Pristrasnost i zlovolja: beda današnjih istoričara
Branko Milanović
Mislim da je nesrećan razvoj koji razara ozbiljno obrazovanje i odražava današnju pretežno tabloidnu kulturu. Možda nakon svega mi zaista imamo istoričare kakve smo i zaslužili.
Beograd, 14. aprila 2016.
Život u postmodernom gradu kao što je Njujork ima mnogo prednosti, ali i neke nedostatke. Jedan od tih nedostataka jeste odsustvo knjižara. (Praktično, jedina knjižara u koju idem nalazi se u centru Menhetna, u vlasništvu je Kinokunija, japanske kompanije, i sadrži oko 90% japanskih knjiga bilo na japanskom bilo knjiga japanskih autora prevedenih na engleski. Tako da je teško pretpostaviti šta ljudi u Njujorku čitaju.)
U početku, to ne izgleda previše važno, jer možete naručiti mnogo više knjiga preko Amazona. Ali problem je što tako nemate predstavu šta je duh vremena. Naravno, možete konsultovati listu bestselera Njujork Tajmsa. Ali to nije duh vremena intelektualaca: to je duh vremena čitalaca sapunskih opera. Ili, alternativno, možete da pretražujete prodaju na Amazonu po autorima ili po knjigama. Ali pitanje je ko ima vremena da sve to uradi, ili ko može da se seti svih autora, pa da ih pretraži i međusobno uporedi?
Bio sam veoma srećan kada sam otkrio da London (i dalje) ima nezaobilazne knjižare. One i dalje sadrže mnogo knjiga, različitih žanrova; pogotovu subotom, knjižare su prepune ljudi koji razgledaju i kupuju knjige.
Kada sam pažljivije pogledao izložene knjige, primetio sam jednu specifičnost. Skoro sve knjige (najradije bih rekao „sve“, ali volim da budem oprezan) o Francuskoj, Ruskoj i Kineskoj revoluciji nisu bile samo kritika ovih revolucija, fokusirana na destrukciju koju su one prouzrokovale, već su predstavljale same njihove vođe, njihove zločinačke prirode i seksualne perverzije. Robespjer je mizantrop koji nikada nije imao seks; Lenjin je mrzeo ljude i voleo samo svoju ljubavnicu; Staljin nije bio samo masovni ubica, već i serijski gruzijski (dakle, crnomanjast, mračan i kosmat) seksualni predator; Mao je opsesivni, manijakalni ubica koji je uživao da defloriše mlade devojke.
Bio je to čudan osećaj. Pisci koji su izgledali kao da pripadaju tabloidnoj školi novinarstva, mnogo pre nego što bi mogli da budu istoričari, reagovali su, pretpostavljam, na obožavanje ovih vođa od strane njihovih sledbenika, pokušavajući da učine nešto sasvim suprotno. Iz istih razloga kao kada neko želi da omalovaži hrišćanstvo, budizam ili islam, donoseći neke neprijatne detalje iz života Isusa, Bude ili Muhameda, ovi pisci su osetili potrebu da isto to urade s vođama revolucija. Paradoks je u tome što oni na taj način nisu učinili ništa bolje od svojih protivnika koji obogotvoravaju osnivače sekularnih religija. Dok ih jedna grupa predstavlja kao nadljude, dok druga grupa želi da ih sruši, ne samo na zemlju već u blato. Ne zavređuje mnogo pažnje pitanje da li je takva jednostrana, u jednom slučaju hagiografska, u drugom slučaju zlonamerna, slika istinita. I koliko je pak potpuna.
Ali mislim da su ovi tabloidni istoričari (od kojih mnogi predaju na najprestižnijim univerzitetima) propustili da primete da je nemoguće objasniti neki pokret, nezavisno od toga da li je on „dobar“ ili „loš“, ličnim vrlinama i porocima njegovih lidera, ili time da li su oni rođeni bogati ili siromašni, u maloj ili velikoj porodici. Čuo sam da je Nemačka nedavno mesecima bila paralisana raspravom o Hitlerovim testisima (i o tome da li je tu reč o množini ili o jednini). Da li nam to bilo šta govori o nacističkoj ideologiji, pokretu, njegovom usponu i padu? Slično tome, da li nam seksualne navike Lenjina, Staljina, Maoa, ili, uzmimo isto tako, Ruzvelta i Džona Kenedija mogu reći nešto o tome zašto su ih ljudi podržavali i sledili? Ili o njihovim politikama i o izborima koje su oni napravili u politici?
Mislim da je nesrećan razvoj koji razara ozbiljno obrazovanje i odražava današnju pretežno tabloidnu kulturu: svi postupci se moraju objasniti seksom i novcem ili svesti na njih; i, među onima koji su „pogođeni“, objasniti sve strahom. Nema prostora za ekonomske interese klasa, ideologije i uverenja, težnju za usavršavanjem ili samoodricanje.
Lako bi se moglo pokazati da ove „istorije“ nisu stvarne istorije prošlosti već su pre istorije vremena u kome su napisane, izraz današnjeg iskustva. U vremenu u kome ne postoje uverenja i u kome je sve individualizovano i komercijalizovano, svaka istorija treba da bude predstavljena kao proizvod krajnje samoživog interesa nekoliko pojedinaca. U prošlosti ovih nekoliko pojedinaca bili su Jevreji ili masoni; danas su to fanatični i seksualno izopačeni revolucionari.
Kako su ovi pojedinci uspeli da ubede milione da ih slede, ili kako su ih, tačnije, ovi milioni otkrili i napravili od njih svoje prvake i vođe ostaje pitanje koje je ignorisano i neobjašnjivo. Štaviše, objašnjenje je suvišno. Vraćamo se na viđenje istorije po kome ne postoje društvene snage, ni klase, već samo pojedinci: vođe i oni koje su oni vodili, lavovi i ovce u Pareto terminologiji.
Pa možda nakon svega mi zaista imamo istoričare kakve smo i zaslužili.
Prevod sa engleskog: Marija Jovanović
Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs