Džungla na asfaltu

Čarls Simić

Beograd sa svojih nekoliko treperavih neonki i svetlećih reklama već je bio blaženstvo, što se mene tiče. Tajms skver subotom uveče, pak, bio je pravi raj.

Beograd, 4. decembra 2016.

Godina 1951. Trinaest mi je godina i sedim u gotovo praznoj bioskopskoj dvorani u Beogradu. Napolju se vrše pripreme za prvomajsku paradu. Čitav grad prekriven je ogromnim slikama naših komunističkih vođa. Bežao sam iz škole, zbog čega me je grizla savest, i strepeo da ne naletim na nekog ko će me tužiti majci. Bioskopska dvorana je stara, sa ustajalim zadahom duvanskog dima. Ima drvena sedišta što škripe ako se iole pomaknem. Jednom sam u njoj video pacova kako trči preko bine, tako da se štrecnem na namanji šušanj oko nogu. Ne znam ništa o tom filmu, osim da ima intrigantan naslov. Ne prepoznajem čak ni imena glumaca ili reditelja – Sterling Hejden, Luj Kolhern, Sem Džafi, Merilin Monro, Džon Hjuston – dok se crno-bela špica vrti, ali, kao što znamo, ponekad se već na prvu sliku zaljubite u neki film ili pesmu.
Rani jutarnji sati u nekom bezimenom američkom gradu. Preko niskih krovova trgovinskih zdanja, mogu da vidim deo mosta i nekoliko zamagljenih oblakodera u daljini. Ugao kamere je veoma čudan. Kao da je drži podignutu neko opružen preko slivnika. Policijski auto se približava lagano krstareći, dok se s njegovog radija čuje opis osumnjičenog za pljačku. Odmah zatim, nalazimo se u zapuštenom susedstvu, gde se neki visok muškarac u šeširu sa obodom navučenim do očiju krije iza niza stubova dok kraj njega prolaze policijska kola. Kamera ulazi za njim u restorančić sa izbledelim natpisom „Domaća kuhinja“ iznad vrata. Pogrbljen čovek sedi za šankom čitajući novine. Stranac sumnjivog izgleda prilazi i tutne mu u ruke pištolj, koji šanker brzo ubaci u registar-kasu. U tom trenutku ulaze dva policajca. Pitaju onog pogrbljenog koliko dugo njegova mušterija tu sedi. „Ne pitajte mene, ne gledam na sat. Ovo je moja birtija“, odgovara šanker.
Pre toga sam gledao mnogo američkih filmova – vesterna, mjuzikla, drama, komedija, čak i nekoliko srceparajućih ostvarenja sa Džoan Kroford i Bet Dejvis, ali nikad nisam tako silno poželeo da neki od njih ponovo odgledam kao ovaj. Nije me toliko privukao intrigantan zaplet o propaloj pljački zlatarske radnje, koliko način na koji je film snimljen: puste ulice s njihovim izduženim senkama, prozori s griljama, mračni ulazi, napukli pločnici, zaprljani zidovi i osećaj vrebajuće opasnosti i avanture svuda naokolo. Postojalo je i objašnjenje za to. Nekoga ko već živi u centru grada pogled na drugi, još veći grad naprosto mami na maštarenje. Svi gradovi imaju ponešto zajedničko. Američki filmovi o životu u maloj varoši i na selu delovali su mi potpuno strano. Ukoliko je u njima bilo nasmejane dece i ljubaznih komšija, utoliko gore. Plašili su me više od filmova o Frankenštajnu. Kao dete koje je preživelo rat i kao maloletni delinkvent, već sam bio okoreli pesimista. Više sam voleo smećem posute podzemne prolaze, stanove s požarnim izlazima, grubijane u noćnim klubovima, decu koja igraju bejzbol na ulici. Beograd sa svojih nekoliko treperavih neonki i svetlećih reklama već je bio blaženstvo, što se mene tiče. Tajms skver subotom uveče, pak, bio je pravi raj.
Posle uvodne scene, većina akcija odvija se u oskudno osvetljenim enterijerima gde se razrađuju planovi za veliku pljačku i razne prevare. Čim bih odgledao neki film, odjurio bih svojim drugarima da im ispričam sve o njemu, ali posle ovoga ostao sam maltene bez teksta. Kad sam pokušao da im to opišem, nisu imali pojma o čemu pričam niti zašto mi se to toliko sviđa, a nisam ni ja.
Gustirao sam i način na koji film sagledava likove. Ti lupeži bili su kao i svi drugi ljudi što pokušavaju da zarade za život. Pljačka sračunata do najsitnijih detalja, izvedena je savršeno, ali se desi neka neočekivana nezgoda i nastane pucnjava u kojoj jedan muškarac gine. Utešila me je skrivena poruka filma: zloj sreći umaći se ne može.
Dok sam u glavi stalno iznova prebirao ovakve scene, Amerika je za mene postala stvarno mesto. Kada sam tri godine kasnije stigao u Njujork, u vrelo avgustovsko popodne, delovali su mi neočekivano blisko ne samo oblakoderi nego i sam grad, s njegovom saobraćajnom gužvom i metežom. A kada je pala noć i kada smo pošli u šetnju po sve praznijim ulicama u središtu Menhetna, ponovo su mi se vratili filmovi koje sam nekad gledao. Čim biste zašli izvan centralnih ulica nekoliko blokova istočno ili zapadno, otkrili biste prenaseljene stambene zgrade ispred kojih su stariji stanari izneli hoklice na trotoar da malo posede i ogovaraju dok se mališani igraju po ulici. Jedva tri bloka dalje od elegantne Pete avenije i javne biblioteke bili su nanizani u dva reda oronuli bioskopi sa ogromnim natpisima poviše ulaza, gde su se davali horor filmovi i kaubojci. Igraonice za flipere i druge igre na sreću, mesta gde se može jeftino prezalogajiti i saluni bili su načičkani duž celog poteza Četredeset druge ulice. U vazduhu se osećao masni vonj ulja za kokice i prženog luka. Pijanci su oslovljavali prolaznike moleći ih da im udele nešto. Mornari su se gurkali oko ulaza u neku prčvarnicu s devojkama za ples. Sve je bilo i zastrašujuće i razgaljujuće u isti mah. Tačno ispred mene nalazilo se ono nedokučivo nešto koje nisam mogao imenovati, ne samo Amerika onako kako izgleda nego i kakav je osećaj biti tamo. Način na koji se svetlost presijavala na crnom automobilu koji klizi niz aveniju ili prigušeni zvuci nekog finog džeza na radiju na koji niko u prodavnici slatkiša ne obraća pažnju. Nisam tada znao kako to da nazovem: sada mislim da bih to mogao zvati poezijom.

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla, čija knjiga izabranih eseja Tamo gde zabava počinje nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs