Tihi glas mudrosti i jednostavnosti

Gojko Božović

Ima li ikoga među Davidovim prijateljima i čitaocima kome on, David Albahari, makar nekad i makar u nečemu nije bio učitelj?

Beograd, 3. avgusta 2023.

David Albahari je jedan od najznačajnijih pripovedača i romansijera u srpskoj književnosti druge polovine XX i u prvim decenijama XXI veka.
Albahari je započeo kao pripovedač. Tako je i stekao izuzetan književni glas. Pripovetka je forma koju nikada nije napustio. Od Porodičnog vremena do Običnih priča, od Frasa u šupi i Opisa smrti do Jednostavnosti i Pelerine Albahari je utemeljio, razvio i produbio jedan od najuzbudljivijih i najinovativnijih tokova u novijoj srpskoj pripoveci. Niko nije više sumnjao u reči, a više i bolje umeo s rečima, verujući, na kraju, da ipak ostaju samo reči. Niko više nije preispitivao, pa čak i otvoreno sumnjao u priču, a da je bio posvećeniji pripovedač, istraživač priče i njenih oblika i mogućnosti, jezičkih izraza i saznajnih otkrića. „U stvari, postojimo kroz priče koje jedni drugima pričamo, uz teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost“, govorio je David Albahari.
Prepoznajući u pripovedanju neophodnu antropološku delatnost, staru po postanju, a nužno novu po svakom trenutku svoje objave u iskustvu novih ljudi i novih čitalaca, Albahari je neprestano tragao za novom formom i novim sadržajem, novim iskustvom i novim izrazom književnosti. U tome je video neponovljivu ulogu književnosti koja prevazilazi sve zadatosti koje se inače u svetu strogih relacija nipošto ne mogu zanemariti, ni preći. Pripovednje kao postojanje, istraživanje kao odbrana od ograničenja stvarnosti – to su neke od osnovnih kategorija piščeve poetike unete u njegove priče i romane: „Pišem ih, dakle, za sebe, što znači da ih pričam sebi, jer na taj način, makar na trenutak – dok ih pripovedam ili zapisujem – potvrđujem svoje postojanje, približavam se sedištu duše, obnavljam veru u mogućnost verovanja u dobrotu sveta. I onda, iako se pritom pretvaram da ne gledam, pružam tu priču kao ponudu, kao mamac, kao poziv. Ko to oseti, razumeće; ko ne oseti, ne vredi mu objašnjavati. Umesto toga, treba sesti i napisati novu priču.“ Kao pisac svog doba i kao pisac izrazite samosvesti, on je u svakoj svojoj knjizi ispovedao dramu svoje poetike kao dramu doživljaja i razumevanja sveta. Pripovedajući u isto vreme i priču i poetiku, Albahari je iskazivao odgovore koje tražimo u književnosti i pitanja koja je još samo književnost kadra da postavi.
Prvo u romanu Cink, pa potom u nizu romana napisanih u devedesetim, od Kratke knjige i Snežnog čoveka, preko Mamca i Geca i Majera, do Svetskog putnika i Mraka, pa onda u romanima pisanim dvehiljaditih, među kojima posebno mesto pripada Pijavicama, Albahari je oblikovao prepoznatljiv pripovedački glas u modernom srpskom romanu. „Ja sam prozni pisac i pišem priče. Pišem ih zato što i dalje, sasvim staromodno, verujem u dušu, iako ne znam šta je duša, kako izgleda i kuda odlazi kada nas više nema. Pišem ih zato što su priče jedina odbrana od bezličnosti istorije“, govorio je Albahari, naglašavajući da upravo u pričama, od najkraćih, svedenih na koan pripovedačkog umeća, do onih složenih u roman u jednom pasusu, kao nigde drugde u stvarnosti nalazi utehu.
Tu utehu u književnosti Davida Albaharija nije nalazio samo pisac, nalazili su je i toliki njegovi čitaoci, najpre na srpskom jeziku, a od početka devedesetih i na gotovo svim evropskim jezicima. Književnosti su potrebni veliki i posvećeni pisci u svim generacijama i u svim okolnostima. U generacijama čitalaca i pisaca koji su u srpsku književnost došli posle Danila Kiša i Borislava Pekića David Albahari je izgradio takav glas i nenametljiv, kakav je bio, stekao takav status.
U pričama i romanima David Albahari je postigao ono što je u književnosti najteže i najvažnije – oblikovao je svoj svet i svoj pripovedački ton. Stišan glas, stilska upečatljivost i iznijansiranost, jezička preciznost, verodostojnost u detalju, a potom i u opštoj slici, tihi, delikatni, ali utoliko dalekosežniji humor, jednostavnost, mudrost pričanja – samo su neki od elemenata tog albaharijevskog tona i sveta. I taj svet i taj ton zovemo po imenu pisca – albaharijevskim. I da nije potpisivao svoje priče i romane, čitaoci bi znali da ih je on napisao.
Bila je to, i jeste, jedna od najbrižljivijih rečenica u modernoj srpskoj književnosti. Posvećen istraživanju jezika i njegovim nijansama i prelazima, Albahari je vrhunskim stilom pripovedao i svoje priče „porodičnih vremena“ i svoje povesti u kojima se, kako već u modernim vremenima biva, suočio sa iskušenjima istorije i geografije, sa emigrantskim iskustvom i opštim iskustvom izglobljenosti, sa unutrašnjim čovekovim rascepima i njegovim nemogućnostima da sopstveni život oblikuje mimo velikih sila egzistencije.
Ovaj čarobnjak priče bio je veliki pripovedni inovator i modernizator. Kao retko koji pisac njegovog vremena, Albahari je osluškivao i razumevao moderna vremena. Tako je, recimo, proza Davida Albaharija bila most preko koga se rok muzika integrisala u vrhunsku srpsku književnost. Ništa manje, Albahari je ostao privrženik eksperimenta, formalnih i sadržinskih istraživanja, transavangardnog duga koji se trajno nastanio u njegovoj literaturi.
Da ne bi bila samo književno-istorijska činjenica, svaka poetika mora da ima velikog pisca. To je za srpski postmodernizam bio David Albahari, i to na najmanje tri načina. Najpre kao pisac koji je u svojim pričama, a potom i u romanima ispisivao postmodernističkom sumnjom ispunjenu verziju stvarnosti, pa i samih reči i priče koje ih okuplja u moguću celinu. Potom kao prevodilac koji je u srpski književni kontekst uneo neke od presudnih dela postmoderne svetske književnosti. Napokon ili najpre, kao pisac velikih dela na kojima je utemeljen i potvrđen srpski postmodernizam – od Jednostavnosti do „Neme priče“, od Cinka i Snežnog čoveka do Pijavica, od Mamca do Geca i Majera, od Pelerine do Svake noći u drugom gradu i Propuštene prilike.
Tri celine su uočljive u Albaharijevom opusu.
Jedno je književnost porodičnog vremena koja se zaokružuje Cinkom, kratkim romanom o ocu. Očeva smrt okončava jedno porodično vreme, nagoveštavajući doba u kome, kako vidimo na kraju Cinka, nikakav anđeo neće moći da osigura život: „Stan se ubrzo ispunio ljudima: žene su spremale u kuhinji, muškarci pili u trpezariji. Ništa nije trebalo govoriti: svi su već sve znali. Tada je neko zazvonio, a kada sam otvorio, devojka pred vratima upitala me je da li želim da osiguram život. Imala je svetlu kosu i svetle oči; zapazio sam i oblinu kolena. Odmahnuo sam glavom i zatvorio vrata. Anđeli uvek dolaze prekasno.“
Potom slede veliki piščevi romani nastajali tokom devedesetih godina u kojima se u Albaharijevo pripovedanje upliću tokovi društvene istorije, iskustva života u istoriji koja se kad-tad moraju ispričati, kao majčino iskustvo u romanu Mamac, užasi istorije koji moraju biti ispripovedani, kao u romanu Gec i Majer, ili pak demoni drugih velikih priča koje traže svoj glas, a priča im daje taj glas kako bi se iskupio smisao ljudske egzistencije i kako bi se, makar u priči, ti demoni umirili i prevazišli. Piščeva priča „Pre rata“, nastala polovinom devedesetih, jedan je od najuverljivijih poetičkih izraza ove granice u Albaharijevom pripovedanju. Postajući deo svakodnevice, izraz pre rata, kao suma ljudskog iskustva, deli i Albaharijevu prozu na pripovedanje porodičnog vremena i pripovedanje istorijskog vremena.
