Darko Tuševljaković – intervju

Magični realizam, ovaj naš, evropski

Darko Tuševljaković

Niko nikoga, zapravo, ne poznaje, baš kao što u velikoj meri ne poznajemo ni sami sebe.

Beograd, 2. januara 2017.

Razgovarala: Tamara Lakić

Jaz, roman Darka Tuševljakovića koji je Arhipelag premijerno predstavio na Beogradskom sajmu knjiga, za kratko vreme privukao je veliko interesovanje čitalaca i kritike, a pojavio se i u nekoliko godišnjih izbora najboljih knjiga.
Razgovaramo s Darkom Tuševljakovićem o pisanju i o mogućem čitanju ovog romana koji će se tek čitati.

Šta Vam je najbliže određenje Jaza? Krimi roman, društveni roman, fantazmagorija? Ili sve to zajedno?
– Ako pođemo od toga da se pogled na svet svakog od nas ne može mnogo razlikovati, jer svi živimo u istom vremenu, ali istovremeno mora biti jedinstven, makar u onom jednom detalju koji će ga odvojiti od pogleda drugog, u uglu gledanja, jer ne zauzimamo isti prostor, onda postaje moguće objediniti realistični društveni roman i fantazmagoriju. Katkad nam takva pozicija nudi najpotpuniji uvid u stvarnost, koji zapravo ne podrazumeva njeno razotkrivanje, pošto se ona ne može do kraja razotkriti, već samo sagledanje ravnoteže između onoga što smo u stanju da razlučimo, analiziramo, kritikujemo i/ili afirmišemo, i onoga što će zauvek ostati misterija. Možda je osnova od koje treba da pođemo upravo taj spoj, taj ožiljak na licu svakodnevice, tanka linija koja od običnog događaja, svakodnevne tričarije, može lako da načini čudesno otkrovenje – i obrnuto. U Jazu imamo i jedno i drugo, žanrovi se prepliću onako kako se, čini mi se, prepliću i u životu. Nekada nam, čini se, dani protiču u uzaludnom odmotavanju zamršenog klupka međuljudskih odnosa, u besciljnom baktanju sitnicama koje nas retko kad, i samo uz veliku muku i trud, uzvise i zadovolje. Ljudi nam deluju ili suviše kruti i svedeni na osnovne funkcije, na proste karaktere koji služe nekoj prozaičnoj, mada nedokučivoj svrsi, ili opet previše komplikovani, prave rubikove kocke nesređenih emocija i hirovitih dela, prosto nemogući za saradnju. Zaokupiti se njima zaista znači osuditi se na kulučenje sitnoj i sitničavoj svakodnevici. Sa druge strane, reklo bi se da je svaki čovek ispunjen misterijom u koju do kraja ne umemo da prodremo. Niko nikoga, zapravo, ne poznaje, baš kao što u velikoj meri ne poznajemo ni sami sebe. Tajna ostaje neotkrivena, balans nenarušen. Zamka je to, prepuna čari i tragedije; stalna igra između dva naizgled suprotstavljena, a zapravo veoma kompatibilna pola: realizma i magije. Eto, ako bih morao žanrovski da se odredim, onda bi to možda bilo to – magični realizam, ovaj naš, evropski, a ne njihov, južnoamerički. Siguran sam da bi Bogdan, kapetan prve klase u penziji, umeo da ceni to insistiranje na geografskoj diferencijaciji.

Izbor prostora i mesta radnje: zatvorena soba i klaustrofobični kafe na letovanju u Grčkoj, Kragujevac devedesetih sa studentskim domovima kao dolina gladi, Beograd iz koga se odlazi?
– Dobro je, čini mi se, kada postoji izvesni jaz između autora i njegovih likova, situacija koje opisuje, zapleta koje je smislio. Ne dramatičan raskol, ne mislim ni na šta negativno, ni na šta što bi nasilno udaljilo pisca od dela (to odvajanje će se, na jedan drugačiji način, svakako desiti onog trenutka kada delo prestane da bude samo njegovo i postane svačije), već makar mala distanca, odmak od teme, likova, radnje: pozicija koja će mu zapravo dati bolji uvid u ono što želi da kaže i u način na koji će to učiniti. Stoga ono što pišem ne smatram ispovednom prozom, mada sadrži mnogo toga biografskog, na nivou detalja pogotovo. Uvek postoji ta distanca. Knjiga je prevashodno produkt moje mašte, donekle utemeljen u stvarnosti i iskustvu. Mnogo toga treba izmisliti, mnogo toga konstruisati u glavi i na papiru. Ali, nekakvo svesno sidro mora da postoji. Zbog toga je važno da mi makar mesto dešavanja bude poznato i blisko, jer mi mnogo toga u delu koje nastaje neće unapred biti – drugim rečima, u mnogim aspektima ću otkrivati roman dok ga pišem onako kako ga otkriva čitalac koji ga čita prvi put. Ja sam istovremeno njegov autor i njegov prvi čitalac. Kragujevac iz devedesetih, neugledni studentski domovi i nemaština, Beograd na prelasku vekova, grad iz kojeg se odlazi ali od kojeg ne može da se pobegne, jeftine turističke destinacije u Grčkoj, odmor na kojem čovek ne stigne da se odmori, odsustvo bilo kakvog luksuza, fizičkog i psihičkog, večita stegnutost običnog čoveka koji ne ume da iskoristi blagodeti okoline, ako mu se one, kojim slučajem, i ponude, sve je to nešto što mi je poznato, i ne samo meni, svima nama. Mesto radnje mora da diše istim dahom kao ljudi koji ga ispunjuju, ali i istim dahom kao ja. Prvo ja moram u njemu da se osećam kao kod kuće, da bi onda tako mogli da se osećaju i likovi kojima želim da udahnem život.

Jaz: iskustveni, generacijski, sadržajni; koliko je dubok jaz među ljudima o kome govori Vaš roman?
– Ne govorim ja tu o fundamentalnim razlikama između ljudi. Mislim da one najčešće ne postoje, ali to što razlike među nama možda nisu dramatične, što se najčešće ne vide iz aviona i što je katkad potrebno oštro oko da ih primeti, celu stvar ne čini jednostavnijom, naprotiv, sasvim je moguće da je dodatno komplikuje, jer se ispostavlja da veliki problemi nastaju zbog malih nepoklapanja, zbog varijacija. Svi smo mi varijacija istoga i upravo su zbog toga dodatno tragične razmere jaza koji postavljamo između nas. Drugim rečima, čini mi se da su razlike male, a neslaganja velika. Možda je generacijski jaz nešto što će prvo pasti u oko čitaocima ovog romana, ali mislim da do kraja knjige sigurno neće misliti da je to jedini ponor koji leži pred nogama protagonista. Postoji tu kulturološki jaz, porodični jaz, polni i seksualni jaz, nacionalni jaz, pa, ako hoćete, i društvenopolitički jaz. Možda i još nekoliko jazova koje ne umem tako lako da definišem, ako sam uopšte i ove ispravno „tagovao“. Neki su očigledniji, neki skriveniji, do nekih dolazimo u trenutku, za otkrivanje nekih nam treba više vremena, ali ono što ih sve spaja, ono što ih vezuje u Jaz, jeste njihova suštinska banalnost. Čini mi se da do raskola dolazi najviše zbog toga što smo skloniji da gledamo sebe – ne u sebe, već sebe, u ogledalu, u oku druge osobe – nego nju, tu drugu osobu. Odatle vučemo koren sitnih, a za život bitnih, razmirica, tu leži srž nerazumevanja. Likovi u mom romanu govore istim jezikom, žive u istim kućama, studiraju u istim gradovima i letuju na istim destinacijama, ali u mnogo čemu govore nerazumljivim jezicima i borave na prostorima razdvojenim visokim, neprobojnim zidovima. Možda nikada nećemo saznati zašto je to tako. Mada, kada bismo tu misteriju rešili, niko više ne bi pisao o tome.