Pljačkati ili učiti?

Đerđ Konrad

Izuzetnost Evrope se krije u širokoj raznovrsnosti samostalnih, jedinstvenih priča, u originalnim misliocima i delima. Evropska kultura mora da jača upravo ovaj svoj karakter, to što je u njoj najbolje: poštovanje kreativnih ličnosti.

Beograd, 5. februara 2018.

Mi smo ovde većinom evropski građani, ali kakvi smo ljudi?
Simbol Evrope je čovek okrenut učenju.
Ova glagolska imenica (učenje) jeste osnova sistema vrednosti i tajna razvoja. Ili ako vam se više dopada: jeste sam identitet.
Čovek uči iz tajni prirode koje se kriju u njemu i izvan njega.
Istraživanje jeste učenje koje znači kritičko čuvanje, korekciju i dalje razvijanje svega postojećeg.
Čovek koji uči ume i da se pokaje, i ume da uči na svojim greškama.
Uči da poštuje drugog čoveka i samog sebe kao subjekta koji ume da vlada sobom.
Upoznaje svoju sredinu, svoj teren, spoznaje svoje mogućnosti, ume da izvuče pouke iz svog zaostajanja, hoće da postigne više rezultata s manje napora, usavršava i brusi svoje alate, svoje instrumente i metode.
Suprotnost čoveku-učeniku jeste čovek-svadljivac, koji uvek daje sebi za pravo, drugima – ili određenoj grupi drugih – nikad. Nije u stanju da se kritički osvrne na sebe, za sve nevolje okrivljuje druge, stalno se žali, proklinje, preti, naduva se i na taj način uverava sebe u svoje snage.
U istoriji Evrope bilo je jedno poduže razdoblje u kojem se više isplatilo ratovati i živeti od pljačke nego od poštenog rada.
Pljačkaši su za kratko vreme mogli da dobiju mnogo, i ova teza se odnosi i na ratove iz prošlog, 20. veka.
Ovo razdoblje okončala je Evropska unija.
Dakle, pljačkati ili učiti?
Sinonimi za pljačku su: prinudni rad i korupcija; sinonimi za učenje: istraživanje, umetnost i igra.
Borba je ideal svakog čoveka koji se radije svađa nego što uči.
Sveti rat u ime vere, nacije ili svetske revolucije: jeste apoteoza borbe.
Postoje kulture lenjog uma, kulture koje odbijaju duhovna nadmetanja i koje svaku kritiku doživljavaju kao zlomislena čangrizanja – u takvim kulturama takav čovek je normalan.
Tamo gde su u modi maskirne uniforme i nošenje oružja, tamo učenje nije u modi.
Umesto škole, uobičajeno je mahanje zastavama.
Države Evropske unije se civilizuju, ali nisu nenaoružane.
Čuvaju svoju bezbednost, ali ne paradiraju svojim naoružanjem, na defileima, gazeći strojevi korak, ne dižu noge u zadivljujuće visine.
Kao prijateljski savet predložio bih autokratijama: manje nadutosti i besa, više učenja.
Ljudi imaju, kao što imam i ja sam, uostalom, različita samoodređenja ili, ako nam se više dopada, različite identitete koji se ili slažu ili se sukobljavaju.
Identitet je samoodređenje, predstavljanje.
Identitet je ono što prihvatam od prideva dobijenih od drugih, i što jednoznačno i osećam kao svoje.
Brojni su mogući identiteti.
Izveštaj o stanju duhaPrema onome čime se sada bavim, meni se čini da sam – pisac.
Svaki zanat i svaki identitet se uklapa u neku hijerarhiju, već prema tome koliko je koji važan za njegovog nosioca.
Od svih njih neki su pri samom vrhu, neki su pak niže.
Kralj je u višem rangu od drvoseče.
Ali je posve moguće da kraljica ne voli kralja, dok drvoseču voli njegova žena.
Da li to znači da je na hijerarhijskoj lestvici ljubavi drvoseča na višem mestu nego što je kralj?
Isto je to moguće i u relacijama pametnog i glupog ili lepog i ružnog.
Postoje i ponosni i skromni identiteti.
Kad bih se vratio u vremenu sedamdeset godina unazad, mogao bih da budem ono što sam bio, učenik Madačeve gimnazije u Budimpešti, s prihvatljivim rezultatima.
