Do kraja zemlje

David Grosman

Knjigu sam počeo da pišem u maju 2003. godine, šest meseci pre kraja služenja vojnog ro­ka mog najstarijeg sina Jonatana, i godinu i po pre nego što je njegov mlađi brat, Uri, bio regru­to­van. U to vreme, osećao sam – ili, tačnije, želeo sam – da ga knjiga koju sam pisao zaštiti.

Ovu knjigu sam počeo da pišem u maju 2003. godine, šest meseci pre kraja služenja vojnog ro­ka mog najstarijeg sina Jonatana, i godinu i po pre nego što je njegov mlađi brat, Uri, bio regru­to­van. Obojica su služili u oklopnim jedinicama.
Uri je znao zaplet i likove romana. Svaki put kad smo razgovarali telefonom i kada bi došao ku­­ći na odsustvo, pitao bi šta je novo u knjizi i životima njenih likova. „Šta si im uradio ove nedelje?“ bi­­lo je njegovo redovno pitanje. Veći deo svog roka proveo je na okupiranim teritorijama, u patro­la­ma, izviđanjima, zasedama i kontrolnim punktovima, i povremeno mi je pričao o do­godovšti­na­ma.
U to vreme, osećao sam – ili, tačnije, želeo sam – da ga knjiga koju sam pisao zaštiti.
Dvanaestog avgusta 2006. godine, u poslednjim satima Drugog libanskog rata, Uri je ubijen u juž­nom Libanu. Raketa je pogodila njegov tenk dok je pokušavao da spase vojnike iz drugog tenka. Za­­jedno sa Urijem, poginuli su i svi članovi posade njegovog tenka: Bnaja Rein, Adam Goren i Aleks Bo­nimovič.
Kada je prošla šiva, predviđeni period žaljenja, vratio sam se knjizi. Najveći deo je već bio na­pisan. Ono što se najviše od svega promenilo bio je odjek stvarnosti u kojoj je napisana konačna verzija.