprave nekoliko fotografija izbeglica na ostrvu i odlaze dalje. Vetar sve kose čini čupavim, nalik kosi nekog od Ahmedovih vršnjaka ovde, na ostrvu.
Ahmed je opet ovde. U ustima ima veliki beli balon, među zubima drži taj napola naduven balon, osmehuje mi se kroz svoje snežnobele zube.
Kao da je cela planeta ovaj beli balon u Ahmedovim ustima. Kao da sudbina svih nas zavisi od ovog Ahmedovog osmeha. Kad se Ahmedi prestanu smejati, biće to kraj sveta.
Lavež pasa koje su meštani doveli u park da zadovolje svoje potrebe između vreća za spavanje što nepomično leže u ovom nepokretnom nedeljnom prepodnevu.

Devet je sati.
Pored nas prolazi ljudina s velikom crvenom kesom, u njoj stare konzerve.
Pogleda u kantu, ništa.
Ide do druge kante, tamo nađe limenku, baci je na zemlju, nagazi na nju, stavi je tako spljoštenu u kesu.
Tek sad, iza njegovih leđa, uočavam natpis na zgradi u pozadini.
Ekonomski fakultet.
Ostrvo izbeglica sa svetionikom Ekonomskog fakuteta na molu.

Kakav cinizam s obzirom na sve ekonomske centre, s obzirom na sve neoliberalne ekonomske doktrine koje bi najradije da svi ti ljudi uopšte ne postoje, da su ostali u svojim razorenim gradovima, u svojim ratnim zonama, u svojim srušenim kućama da tamo rastroše svoju tugu i živote sve dok do kraja ne izbrišu sami sebe.
Nedaleko od mene leži par bušnih patika.
Cipele, posvuda cipele.

Opet idem u prodavnicu, kupim tri kefira, banane, breskve.
Potom na drugi kraj ostrva, tik pred stanicom.
Izgorela trava. Pola deset je. Počinje pripeka. Mnogo je ljudi, okupljeni su u grupice i čekaju.
Vreme ne postoji. Ovde-onde zaore se sirene dolazećih i odlazećih autobusa, zviždi pištaljka malog dečaka, saobraćajnog policajca što usmerava vetar i saobraćaj letećeg smeća i prašine.
Prigušen razgovor, tepih neke vrste, istkan od glasova ljudi nasukanih ovde.
Vrištanje dece. Našli su plastičnu kutiju koju vuku za konopčić.
Svuda uokolo mnogo smeća. Vetar ga nosi, kovitla.
Grupa opruženih muškaraca nedaleko od mene. Odjednom ih nešto probode, neka informacija. Probude ostale i sledećeg trena već ih nema. Za njima ostane nekoliko ležanjem deformisanih komada kartona, otisci leđa koji će uskoro biti krevet za sledeće brodolomce na ovom ostrvu.