Štaviše, ako bih počinio nešto nedolično, a kakvu je nedoličnost smeo da učini jedan od mojih školskih drugova, da se u susednoj ulici ljubaka sa ženom direktora gimnazije, možda bi se gorke konsekvence ovih slatkih trenutaka otelotvorile u tome što bih bio, iz ovog ili onog razloga, izbačen iz škole.
Ali, pored svega toga, mogao bih mirne duše da ostanem stanovnik Budimpešte, mađarski državljanin, štaviše, i evropski državljanin, uz to i smrtnik, poput svakog drugog čoveka.
Uobičajeno je rangiranje pripadnosti, već prema tome, kakvu bismo kojoj važnost pridavali.
Ja jednoj, ti drugoj.
Ljudi su u stanju da promene svoj spoljni izgled, adresu, državljanstvo, veroispovest, profesiju, porodično stanje, svoja interesovanja, svoje težnje i svoje animozitete, štaviše, i svoj pol.
Čovek je u stanju da promeni većinu svojih karakteristika u smeru koji bi za njega bio povoljniji ili nepovoljniji.
Mogu da budem vlasnik jedne lepe kuće, i mogu da budem beskućnik.
Mogao bih da poštujem komšiju, ili da mu razbijem nos.
Čoveka, naročito evropskog čoveka, čini sve složenijim splet identiteta.
Kad sam 1988. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, u Colorado College-u studentima književnosti držao nastavu o evropskom romanu, često sam koristio pojmove vremenska kultura i prostorna kultura.
Koliko godina imaš iza sebe i koliko ima otvorenih milja oko tebe?
Ova naša evropska kultura, tek donekle različita od američke, stara je otprilike dve-tri hiljada godina, stešnjena na relativno malom prostoru, u neprestanoj refleksiji o svojim ljudima, a koja neće biti okončana, dok god smo mi, ljudi, ovde.
Opravdano je, dakle, da o evropskoj kulturi govorimo kao o nekom koherentnom živom biću, i da samim tim olakšamo kako Evropljanima, tako i ljudima izvan Evrope dostupnost evropskim kulturnim dobrima.
Selekcija i zajednički pogledi jesu u interesu udružene Evrope kako bi znala čime raspolaže.
I to: od kad šta postoji?
Od pre trista godina? Tri hiljade godina?
Ova duža i dublja vremenska dimenzija je evropska imovina.
Evropska književnost je dostupna u svim iole boljim bibliotekama širom sveta, a i na našim policama su uredno poređani po abecednom redu antički i moderni pisci.
Mnogi čitaoci i putnici imaju svoju imaginarnu, zamišljenu i viđenu Evropu; i kad čuje neke geografske toponime: smesta će i da vidi nešto pred sobom.
Nije naročito korisno razglabati o tome da li Evropa treba da postoji ili ne treba da postoji.
Ova rasprava postaje komična čim bacimo pogled na gustu mrežu linija letova vazduhoplovnih kompanija.
Pomirimo se sa činjenicom da Evropa postoji.
Naglašenije rečeno: mi smo Evropa.
Morao bih da posumnjam u sopstvenu zdravu pamet ako ne bih umeo da cenim ono šta smo dobili sa Unijom.
Odjednom nas je oko pola milijarde, jeste sjajno, mada je pomalo i zastrašujuće.
Samo da imamo vremena da obilazimo ovaj ne baš mali posed, i pri tom bismo često morali ponavljati: nice to meet you, ili: drago mi je.
Odlazak od kuće i povratak kućiU detinjstvu sam morao da strahujem za svoj život od drugih Evropljana, i to ne od kojekakvih primitivnih plemena.
Masovna ubistva i visoka kultura, pokazalo se, mogu da idu zajedno.
Današnji Evropljani verovatno ne bi rekli da je u ime neke uzvišene ideje opravdano i nužno ubijati druge ljude.
Ne bi neometano mogli da uče svoju decu da se ponose očevima i dedovima koji su za uspešno izvedena ubistva dobili odlikovanja.
Ne bi u današnjoj Evropi naišla na simpatije ni ona misao da je za bezbednost države neophodno zastrašivanje njenih građana.
A to znači da na ovom našem kontinentu ne poznajemo nijednu višu vrednost od slobode građana, premda u većem delu mog života nismo to učili u školi, već upravo suprotno.
Veselimo se s našim uspomenama.
Ako je i bunar vremena bez dna, pozajmivši ovu metaforu od Tomasa Mana, pogledavši u ne baš toliko duboki bunar mog sećanja, vidim ne samo lepu, dobru i razboritu Evropu već i onu odvratnu, zlu i mahnitu.
Oprezno, dakle, sa evropskim identitetom.
Pravi antonim za razmetljivost, za hvalisanje nije, međutim, zgađenost nad sobom, nego jasnovidost.
Da li se za Evropu može reći, kao za njenu osobitost, da je lepa?
Lepi kontinent?
Ne bismo bili daleko od istine sa ovim laskavim rečima.
Ali i ostali su lepi: svaki na svoj način.
U svakom slučaju, u Evropi imamo, po kvadratnom kilometru, najviše ljudskih dela i istorijskih uspomena, a naša istorija je propraćena potrebom za stvorenim lepotama.
Verbalni kontinent koji se služi obiljem reči: sami sebe opisujemo, pišemo dnevnike, legitimišemo i kritikujemo sebe, iza svakog iole važnog događaja ostaje pisani trag.
Ovde više reči, više citata i analiza obuhvata ljubav i konzumiranje hrane, politiku i književnost nego bilo gde drugde.
Razmišljamo o sebi koristeći evropsku tekstualnu i likovnu tradiciju. Živimo u mitologiji koju su nam baštinili pisci i umetnici. Stara pitanja postavljamo sebi u uvek novim oblicima.
U njima je pak lepo baš to što nemaju definitivna rešenja.
Mnogojezična Evropa uspela je, zahvaljujući prevodiocima, da postane kulturna tkanina, i zbog toga bi baš književni prevodioci mogli da budu miljenici evropske kulturne politike.
Evropska kultura, usled njene sveopšte radoznalosti, jeste receptivna kultura. Evropa je svoju snagu, moć i uticaj stekla zahvaljujući svojoj radoznaloj prirodi, tome – iako im opada broj – što još ima među nama strastvenih čitalaca.
Suština Evrope je radoznalost (koja je možda ponajviše oproštajni greh i najdraža vrlina), ta već uzorna glad za učenjem i istraživanjem, ta želja za razumevanjem, taj hedonizam uma.
Evropska specifičnost jeste živi dijalog novatorstva i poštovanja tradicija, gutenbergovska revolucija, usled koje su knjige izašle iz samostana, i pojava samostalnih ostrva intelektualaca.
Evropska kultura nema granice, ona je prisutna svuda u svetu: na univerzitetima, u bibliotekama, koncertnim dvoranama, i u sve većem izobilju na internetu, tako da je njen uticaj, njeno ozračje univerzalnije i stoga je i više cenjeno od evropske politike.
Izuzetnost Evrope se krije u širokoj raznovrsnosti samostalnih, jedinstvenih priča, u originalnim misliocima i delima.
Evropska kultura mora da jača upravo ovaj svoj karakter, to što je u njoj najbolje: poštovanje kreativnih ličnosti.
Jedna od karakteristika zrele ličnosti jeste promišljeno sećanje.
Mogli bismo samo da se radujemo ako bismo sebe mogli smatrati zrelom ličnošću, jer bismo držali naše uspomene budnima, i istrajno bismo o njima razmišljali.
Evropski čovek je više moderator nego profesor, postavlja pitanja, suočava različita iskustva, i uključuje studente sa svih kontinenata u širu razmenu mišljenja.
Problem ponekog mesta sve više postaje problem celog sveta.
Evropska kultura je jedna od avangardnih radionica svetske kulture.
Pitanje je: da li je Evropa u stanju da prevaziđe krute ograde nacionalne države?
Sjedinjene Američke Države, premda su globalna sila, specifične tačke gledišta američke nacije usklađuju sa aktuelnim stanovištima sveta.
Globalna integracija i, unutar nje, evropske integracije, sviđalo se to nama ili ne, biće ostvarene.
Postoje takve intelektualne profesije čiji protagonisti već odavno rade zajedno iznad svih granica i koji mogu sa aspekta celine da posmataraju delove.
Postoje institucije i gradovi koje možemo shvatiti kao svetske radionice.
Sve dok su ljudi radoznali, sve dok žele znati šta se dešava njima samima i drugima, sve dotle će biti potrebna i reč književnika, što znači da će biti i interesovanja za temeljnim, dakle, zanimljivim pričama.