Treća, eksperimentalna faza Albaharijevog pripovedanja nastupila je posle dvehiljaditih. Pijavice, taj čudesni roman o paranoji koja postaje stvarnost i o stvarnosti koja se pretvara u paranoju, najobimniji piščev roman, veliko su finale druge faze Albaharijevog opusa i prolog onog što će uslediti u poslednje dve decenije njegovog pripovedanja. Ne menjajući stil ni postupak, u osnovnom čak ni poetiku, Albahari je menjao teme – od porodičnog sveta do sveta zgusnute nove i stare istorije, pa potom nanovo u vrtlog istraživanja jezika, forme i priče.
U savremenoj srpskoj književnosti nisam upoznao većeg profesionalca nego što je to bio David Albahari. Poštovao je rokove, prema njemu su se mogli navijati satovi i kada je reč o dogovorenom susretu i kada je reč o novom rukopisu, ali je posebno poštovao svoje čitaoce. Znam to izbliza, jer sam sa Albaharijem, odlazeći na književne večeri, nekoliko puta obišao Srbiju. Nikakvo čudo za pisca koji je mnogo puta rekao da je pravo pitanje ko je tvorac umetnosti: umetnik koji umetničko delo stvara ili čitalac u čijim rukama oživljava smisao umetničkog sveta i nastaje mogući svet, po zamisli više ne samo autora nego i samog čitaoca.
Bio je veliki čitalac i istančan i pažljiv sagovornik. Nekolike generacije srpskih pripovedača ulazile su u književnost uz njegovu uredničku, čitalačku ili prijateljsku podršku. Ne znam nikoga koga nije podržao ili za koga nije imao neku dobronamernu i probranu reč.
Kada je umro Danilo Kiš, David Albahari je napisao upečatljiv omaž pod naslovom „San o učitelju“. Ima li ikoga među Davidovim prijateljima i čitaocima kome on, David Albahari, makar nekad i makar u nečemu nije bio učitelj?
Bolest ga je napala u naponu ljudskih i književnih snaga, ali joj je on odolevao s neviđenom hrabrošću.
Poslednji Albaharijev roman, Pogovor, nije napisan nego je diktiran. Bolest tu nije bila nikakva metafora, već neposredna okolnost stvaranja. Egzistencijalna okolnost postala je – sasvim u skladu s piščevim uverenjem da su priča i njena poetika deo životnog iskustva, i obrnuto, da priča i poetika ne mogu ostati imune na životno iskustvo – sastavni deo poetike, iskazan i u toj autoironičnoj autopoetičkoj definiciji. Nastajući u tom trenutku za autora na jedini mogući način, diktiranjem, pisanje se ukazuje kao pobeda života nad smrću, književnosti nad ništavilom, priče nad beznađem, ljudskog glasa nad nemoći i prazninom. Bilo je to pisanje ne do poslednjeg dana nego pisanje do poslednjeg daha, pisanje kao sam dah, kao način da se život preobrazi i da se životna ograničenja prevaziđu.
Priča je, napisao je negde Albahari, „ono što ostane nakon smenjivanja trajnog i nepostojanog: pokušaj da se dosegne svet, i uvid da se, čak i u najboljem slučaju, može stići samo do opisa sveta“.
Taj tihi i mirni, istrajni i dobri, sabrani i mudri čovek David Albahari ostavio je izuzetno delo, opisao je svet koji će kao retko gde drugde biti postojan, upečatljiv i uverljiv u njegovoj književnosti.