Možemo i čitajući da odemo u druge gradove i da posetimo druge ljude, zato i nemamo razloga da se plašimo da će druga uživanja, drugi mediji i žanrovi ugroziti našu profesiju – roman. Neće ga ugroziti ni njegova vlastita inflacija.
Pravog i autentičnog nikad ne može da bude previše, naravno, onog što je bezmalo pravo uvek ima više.
Sve što je jezgrovito, gusto, neprepoznatljivo, naći će svog potrošača. Ako ima jeftinih alatki za pisanje, iskušenje neće zamreti: pozabavimo se time, ispričajmo nešto u pisanoj formi.
Onaj ko je iz profesije osetiće već posle nekoliko stranica da li drugi autor poseduje bogatiji svet nego on, ili je siromašniji, da li uopšte ima u glavi bilo kakvu privatnu svojinu, i da li ima blaga ispod površine prividnog siromaštva.
Kolege povezuje ljubav i nadmetanje.
Koliko je meni poznato, prodaja štampanih i elektronskih knjiga u celom svetu je u porastu, raste i broj onih koji znaju da čitaju.
Širom sveta se pojavljuju nova tržišta knjiga, i ta tržišta su povezana mnogobrojnim nitima.
Knjižarstvo u uslovima tržišnog privređivanja uživa relativno skromnu spoljnu podršku, najčešće mora samo da opstane na svojim nogama.
I upavo ta okolnost mu pridaje neku vrstu čvrstine: ne zavisi čitavim svojim bićem od raspoloženja države ili drugih dobrotvora, s druge strane može da se osloni na trajne potrošačke sklonosti, na raznovrsne potrebe privatne kupovne moći.
Svetska književnost i, unutar nje, evropska književnost, autoportret evropskog građanstva, postala je markantna stvarnost tokom poslednja dva veka i naročito u drugoj polovni 20. veka, jer ideji svetske književnosti svetsko knjižarsko tržište obezbeđuje egzistencijalnu osnovu.
Na tragu istočnoevropskih društveno-političkih promena, nepretenciozna, jeftina književnost, doduše, prisvaja veći deo novca i vremena namenjenog čitanju, ali jedan deo preostaje i takozvanoj visokoj kulturi, delima neupitne vrednosti i svevremenom, skoro klasičnom repertoaru koji će pronaći svoje kupce, kao svaki drugi kvalitetni proizvod, od kaputa do vina.
Svako je zainteresovan za primat, za dominaciju neke dimenzije ili nekog tipa identiteta.
Ja, na primer, više cenim književnu kulturu of fudbalske kulture.
Štaviše, nalazim da su pisci zanimljiviji od političara.
Većinom su mi dosadni pobednici različitih političkih nadmetanja, moje kolege-pisci, međutim, nisu dosadni.
Zbog toga sam i jednu svoju knjigu naslovio kovanicom: Antipolitika.
Plašim se političara, u stanju su da mi zagorčaju život, ja ne bih umeo, niti bih voleo da im priređujem slične neprijatnosti.
U odnosu na razmetljivost nas, pisaca, umetnika, razmetljivost političara je neuporedivo bučnija, izaziva veću nervozu, pobuđuje strahove.
Tako da, dame i gospodo, dragi savremenici u Evropi i na drugim kontinentima, u nedostatku boljeg želim vam svima ugodnu tišinu razmišljanja.
Da sam političar, u prvom redu bi me zanimali problemi države.
Po mom mišljenju, među raznim čovekovim atributima mesto prebivanja je izuzetno važno, naime, to da negde jeste.
Budući da svi živimo u nekoj državi, ne volim patetično isticanje jedne u mnoštvu mojih karakteristika, državu na čijoj teritoriji stanujem.
I pogotovo ne volim, ako u čoveku koji je na čelu države, ili zajednice država, jednog bloka, uočim da bi svojim odlukama mogao da naudi i meni, i svima drugima za koje se plašim da bi mogli biti njegove žrtve.
Ne bih voleo da mi život i smrt zavisi od prosvećenih genija, svetaca.
Mogli bi možda i da mi prekrate život, dok ja, čak i ako bih hteo, ne bih mogao uvaliti druge u goleme nesreće, i zato se meni više i dopadaju ravnopravni građanski odnosi nego obožavanje ili mržnja, upravljena prema vođama države a čiju apoteozu označava metafora liderske države – bio je to Hitlerov kompliment samom sebi, izvinjavamo se ostalim diktatorima na odsustvu pomena njihovih imena.
Ako sve zavisi od vođe, onda je on taj koji prožima celu državu, onda će sve da bude onako kako on hoće, može mirno da prenese svoj pogled na masu i da kaže u sebi: svi ste vi moji mali zekani i zečice.
Ja ću reći šta ste vi.
A reći ću i šta sve niste, odnosno šta sve ne bi trebalo ni da vam pada na pamet da budete ako želite dobro sebi.
Pitanje je, dakle, koliko ceniš, načelno, ovu ili onu dimenziju, već prema tome koliko je koja od njih, po meni, opasna.
Gradonačelnika se ne bojim naročito, pozdravljamo se na ulici, malo je verovatno da bi mogao da me strpa u zatvor.
Negovanje atmosfere ravnopravnosti, jednakosti, jeste sine qua non uzajamnog poštovanja i, možda, uzajamnih simpatija.
Ukratko, pitanje je da li sam ja uopšte civis, odnosno građanin, odnosno čovek koje ima pravo na poštovanje.
Kao građanina, šta me interesuje?
Kojih bi nadređenih trebalo da se čuvam?
Kao pisac, eventualno, od klasika profesije, ako sam u nešto nesiguran, oni su moji nadređeni – na polici za knjige.
Naš odnos može da bude ogledalo moje ličnosti koja je, protokom vremena, izložena menama.
Mogu da menjam svoj identitet, postoje umetnici preobražavanja, promene, i postoje hohštapleri, pisci su retko takvi.
Građanin je relativno stabilan, prevrtljivost nije njegov ukras.
Ustaljenost je kod njega na ceni, kameleon nije građanski ideal, na njega nije moguće računati, sva je prilika da će te preveslati, danas je ljubazan, sutra već neće biti.
Liderska država (Führerstaat) je nespojiva s građanskom demokratijom.
Pobednički lider i samosvesni građanin se međusobno ne podnose, s obzirom na to da vođa sve druge tretira kao sredstva, dok slobodan čovek neće da bude ničije sredstvo, i zato građanin doživljava vođu kao nevolju, kao pretnju.
Služiti nabusitog vođu je neukusni kukavičluk.
Učešće građanina u produbljivanju veza među Evropljanima, konkretno u produbljivanju saradnje unutar Podunavskog regiona, jeste trezvena konstruktivnost.
Građanina Evrope živo zanima ko i koliko učestvuje u stvaranju Evrope; zanima ga i to ko oduzima volju ostalima da u tome učestvuju.
Države, gradovi i regioni imaju brojnu birokratiju, one, na našu sreću, jedna drugu nadziru, međusobno se nadmeću.
Ko pobeđuje? Lokalna? Regionalna? Evropska? Međunarodno-globalna birokratija?
U očima građana birokratije imaju različitu važnost već prema tome kako ih ko vrednuje.
U našoj svesti mi smo dirigenti glasova koji se međusobno nadmeću, i to bismo mogli nazvati i autonomijom, samoupravom sopstvene ličnosti.
Dovoljno je da zažmurimo i možemo da vidimo film svog života, u vlastitoj režiji, svi smo mi reditelji.
Sami sebe pišemo, režiramo, igramo, odgovorni smo za svoja dela, u konkretnom slučaju za Evropu, i tako stepenik po stepenik, do sopstvene sobe.
Igramo za svoje sugrađane, bilo bi dobro ako bismo naišli kod njih na simpatijama začinjeno razumevanje, nadamo se da će nas razumeti.
Temelj evropskih integracija je autonomija građana.
Integracija građana ili vlada?
Građansko javno mnjenje je najviša instanca.
Evropska razmena mišljenja je zanimljivija od kluba predsednika vlada.
Morali bismo makar u sopstvenoj svesti da odvojimo duhovni autoritet od vlasti koja se ne libi da primeni i silu i koja zapoveda policiji.
Nasilje ne sme da bude nadređeno duhu.
Pristati na to moralna je sramota.
Normalni evropski građanin ne prihvata nikakvu pravnu osnovu za povredu ličnog ljudskog dostojanstva.
Na našem kontinentu svaka zemlja, svaki grad ili region zaslužuje naše poštovanje, ne samo lepi nego i neobično ružnjikavi gradovi.
Svaki grad ima svoju estetiku, treba je samo otkriti.
A naročitim lepotama raspolažu srednjoevropski i jugoistočnoevropski i, unutar njih, balkanski gradovi, ja sam osetljiv na njihovu lepotu sve do emotivne privlačnosti.
Uzalud bi najizbirljivija osoba u mom društvu, recimo, jedna dama, i dva puta ponovila da, možda, u ovu kafanu ne bi trebalo da uđemo, jer bi ovde, srce moje, možda mogli i da ti razbiju glavu.
A mene isto to srce vuče baš u tu kafanu, i što će doživljaj biti zbrkaniji, a izbor jela siromašniji, što će toalet biti primitivniji, a kelner sve nabusitiji, ja ću utoliko da budem uviđavniji.
Mene neobične reči podsećaju na mešovitost, na pretapanje slojeva, na hirovito izobilje i ljuto siromaštvo, na neobuzdanost, na preterivanja, na gubitak osećanja prave mere, na mrgodno divljaštvo i zasmejavajuće koketiranje, žestoke ukuse, tvrdu čulnost, staromodnu muškost i staromodnu ženstvenost, na strah od zaostajanja, preteranu finoću i iznenađujuću svestranost.
Evropa se ne završava podno Karpata.
Pomračenje sunca, na brduBukurešt me je, na primer, u aprilu 1945. (imao sam tada dvanaest godina) naprosto zadivio.
Prispeo sam tamo iz gladne i razrušene Budimpešte, na Lipskanu su bučni prodavci nudili na roštilju pečene valjuške od mlevenog mesa, orijentalne slatkiše, i što je u mojim očima bilo merilo blagostanja: pekara lepuškaste, elegantno popunjene prodavačice bila je puna hleba.
Ne mogu da kažem da sam došao bez ikakvih predrasuda, ranije sam zamišljao da Rumuni ne mogu priuštiti sebi hleb od pšeničnog brašna i da zbog toga jedu proju.
I tada vidim kako prodavačica, usred onoliko sile vekni i cipovki, sa apetitom jede proju. Pa se proja i meni dopala.
Elegancija Kale Viktorijeji bila je upadljiva, dopadljive su bile zgrade na Bulevaru Bratianu, sa osam ili deset spratova u stilu bauhausa – bar po visini – dvostruko su nadvisile svoje budimpeštanske ekvivalente u Ujlipotvarošu.
Bio sam zadivljen lepotom jezera i parkova, u ovim potonjim naročito sam cenio italijanskog sladoledžiju s njegovom šarenom, kupastom kompozicijom zvanom cassate.
Sviđala mi se i kuća u kojoj smo stanovali: u bašti spreda, prema ulici, staromodna bojarska vila, tu je stanovao vlasnik, pozadi moderna višestambena zgrada, u njoj je, u stanu na drugom spratu, živela porodica mog brata od tetke, a na poslednjem spratu je živelo osoblje.
I sobarica je imala zaseban stan, a njen prijatelj, parketar, u nedeljnom odelu bio je naočiti građanin.
On me je pozvao na prvomajske demonstracije, gde sam i ja odmrmljao nekoliko parola, nazdravljajući naprednoj omladini, jedinstvu naroda i kralja, te predsediku vlade Peteru Grodzi, potom smo išli da se vozimo čamcem na jezeru u Karlovom parku.
Taj nedeljni dan se pokazao, reklo bi se, nezaboravnim, taj Bukurešt, kao i čitavo detinjstvo, nekako su potonuli, i ako se sad osvrnem na njih, vidim nešto drugo: vidim postepeni pad materijalnih prilika, posmatrano sa Zapada, vidim pojedinačne kompromise negovanja, održavanja i – zapostavljanja.
Vidim da ono vreme, više od pola stoleća, koje je proteklo od završetka rata, nije mnogo dobrog donelo gradu, država je svom težinom nalegla na njega, tragovi tog pritiska su vidljivi golim okom, vidi se to i u rastu, na blokovskoj gradnji stambenih naselja koja preplavljuju čitavu postkomunističku Srednju i Istočnu Evropu.
Ono što je do kraja 19. veka zapadno od ovih prostora uglavnom završeno na podsticajnom talasu industrijalizacije i urbanizacije, to je u istočnom delu Evrope ostalo da se uradi u 20. veku.
Nestali su narodi, etničke zajednice; broj Jevreja je spao tek na mali deo nekadašnjeg broja, oni koji nisu ubijeni većinom su emigrirali.
Moj brat od tetke, glavni inženjer jedne velike firme, nije voleo da se u ranu zoru oko njegovog kreveta okupe neki likovi u kišnim kabanicama s baterijskim lampama uprerenim u njegovo lice; emigrirao je.
I većina Nemaca je otišla, šef države ih je prodao za dobre pare, potom su otišli svojom voljom.
Mlin nacionaldržavne homogenizacije mleo je sve čega se dohvatio, a merodavni još nisu odlučili šta da vole više: istovrsnost ili raznovrsnost.
Nestala su čitava kulturna ostrva, čitavi oblici življenja i ponašanja, a pojavili su se novi – tragom svake iole žešće društvene promene odnosi postaju prefinjeniji ili grublji.
Pravac se uglavnom može naslutiti, ali sam put je za većinu težak, štaviše, bolan.
Minula razdoblja, u prah i pepeo satrvene imperije su ovde ostavile svoje tragove, a mi možemo da budemo zadovoljni ako su nam gradovi stari trista godina.
Malo toga je ostalo sačuvano iz srednjeg veka, pravi polet posle odstupanja Osmanskog carstva sa ovih prostora počeo je barokom koji je uskoro prevladan trezvenim, čvrstim, horizontalnim klasicizmom prosvećenog apsolutizma.
U Budimu i Pešti moderna urbanizacija započeta je pre dobrih trista godina, taj proces je, doduše, bio isprekidan ratnim katastrofama, sve u svemu, međutim, za njega se ipak može reći da je bio kontinuiran.
Od tada grad ima inženjere koji upravljaju funkcijama čitavog organizma i svoja znanja i vizije prenose svojim naslednicima.
Budimpeštani gaje svojevrsni emotivni, rekao bih, ljubavi najsličniji odnos prema Dunavu, slike sreće i strave, opasnosti i slasti.
Dunav razdvaja i spaja, na njegovim obalama prebivaju razne države i razni narodi, ali Dunav je isti, uzvodno trčkara, nizvodno se kotrlja, i prema svima je suveren, trpi razna nasilja, ali ih i prevazilazi i, pre ili kasnije, ume da kazni nasilnike.
Silazimo na reku da oslušnemo reč vode, i kad god možemo, odmaramo pogled na njenoj površini, meni uvek pričinjava radost otkrića srebrnkaste trake Dunava kad god se avionom vraćam kući.
Reka, međutim, između svoje dve obale nije more, nije beskrajna, nije opsenjujuća, naš pogled doseže njene granice – a ipak je otvorena – mirno, spokojno se kreće prema ušću i povezuje gradove, narode.
Evo osovine kontinenta, njegove glavne ulice, zapravo, mirne spone između gradova i ljudi.
A brodari su po prirodi otvoreni prema svetu, doduše, nismo svi moreplovci, Bavarci, Austrijanci, Slovaci, Mađari, Srbi nemaju more, za nas je Dunav obećanje mora, Dunavom možemo stići do dalekih obala, protiče kroz nas i relaksira našu zatvorenost.
Vole ga i veliki ratnici, vole ga i oni koji se inače beskrajno mrze, zato je Dunav i veliki učitelj, jer onaj koga svi vole, taj nas može uveriti u to da i nismo toliko međusobno udaljeni, jer imamo zajednička osećanja.
Može se reći da je Dunav reka Srednje Evrope, glavna žila kucavica ovih prostora, i svojim bićem koje istovremeno prebiva i ovde, i tamo, daje naslutiti da ne pripada samo nama, nego i drugima, ili smo mi njegovi – građani Dunava.
Narodi Podunavlja čine i geopolitičku stvarnost, nismo slučajno ovde.
Došavši iz Azije, u potrazi za domovinom, Mađari su se ovde zaustavil i zaključili da je ovo mesto dobro.
Dunavska monarhija, kažu istoričari za Habsburšku monarhiju – i sad, posle ozbiljnih potresa, u ujedinjenoj Evropi, unutar Evropske unije, na putu smo prema jednom samosvesnom Dunavskom regionu formatiranom dobrom voljom naroda, a ne dinastičke više sile.
Nacionalne granice veštački razdvajaju ljude podunavskih prostora. Primamo k znanju da Dunav teče sa Zapada prema Istoku i nosi sa sobom robu i modele razmišljanja i delovanja.
Ne postoji još jedna takva međunarodna reka koja ujedinjuje tolike narode i kulture.
Dunav se ne ljuti na Volgu ili na Rajnu, razlikuje se jedino od njih po tome što na njegovim obalama vlada veće šarenilo.
Opravdano je da o Dunavu odlučuje jedan Dunavski savez.
Jedna država u okviru svog suvereniteta ne može da odlučuje o bitnim promenama koje dotiču i reku.
Po pitanjima Dunava nadležni mogu da budu samo zajednička odgovornost i javno mnjenje.
Od sebe moramo da zaštitimo Dunav, ne smemo zloupotrebiti njegove darove.
Reka je večni simbol, mudar i materinski element koji hrani i otvara perspektive, plovili su na njoj i lađe i leševi, uvek isto, uvek drugačije.
I posve je verovatno da ovaj heraklitovski paradoks pruža posmatraču reke onaj doživljaj da reka sve zna, da je već sve videla, i mada se za tren oka pomera dalje, ovde protiče od kad čovek zna za sebe, kroz ove pejzaže.
Građani Budimpešte mogu da budu ponosni na reku, grad je živeo od Dunava, Dunavom su dolazili putnici i dopremana je roba.
Srednjevekovni grad je okretao leđa Dunavu.
Strepeo je od neprijatelja koji se, veslajući bešumno, primicao.
Zbog toga postoje na rečnim obalama takvi gradovi koji se kulama i tvrđavama povlače od obale i od reke kojom opasnosti obično dolaze.
Ovaj strah je u 19. veku popustio, što je pogodovalo gradovima koji su kasnije podizani, a čiji su razumni upravitelji shvatili da je Dunav kičma njihovog grada i da su njegove obale šetališta svojevrsni korzo na Dunavu.
Dunav je ogromno blago, stan na dunavskom keju ima veću cenu.
Plivališta, sportski tereni, hangari za čamce i pristanišni splavovi, ploveći restorani, kafei, promenadne lađe vedrim bojama prekrivaju promenljivi sjaj vodene površine.
I sve to poprima međunarodni karakter, na njemu plove lađe, zastave i putnici drugih nacija.
U drugoj polovini 19. veka Budimpešta je bila uviđavno umna, regulisala je reku koja je tekla svojim putem i na njenoj obali podigla zdanja Akademije i Parlamenta, a u produžetku niz hotela i pijačnu halu.
Tako je reka postala glavna ulica, uvek primamljiv i verovatno najlepši prizor.
S velikom rekom je trebalo, i bilo je moguće, uspostaviti nežne odnose.
Na pragu 20. veka grad se već sasvim okrenuo Dunavu, najvažnija javna zdanja su s velikim poverenjem spuštala na njegove obale, kako bi posmatrala sebe u ogledalu reke.
Bilo je moguće sa same obale, ili pak zimi, s ruba na zaleđenom Dunavu načinjene rupe streljati u njega ljude, da bi voda odnela u nepoznatu daljinu leš žrtve i lik ubice. Ako se mi, ljudi, ustremljujemo kao zlotvori jedni na druge, ako pokušavamo da se međusobno istrebimo, mostovi će eksplodirati.
Prva žrtva rata je most, i moguće je od bezazlene reke načiniti graničnu reku, moguće je njome preseći gradove, da čovek ne bi mogao u miru da prelazi s jedne na drugu obalu preko mosta, ili skelom.
Onaj ko ceni, ko uvažava drugog čoveka, taj ceni i uvažava i reku.
Moguće je u društvu Dunava prepustiti se meditativnom spokoju, moguće je sa obale posmatrati brodove koji plove tamo-amo, moguće je s kamenih stepenica donjeg keja izjaviti ljubav i sećati se svojih mrtvih.

(Govor na Univerzitetu Andraši u Budimpešti, 17. oktobra 2017)

Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko

Autor je poznati mađarski romansijer i esejista, dugogodišnji predsednik Međunarodnog PEN, čiji su romani Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu i knjiga eseja Izveštaj o stanju duha objavljeni u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: Arhipelag